Godine 1894. brat mu je završio u Sibiru zbog „protucarskog držanja sveće“ na karnevalu luda u Nižnjem Gabarizovu. Sestru su mu, zbog držanja užarenog govora na jednom književnom kružoku, na pola dana zatvorili u kućici na divovskom brezovu stablu, u blizini dače Marije Buzurove, buduće intedantice prvopešačke nadronilačke divizije.
Nakon iznenadne smrti muža, Volođina majka odlučuje se na očajnički potez – svom najosetljivijem sinu, k tome još u nežnim adolescentskim godinama – kupuje domaću mačku. Mačke će obeležiti celi neobični životni tok Vladimira Iljiča Uljanova. Eh, taj Uljanov, alias Tiška, alias Volođa, alias sviju alijasa – Lenjin.
„Mrkva!“, predložio je mladi Lenjin ime svome dražesnom crno-belom ljubimcu.
Majka je odbila, držeći kako nije prikladno životinju nazvati po biljci skaradnog oblika.
„Ciclek!“ – nikako, rekla je mati, moramo sačuvati dostojanstvo.
Vršlo, Matera, Greda – sve predloge mladoga Lenjina majka je odbila uz prozirna obrazloženja. Bilo je očito da Marija Aleksandrovna želi mačku ostaviti bezimenom. Ta je spoznaja mladoga Lenjina duboko pogodila. U napadu krize savesti otrovao je svoju mačku otrovom za štakore, „kad joj već ime nije dano“, a loviti miševe bez imena bilo bi upravo svetogrdno. Potom se, mladi Lenjin, priključio međunarodnom radničkom pokretu.
Svoju drugu mačku – na način neznan – stekao je neposredno uoči revolucionarnih zbivanja 1905. godine. Ta je revolucija zatekla i same revolucionare: u štabu Socijaldemokratske stranke vodstvo je uzrujano hodalo oko stola, dok je narod na ulicama izvikivao parole značenje i poreklo kojih nikome nije bilo jasno. Svi su grizli nokte pitajući se šta je sledeći korak onih drugih, ko su oni drugi i ima li ikakvih naznaka da bismo mi sami mogli biti ti drugi... Sve to vreme Lenjin je proveo na jednoj klupi u parku Sparuška držeći u krilu svoju umiljatu crno-belu mačku, tepajući joj:
„Mica moja mala, kakvo ime da ti dadem? Valja dobro razmisliti...“
Iz tog su ga razmišljanja trgli divljački krici policijskih batinaša. Ohrana ga je locirala na temelju dojave kočijaša koji se još istog dana bacio pod tramvaj. Bežeći kroz grmlje, Lenjin je zapeo čelom za mladicu kupine; mačkica mu je ispala iz naručja i šmugnula u mrak.
„Sirota moja, ni ime ti nisam stigao dati!“, zavapio je Lenjin, pa pobegao preko granice, u slobodoumnu Švicarsku, večitu tampon zonu natopljenu krvlju koja je jedva-jedvice izbegla prolevanje po belom pastišu ruske zime.
U Švicarskog ga je zatekao i Svetski rat. Lukavi teutonski špijuni i hunska njuškala neprestano su nagovarali Lenjina da se vrati u domaju, imajući u vidu njegov talent za destabiliziranje prilika u ratnim uvjetima. Hainrih von Telefunken, nemački vatrogasni ataše u Uru, jednom je prilikom Lenjinu poklonio prelepu crno-belu mačku. Lenjin je taj poklon odbio:
“Svetsko je radništvo sito crno-belih fotografija, crno belih filmova i crno-bele slike sveta općenito. Hoćemo boju!“
Von Telefunken, nije imao kud; nabavio je, iz posljednjih nemačkih ratnih zaliha, prelepu tigrastu macu koju je Lenjin, maštovita i nežna duša, hteo nazvati „Tigar“. No, najbliži su mu saradnici žestoko iskritikovali tu odluku. Ne gradimo svet u kojemu će razmaženi bogatuni svojim napudranim ljubimcima još i imena davati! Nakon što je i posljednji Lenjinov predlog – „da se maca zove kao ja“ – odbijen, budući vođa prve komunističke države izjurio je iz ciriške kafane Pulach, ljut poput furije. No, ubrzo se vratio jer nije bio popio sok od maline do kraja, a dva meseca kasnije već je bio na putu u Rusiju – Nemci su ga pustili da prođe preko teritorija Rajha pod uvjetom da potpiše izjavu kojom potvrđuje kako tokom egzila nije imao nikakvih kontakata s predstavnicima nemačke vlasti. Tigrasta maca viđena je zadnji put u ciriškoj Blumenšein Štrase, tokom jednog od cirkusantskih ispada zloglasnog Huga Bala.
