(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVAŠTA NEŠTO - 1. DEO
KOLIKO PUTA
Tako mi po nekad
Neka jeza prodje
Zadrhti mi telo
Onako....iznutra
I svašta mi tada lošeg na um dodje
Ma nisu to reči
Čak ni misli jasne
Već osećaj neki.....
Što juri mi dušom
Znaš.....onako.....
Kao kad počinje oluja
Pa dušu ti kida vetar što luduje
Na komade cepa
Osećajem bučnim
K’o ciradu staru kad dohvati vrag
Tako duše moje
Komadi tad lete
Oblacima sete.
Znaš .....shvatila sam kada
Taj me strah uplete.
Onda kada neko kaže.....
Posle velike sreće
Dolaze tuge još veće
A ja sam sada sretna.....
Da li to kaže
Neko ko je tužan?
Da li to sopstvena nesreća
iz njega govori
dok udaraju njegovi očajni damari?
Da li to kaže da mu bude lakše
Ne misleć’ o drugom kome se to kaže?
Pa čak i da je istina
Zar se mora reći
Onome za koga znaš
Da putuje ka sreći?
Nekad je bolje ništa ne reći....
Ali ne zna svako da i ćutanje su reči.
I strah mi tada saplete osmeh.....
Treba mi snage.....mnogo snage
Da skupim delove duše mi malene
U košaru što pod srcem mi leži
Al’ snaga nekako tad od mene beži.
Koliko puta možeš rasklopiti i sklopiti dušu a da ne pretrpi oštećenja ?
KLIZE REČI
Inspiracija je kad ti reči klize
kao klizačica na ledu
piruete se same izvode
akseli i tulupi
skokovi i okreti,
elegantni pokreti
klize reči po duši
koja mora da poleti
pa da leti...leti...leti
a mora negde i da sleti
samo duši kad neljubav preti
ona ne može da leti
I reči tad ne klize
Popadaju klizačice
I šarene haljinice
Do novog leta
Gledaju da otklone
Šta njihovom letu smeta.
OBAVIJENE
Malo mi haos u glavi bude
A, vala i to je za ljude
Misli mi jure
I nekud žure.
A kud li žure da mi je znati
Kad ne mogu im ja ništa dati
Umor mi neki venama teče
K’o žeravica peče.
Eh, kad bi stale da sklopim kapke
Telo da spustim u san mirni
Da ne otvaram svoje oči
Da ovaj život bar malo ukoči.
Da mogu vid da povratim
Da vidim osmeh i granu u cvetu
I malo trave i parče neba
Ružu što pupi i pčelu u letu
Da zavaram pute na ovoj krivini
Da uživam malo u letnjoj milini.
Dok umor mi teški kroz telo tuče
I zvoni k’o oluk na letnjjoj kiši
Misli mi zelene u lavež se skriju,
Cvetom i smehom se obaviju.
Reči im pokrivka, osećaj ih mazi
Želja ih poji, volja im hrana
Eh, da mi je više takvih dana.
HILJADE REČI
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek….ali baš uvek
I kada se ljutiš bez razloga
Po mom mišljenju
I kada misliš da planem za sitnicu
I kada prećutim reč nesmotrenu, brzu
I kada ti predješ preko reči mojih
Znajući da znam I mnogo boljih.
I kada tvrdoglavo odbijaš da učiniš nešto
Za sebe posebno …i to činiš ni malo vešto
Za druge ….ma neeeeee, uvek si tu…
I kada ja teram mak na konac
I kada nas ovaj život kao testo mesi
Prevrće i stiska
A mi ne dajemo od sebe ni piska.
I kada sam ja kriva I kada si ti kriv
I kada smo oboje zaslužni
I kada kafa zamiriše
I osmeh nas ćutnjom okiti
Reči samo smetaju
I tren ometaju
Tren dovoljan
Da život postane povoljan.
I kada dodir kaže
I kada pogled govori
I kada ruke same hode
Eh…..te ruke tako gode
I kroz život vode
Dva čamca što brode.
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek….ali baš uvek
