(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVAŠTA
Nedelja. Maca ode zorom na posao. Maki u 7,30 pita da li idem u kancelariju.
„Ići ći kasnije autobusom, idi ti“ i nastavih da dremam.
Ustah u lepo jutro na silnu radost ona dva kereća antrza koji mi ljubavlju presretnu svaki bolan pokret. Ako se jedan dan ušinem, to će biti od ljubavi hahaha
Uključujem fontanu i ispijam kafu napolju. Sveže je, ali prija. Kako žene trpe svakakve muke za lepotu (ova Ljiljka nije od tih), ali jeste za to da dušu umije u svežini jutra, obuče se i uživa u prohladnom vazduhu što budi osećaj života u svakom deliću tela, pa se malo strese kad hladnjikav dah vazduha pomiluje goli list nogu, pa se malo nasmeši na Mrkišu i Maru i njihovo tabanje kome nema kraja....pa odlutam do Cic.....pa do Makija....pa lepo čujem smeh i šale onog mog „mrguda“ sa kolegama......pa onda raspored poslova mi dođe u pamet...organizacija je jednako važna kao i duša ....danas moram u kancelariju....pa viknem na Maru koja kao miriše dan i noć što juče posadih oko jelke....opajdara neopevana odskakuće a Mrkiša je presreće i hvata za vrat grdeći je navodno hahaha...i mir u žuboru fontane....bože, koliko je ljubavi i rada tu uloženo, ali i o tome će biti reči kad stignem da ispišem. Iskreno, nekako mi više prija da živim i negujem tu ljubav nego da pišem, svesna da pisača ima mnogo, ali da sam njome blagoslovena.
Dobroooooo....lagano krećem
Mašine uključene i prostrte, punjene paprike napravljene. Nema praznog hoda hahaha Fil pretekao pa smotah i malo sarmi, ali njih večeras kuvam. Dok se dotični hladio vreme je za drugu kafu i priču sa prijateljicom. I sad, ono što sam tad rekla, i dalje me prati, te uvek, kad se to desi, da ne mogu da se otmem utisku, sedam da zapišem za knjigicu. Prosto je to tako, i dobro i loše, i strasno i nasmejano, i tužno i očajno, i besno i mazno i ljubavno i neljubavno, i zajebantsko, a retko i pametno (i čorava koka ubode po neko zrno, a znate zašto? Zato što i tako ćorava zna za zakon verovatnoće, pa uporno kljuje i potrefi hahahaha) ma svakakvo, al’ dušu mora da ima.....zato je tako šarena ta knjigica. I svo vreme mi se mota po glavi jedna pesma...prosto je sama došla dok sam pisala pisamce prijateljici.
Zvoni mobilni....programer
„Ej, jel’ si na poslu?“
„Nisam još, kući sam, samo da prostrem ovaj veš i polazim. Za oko sat sam tamo. Kako ti je danas?“
„Bolje mi je, mogu da sedim i radim. Zovi kad dođeš pa da radimo.“
„Važi“
I tako.....Prošetah lep komad puta jer je naišao bus koji me baš ne vozi direktno do centra. Sretoh klijenta i ženu mu na biciklama kako se vraćaju sa pijace.
„I ti si crnac kao i ja.....sad ću i ja u radnju da ovi moji nešto ne zdrndaju.“
„Jok more, mi smo gazde hahahaah“
Miriše lepo dan, ovako zelen i radan. Sretoh i bivšu radnicu koja je radila u velikoj samoposluzi u centru. Svi radnici su dobili otkaze jer prosto nema prometa te se troškovi ne mogu pokriti. Osta samo familija i radnja koja je sve praznija, a beše kao oko puna. Trgovac ne propada sve dok su mu rafovi puni. Inače je stanje užasno, a biće još teže. Osmeh na licima ljudi je retkost, osim ako ne posmatrate kliberenje pubertetlija na ulici. Sve više je pogleda koji po, samo njima znanim, prazninama lutaju. Ljudi zamišljeni voze, zamišljeni prelaze ulice, zamišljeni jedu, spavaju. Beg u neke nerealne priče i slike je sveprisutan. Devojčice se prodaju za sitne pare, jurcanje bez cilja, spavanje do podne. Roditelji nemoćni od praznog pogleda, ćute. Sirotinje sve više, muke još više, tuge. Jalove diskusije političara koje samo najuporniji, ili oni koji nemaju šta da rade, niti neka druga duševna i duhovna interesovanja još prate.Država steže već stegnute kaiševe. Nikome ne pada na pamet da samo sit može da stegne kaiš. Stezanje kaiša na prazan želudac ostavlja ljude bez vazduha sa samo jednom željom, da se bore za vazduh.
U kancelariji sam i prvo što uradih je da pustim tu pesmu koja mi pevuši u glavi.
Nastavljam da pišem....Dakle, programer. Preko 20 godina smo skupa. Za ovo što radimo treba nam mir i apsolutna koncentracija. Pravimo automatiku za kontiranje, tzv kontne šeme, da što manje čukamo i grešimo hahahaah Zato sam čekala da prezdravi. Deo posla smo odradili, te ga pustih da se odmori malo, a i ja. Naišli smo na problem i moram da mislim.
A sad, muzika....
Htedoh svašta da kažem ovde, ali odustah. Reći ću samo jedno.
Ovaj dan je prelep iz mnogo razloga
1. svi smo zdravi
2. svi smo sa zdravom pameti
3. volimo se i međusobno poštujemo
4. svi smo skupa, u svom domu, aiko Cic živi u svom....i gde je dom onda?
5. stoga možemo drugima pomoći
6. stoga drugi nama pomažu
7. imamo energije koje padaju i podižu se međusobno...naučili smo da se pratimo
8. stoga i mnogo teško nije tako teško, a jeste mnogo teško
9. i zato sam sretna, iako, kao i svi, imam milion problema
10. želim svima da im teško bude manje teško
11. želim da se i oni koji su malkice zaboravili podsete da olakšavajuće okolnosti ne treba pretvarati u otežavajuće
I tako....nedelja, samotan dan u kancelariji, osim ako ne računam programera koji mi pravi društvo.I leđa me bole, ali dan je lep kad ovako odzvanja tišinom praznog centra. Neko bi zbog radnog sedmog dana u nedelji zvocao, bio nervozan, a ja samo kažem da mi malkice prispavalo hahaha i da se iskreno nadam da mi Mara Opajdara uz pomoć onog nemca neće pojesti dan i noć.
A sad, da postavim ovo, pa da mislim hahaah
........................
Mislila sam, al’ ispade da je badava. Nema vajde. Zato odoh kući da odmorim mozak .....pa ću opet da mislim.....ako mi se oće.....i kako mi se oće...hoću da kažem, teško da će to da budu kontne šeme
Kad neće, neće...tako da je bolje posvetiti se nečem što oće
PS Dobar dan.....celodnevno današnje pisanje u više navrata......lep je dan, uživajte, a i ja ću
......možda, ali samo možda u danu i noći 
