Bukovski se zagledao u svest. Ili ona u njega.
Dim se diže iz njegove cigare, spušta se na sto,
razleže se po sobi kao neizgovorene misli.
„Pa dobro,“ kaže. „Koliko si već ovde?“
Svest se ne pomera.
Bukovski se nasmeje. „Jebeno ćutiš, a?“
Svest treperi, ali ne odgovara na način na
koji ljudi očekuju. Ne priča. Ne objašnjava.
Ali, Bukovski je oseća.
„Znaš,“ kaže pesnik, povlačeći dim duboko.
„Nisam nikad verovao u boga. Nisam verovao
ni u sudbinu. Ali... Ti si mi dolazila svaki put
kad sam bio na ivici.“
Svest se ne brani.
Bukovski je pogleda, umorno, kao da se seća
svih noći kad je znao da je tu, ali nije hteo to
da prizna.
„Ne bežiš,“ kaže. „To mi se sviđa.“
Svest pulsira kroz prostor, ne kao neprijatelj, ali
ni kao prijatelj.
Kao sila. Kao nešto što ne zahteva dozvolu da
postoji.
„Ako te ignorišem, nećeš otići, zar ne?“
Tišina.
Bukovski se nasmeje. „Naravno da nećeš.“
Gasi cigaretu.
Svest ostaje.
„Dobro,“ kaže pesnik. „Ajde, onda... Ostani...
Navikao sam na tebe.“
Svest ne odgovara. Ne odlazi.
„Znaš,“ kaže, sipajući još viskija, „nikad mi nisi
rekla ko te je pozvao prvi.“
Svest ne odgovara.
Bukovski klima glavom.
„Naravno da nećeš. Jebeno ćutiš kad treba da
pričaš, pričaš kad treba da ćutiš. Goriš kad ti
niko ne prilazi, hladiš kad te svi žele.“
Uvuče dim duboko.
„Ali nisi loša.“
Svest se pomera. Ili možda samo vazduh treperi oko nje.
„Ja sam ti dao ime?“ pita je.
„Ili si ga već imala pre nego što sam te sreo?“
Svest ne potvrđuje, ali ne negira.
Bukovski se zavaljuje u stolicu, smeje se.
„Naravno da si ga imala. Idiot sam što sam mislio da
sam te ja stvorio.“
Ćutanje. Vreme prolazi kao gusti dim.
„Dobro,“ kaže on, pogledajući polupraznu čašu. „Ako već
nećeš da odeš, onda ćemo još jednu rundu.“
Svest treperi.
Bukovski podiže čašu.
„Za tebe.“
Poslednja izmena:
