Знате оно у серијама о полицајцима – оде човек на паузу, врати се и затекне да је неко пуцао по станици, побио или ранио његове колеге. И онда, без обзира на сву озбиљност ситуације, уз дозу шмека каже „Ето, само изађем и...“
Вратим се ја са одмора и све бруји о пропалом концерту Ејми Вајнхаус. И о некој америчкој назови комичарки која је све искористила да се као спрда са Србима, тј. Нама. Онда крену реакције од гласне спрдње са „наркоманком“ оних који нису ни ишли на концерт до заиста занимљивих, и сасвим озбиљних, објашњавања како публика треба да је почаствована што је Ејми „дала праву себе“, што права публика сасвим сигурно поштује, ово им је штавише најбољи концерт икада, само неки фенсери траже да им врате паре. Веома слично гледе несрећне „комичарке“. Од фејсбук група, покушаја неукусног обраћања које је „много потресло“ и тужбе која је можда и стварно потресла, па све до опет мудрих АНАЛитичарских образложења како је то тако нормално, све политички некоректно (?), како треба да размислимо „чиме смо заслужили слику у свету“... уосталом што размишљати зна се – криви смо! Мислим, Срби тј. Ми.
Па да рекнем и ја понеку. Прво, крећем од последњег што ми паде напамет. Гледам с девојком ВХ1 спотове, појаве се Стонси па мало причамо о Џегеру & Со. Сетим се како нисам намерно хтео да платим њихов концерт, мислим се шта има маторани више да зарађују. А после, кад сам видео из даљине покајем. Ако су матори, нека вала и зарађују кад рокају боље од „омладинаца“, при чему су за њих омладина и они од 50 лета. И сетим се како су били „разбијени“, па ипак је концерт текао глатко, шоу био непревазиђен. Сетим се Кита Ричардса који, сасвим могуће, није знао ни у ком се граду налази. Када је почео да пева, дрмнуо гитару, цигара је из његове руке сасвим неконтролисано излетела. По томе смо видели колико је разбијен. По самом извођењу се то није осетило, сигурно ништа тиме није било изгубљено. Према томе – није тачно да не може да се одржи церт кад си „урађен“. Не знаш где си, али радиш свој посао.
Кажу да је несрећна Ејми (највећа) жртва својих менаџера, људождерске индустрије забаве. То је тачно, имајући у виду да јој цела турнеја пропала, а публици само један концерт. Међутим, шта треба да се догоди да законски одговорна (за себе, барем) особа постане нечијом жртвом? Треба да је наивна, а наиван је еуфемизам за... Да ли је могла да им каже како није спремна за турнеју? Могла је. Или можда не треба да буде законски одговорна?!
Констатација да је индустрија забаве нехумана ми је онако... стерилна. Зашто? Јер иза ње није следила никаква импликација, увид у стање света (као и остале „индустрије“ које не производе нову вредност, ова је одличан пример)... пардон не целог света, него Трулог Запада. Ако нема додатног сазнања да буде плод реченог, оно речено је стерилно. „А дрво које не да плода, баца се у ватру.“ Наравно, такво сазнање може бити само неки мЛого „јуродиви“ став за „Политику“, у којој сам читао покушај филозофирања на тему „Ејми и прикљученија“.
Што се тиче враћања пара, то је питање које публика треба да постави организаторима, а шансе да нешто добију су веома мале. Осим ако није наведено да свирка треба да траје неко време и да буде неког квалитета. Ово друго је тек мало вероватно. Наравно, следећи пут памет у главу, ако пазите на шта дајете паре. Тржиште ипак решава неке ствари.
Сетио сам се како су некад радиле панк звезде. Мада код њих је то био пре свесни скандал. Свирају 20 минута, оду, нема биса. Публика онда развали салу, полупа све. Да ли публика има право на то? Законски не, закон сигурно штити својину, а њихова права можда ако је уговорено. Али морално имају итекако право. Ако није законским, морално је! Али шта ја то говорим – нит је Ејми оно што је била Сјукси Беншиз, нит је публика као некада панкерска. Половина њих, кажу АНАЛитичари, ионако је била ту само да буде виђена. Шта има сад да буду незадовољни или траже паре...
