Svasta mi pada na pamet, mnogo reci, videti,cuti, dodirnuti, probati,osecati, smejati se....voleti...eh...da voleti.
Treba biti zahvalan na proslosti, ali je isto tako i prepusti, u ruke jucerasnjeg dana. Jer tuga je nedostatak radosti, mrak, odsustvo svetla, iluzija istine, strah koji nam se zavlaci pod kozu zbog nedostatka ljubavi, strah koji kuca na vrata, koje samo vera u nekoga ili u nesto otvara. I tada, kad se ta vrata otvore, moze nam se dogoditi da tamo nema nikoga. Zateceni smo. Iako smo mi tako sazdani da najlakse opstajemo u miru i sreci, ali za to nam je potrebno da je podrzavamo verom i ljubavlju prema nekome koga bi bilo dobro voleti iz veoma jednostavnih razloga. Ljubav postoji samo ako je obostrana, ona prava, a verujte da postoji samo ako je znate pokazati voljenoj osobi. Ljubav je ono za cime zudimo od rodjenja pa do smrti i to je tako,nema izuzetaka. Pitanje je samo da li smo dovoljno posteni da svoju ljubav i pokazemo, jer sve drugo nosi sa sobom patnju i malo nade da se lako moze ponovo steci ,nesto sto smo, mozda olako propustili. Koliko samo propustenih prilika smo imali a nismo iskoristili da voljenoj osobi kazemo i pokazemo koliko je volimo i koliko nam treba, nedostaje. Isto tako je lepo priznati kako zivot svakog od nas, tece lepse u dvoje, i tu je sva lepota i draz, ali i muka zivljenja. Mislimo da mozemo biti sami sebi dovoljni, ali i to je laz, obmana nas samih, i zato dok jos ima vremena i dok jos postoji prilika da sebi i voljenoj osobi priznate ljubav. Ako postoji prilika, ucinite to. Jer sreca i tuga u nasim je rukama. Najteze je cekati onoga ko nece doci, daljina i jos mnogo razloga postoji da se ne vidimo, ali ne i da zaboravimo. Veruj samo jedno..i u samoci sa tobom mi je lakse. I opet sam nocas jurila vetar sto sve tragove tvoje je hteo odneti…ne dam te, jer ti si moje sunce koje mi se ujutru uvlaci kroz prozor sobe, i osvetljava sve… dajes mi snagu…za svaki novi dan.
Treba biti zahvalan na proslosti, ali je isto tako i prepusti, u ruke jucerasnjeg dana. Jer tuga je nedostatak radosti, mrak, odsustvo svetla, iluzija istine, strah koji nam se zavlaci pod kozu zbog nedostatka ljubavi, strah koji kuca na vrata, koje samo vera u nekoga ili u nesto otvara. I tada, kad se ta vrata otvore, moze nam se dogoditi da tamo nema nikoga. Zateceni smo. Iako smo mi tako sazdani da najlakse opstajemo u miru i sreci, ali za to nam je potrebno da je podrzavamo verom i ljubavlju prema nekome koga bi bilo dobro voleti iz veoma jednostavnih razloga. Ljubav postoji samo ako je obostrana, ona prava, a verujte da postoji samo ako je znate pokazati voljenoj osobi. Ljubav je ono za cime zudimo od rodjenja pa do smrti i to je tako,nema izuzetaka. Pitanje je samo da li smo dovoljno posteni da svoju ljubav i pokazemo, jer sve drugo nosi sa sobom patnju i malo nade da se lako moze ponovo steci ,nesto sto smo, mozda olako propustili. Koliko samo propustenih prilika smo imali a nismo iskoristili da voljenoj osobi kazemo i pokazemo koliko je volimo i koliko nam treba, nedostaje. Isto tako je lepo priznati kako zivot svakog od nas, tece lepse u dvoje, i tu je sva lepota i draz, ali i muka zivljenja. Mislimo da mozemo biti sami sebi dovoljni, ali i to je laz, obmana nas samih, i zato dok jos ima vremena i dok jos postoji prilika da sebi i voljenoj osobi priznate ljubav. Ako postoji prilika, ucinite to. Jer sreca i tuga u nasim je rukama. Najteze je cekati onoga ko nece doci, daljina i jos mnogo razloga postoji da se ne vidimo, ali ne i da zaboravimo. Veruj samo jedno..i u samoci sa tobom mi je lakse. I opet sam nocas jurila vetar sto sve tragove tvoje je hteo odneti…ne dam te, jer ti si moje sunce koje mi se ujutru uvlaci kroz prozor sobe, i osvetljava sve… dajes mi snagu…za svaki novi dan.
..od reči do reči istinito i iskreno. Sami sebi kada priznamo istinu, kakva god da je, onda smo kompletni da idemo dalje u tome što jesmo ili na neku drugu stranu. 
Divni ste i Ti i Sanjica...