Godina je 1918. Boljševici na čelu s Lenjinom već kontrolišu najveći deo prostora koji je nekad bio Rusija. Romanovi, carska obitelj, čeka na izvršenje smrtne presude u jednom štaglju ispražnjenom od sena. Crvena armija nadire, postrojbe Belih nestaju s ratnih karata, Amerikanci beže čamcima niz Jenisej, dok Česi i Poljaci već timare svoje olinjale konje po Gornjim i Donjim Šlezijama.
Boljševici su već sigurni u pobedu. U tim uvjetima Lav Trocki, najbliži Lenjinov saradnik, odlučuje se na riskantan potez: Poklanja Lenjinu psa, belog maltezera. Kako je reč o posebno opasnoj pasmini, uz Lenjina i njegovog neobičnog ljubimca danonoćno dežura noćna straža. Lenjin na celi taj slučaj reaguje bizarno: tvrdi kako je maltezer zapravo prerušeni Staljin pa odbija večerati u nazočnosti „te bedne zverke“. (Doista, narednih godina Staljin kao da je iščeznuo iz javnosti, a nema ga ni u arhivskim spisima.)
Nadežda Krupskaja isprva kritikuje Lenjina „zbog paranoidnosti koju je baštinio od majke“, ali uskoro tu istu paranoju počinje podržavati. U ostavštini Petrogradskog kinološkog saveza pronađena su njezina pisma u kojima se žali na insistiranja Trockog da sporni pas bude nazočan tokom svih obroka, da ga se oslovljava sa „druže“ i da nosi minijaturnu maršalsku uniformu.
U avgustu iste godine, „drug“ pas ugrizao je Lenjina za nogu. Trockistički čekisti za događaj su okrivili mladu sletisticu Doru Kaplan, čiji motivi (motivi krivookrivljenice!) do danas ostaju nejasni. Streljana je već sledeći dan, unutar zidina Kremlja.
Godine 1920. zlokobno je pseto maltezersko ugrizlo Lenjina za lice, nakon čega se zdravstveno stanje vođe Velikog Oktobra počinje naglo pogoršavati. U svojoj je oporuci zapisao kako se nikako ne sme dopustiti „da onaj pas preuzme neku od najvažnijih funkcija u državi“, što potvrđuje teoriju o Lenjinovoj demenciji i nemogućnosti da uvidi prave razmere velike zavere.
Iza koje je, naravno, stajao Trocki. No, Trocki nije ispravno ocenio situaciju. Još dok je dolevao tekućinu za balzamovanje kroz Lenjinov spokojni pupak, kobni je pas izmakao pažnji stražara i odgrizao Trockome mošnje. Mikrohirurzi klinike u Depočanu izborili su se za život teško ozleđenog revolucionara, ali već je bilo kasno: strašno se pseto u maršalskoj uniformi pojavilo na sednici Politbiroa. Svi su – ravnajući se prema paranoidnim vizijama pokojnog Lenjina – automatski pretpostavili kako je reč o Staljinu.
I tako je Staljin preuzeo vodstvo u prvoj zemlji komunizma. Niko se nije usudio reći: to nije Staljin, to je običan pas.
Uz Lenjina je, prema predsmrtnoj želji, balzamovana i jedna ulična mačka. Povest joj nije zabeležila ime.