А шта рећи за оне који нису у публици, али нађоше за сходно да коментаришу, пре свега на јутјубу. Кажу тога не би било код СЕСЕ, сада са „наножницом“ (иначе, сасвим тачно иако је наведена имала више него занимљиву животну биографију). Неки су предлагали терапију по систему Црне Реке. Законски свако може да коментарише. А морално? Што рече Тијанић једном „он може оно што он сме“. Дакле, свако себи одређује границе. Људи не воле ту музику, уопште културни модел, и сад ликују, „користећи ситуацију“. Као кад слушамо оне уБране како се спрдају са Гучом, а на истој нису били. Коме је на нивоу укуса сметало када су се радовали инцидентима у Гучи, стављали по форумима слике пијаних да би нешто доказали, тај може сад да каже како му и ово смета. „Ко је безгрешан нека први баци камен!“
Долазимо до „комичарке“. Свашта је ту речено, а најмање оно најзанимљивије – о толико гураној политичкој коректности, и томе шта законски (онда и у односу на мњење) значи недостатак исте. Кажу они „либерални“ да је дозвољено у „хумору“. Коректан виц није више виц, мада ни некоректан виц не мора да буде успео виц. Али, има ли то границе. Да ли је нормално тако да се спрдају са Холокаустом?! Претерујем?!? Па она је помињала некакав геноцид... Дакле, питање за „либералне“, а видећемо шта амерички закон каже. Неки бизнисмен је тужио, ако успе да нешто наплати то ће бити вест. Ако не успе, неће бити вест.
Имамо ли право на љутњу? Наравно, мада нисам баш присталица интернет активизма (ако тај активизам остаје на нивоу интернета). Као Казахтанци за Бората. Као, није његов „Казахстан“ онај прави. Није него! Није могао да измисли име земље. Оно је гледање са висине (и таква спрдња) на прави Казахстан, ово на праву Србију, а и једно и друго спрдња са оним Другима, или како они мисле Трећима. У сваком случају са оним другачијим. И то, да парафразирам „комичарку“ долази из спрдње од земље. Имају они 50 милиона људи без здравствене заштите, нек мисле мало о томе. То што је Нобеловац потписао неки закон није крај проблема. Не, треба да се „суоче“.
У међувремену, шта ме брига шта они „мисле“. Да ли Кинези имају такву слику у Србији? Немају. Дакле...
Кажу на „Слободној Европи“, све навијајући за „комичарку“, као „им“ то смета, а није сметао „ултрадесничар“ (цитат: Е-новине) Иван Ивановић, када је „вређао Хрвате“. Па тужио је и њега неки „демократски савез“. Лепо човек саслушао „нападача“, истина на домаћем терену. Видесмо да овај није ни гледао инкримисану емисију, да га терети за речи „мрзим Хрвате“ које Ивановић није изрекао. Па лепо, видећемо исходе оба судска процеса...
Вратим се ја са одмора и све бруји о пропалом концерту Ејми Вајнхаус. И о некој америчкој назови комичарки која је све искористила да се као спрда са Србима, тј. Нама. Онда крену реакције од гласне спрдње са „наркоманком“ оних који нису ни ишли на концерт до заиста занимљивих, и сасвим озбиљних, објашњавања како публика треба да је почаствована што је Ејми „дала праву себе“, што права публика сасвим сигурно поштује, ово им је штавише најбољи концерт икада, само неки фенсери траже да им врате паре. Веома слично гледе несрећне „комичарке“. Од фејсбук група, покушаја неукусног обраћања које је „много потресло“ и тужбе која је можда и стварно потресла, па све до опет мудрих АНАЛитичарских образложења како је то тако нормално, све политички некоректно (?), како треба да размислимо „чиме смо заслужили слику у свету“... уосталом што размишљати зна се – криви смо! Мислим, Срби тј. Ми.
Па да рекнем и ја понеку. Прво, крећем од последњег што ми паде напамет. Гледам с девојком ВХ1 спотове, појаве се Стонси па мало причамо о Џегеру & Со. Сетим се како нисам намерно хтео да платим њихов концерт, мислим се шта има маторани више да зарађују. А после, кад сам видео из даљине покајем. Ако су матори, нека вала и зарађују кад рокају боље од „омладинаца“, при чему су за њих омладина и они од 50 лета. И сетим се како су били „разбијени“, па ипак је концерт текао глатко, шоу био непревазиђен. Сетим се Кита Ричардса који, сасвим могуће, није знао ни у ком се граду налази. Када је почео да пева, дрмнуо гитару, цигара је из његове руке сасвим неконтролисано излетела. По томе смо видели колико је разбијен. По самом извођењу се то није осетило, сигурно ништа тиме није било изгубљено. Према томе – није тачно да не може да се одржи церт кад си „урађен“. Не знаш где си, али радиш свој посао.
Кажу да је несрећна Ејми (највећа) жртва својих менаџера, људождерске индустрије забаве. То је тачно, имајући у виду да јој цела турнеја пропала, а публици само један концерт. Међутим, шта треба да се догоди да законски одговорна (за себе, барем) особа постане нечијом жртвом? Треба да је наивна, а наиван је еуфемизам за... Да ли је могла да им каже како није спремна за турнеју? Могла је. Или можда не треба да буде законски одговорна?!
Констатација да је индустрија забаве нехумана ми је онако... стерилна. Зашто? Јер иза ње није следила никаква импликација, увид у стање света (као и остале „индустрије“ које не производе нову вредност, ова је одличан пример)... пардон не целог света, него Трулог Запада. Ако нема додатног сазнања да буде плод реченог, оно речено је стерилно. „А дрво које не да плода, баца се у ватру.“ Наравно, такво сазнање може бити само неки мЛого „јуродиви“ став за „Политику“, у којој сам читао покушај филозофирања на тему „Ејми и прикљученија“.
Што се тиче враћања пара, то је питање које публика треба да постави организаторима, а шансе да нешто добију су веома мале. Осим ако није наведено да свирка треба да траје неко време и да буде неког квалитета. Ово друго је тек мало вероватно. Наравно, следећи пут памет у главу, ако пазите на шта дајете паре. Тржиште ипак решава неке ствари.
Сетио сам се како су некад радиле панк звезде. Мада код њих је то био пре свесни скандал. Свирају 20 минута, оду, нема биса. Публика онда развали салу, полупа све. Да ли публика има право на то? Законски не, закон сигурно штити својину, а њихова права можда ако је уговорено. Али морално имају итекако право. Ако није законским, морално је! Али шта ја то говорим – нит је Ејми оно што је била Сјукси Беншиз, нит је публика као некада панкерска. Половина њих, кажу АНАЛитичари, ионако је била ту само да буде виђена. Шта има сад да буду незадовољни или траже паре...
А шта рећи за оне који нису у публици, али нађоше за сходно да коментаришу, пре свега на јутјубу. Кажу тога не би било код СЕСЕ, сада са „наножницом“ (иначе, сасвим тачно иако је наведена имала више него занимљиву животну биографију). Неки су предлагали терапију по систему Црне Реке. Законски свако може да коментарише. А морално? Што рече Тијанић једном „он може оно што он сме“. Дакле, свако себи одређује границе. Људи не воле ту музику, уопште културни модел, и сад ликују, „користећи ситуацију“. Као кад слушамо оне уБране како се спрдају са Гучом, а на истој нису били. Коме је на нивоу укуса сметало када су се радовали инцидентима у Гучи, стављали по форумима слике пијаних да би нешто доказали, тај може сад да каже како му и ово смета. „Ко је безгрешан нека први баци камен!“
Долазимо до „комичарке“. Свашта је ту речено, а најмање оно најзанимљивије – о толико гураној политичкој коректности, и томе шта законски (онда и у односу на мњење) значи недостатак исте. Кажу они „либерални“ да је дозвољено у „хумору“. Коректан виц није више виц, мада ни некоректан виц не мора да буде успео виц. Али, има ли то границе. Да ли је нормално тако да се спрдају са Холокаустом?! Претерујем?!? Па она је помињала некакав геноцид... Дакле, питање за „либералне“, а видећемо шта амерички закон каже. Неки бизнисмен је тужио, ако успе да нешто наплати то ће бити вест. Ако не успе, неће бити вест.
Имамо ли право на љутњу? Наравно, мада нисам баш присталица интернет активизма (ако тај активизам остаје на нивоу интернета). Као Казахтанци за Бората. Као, није његов „Казахстан“ онај прави. Није него! Није могао да измисли име земље. Оно је гледање са висине (и таква спрдња) на прави Казахстан, ово на праву Србију, а и једно и друго спрдња са оним Другима, или како они мисле Трећима. У сваком случају са оним другачијим. И то, да парафразирам „комичарку“ долази из спрдње од земље. Имају они 50 милиона људи без здравствене заштите, нек мисле мало о томе. То што је Нобеловац потписао неки закон није крај проблема. Не, треба да се „суоче“.
У међувремену, шта ме брига шта они „мисле“. Да ли Кинези имају такву слику у Србији? Немају. Дакле...
Кажу на „Слободној Европи“, све навијајући за „комичарку“, као „им“ то смета, а није сметао „ултрадесничар“ (цитат: Е-новине) Иван Ивановић, када је „вређао Хрвате“. Па тужио је и њега неки „демократски савез“. Лепо човек саслушао „нападача“, истина на домаћем терену. Видесмо да овај није ни гледао инкримисану емисију, да га терети за речи „мрзим Хрвате“ које Ивановић није изрекао. Па лепо, видећемо исходе оба судска процеса...
