- Poruka
- 5.472
Svarog je slovenski bestelesni bog, prastvoritelj svetloga neba pod čijim se svodom „sve rađa i događa“. On je praotac zemlje i svakoga „roda i ploda“, dakle svega na zemlji, ali i tvorac cele vaseljene, kao i svih bogova. Ovog Boga su svi Sloveni smatrali „prepunim slave i božanstva“ jer upravlja nebom koje je iznad i izvan svega, a ipak sve obuhvata. Svarog spava i u snu je stvorio ovaj svet koji je poverio Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje. On ne deluje neposredno na fizičko, materijalno okruženje koje sanja, ali zato direktno utiče na volju ostalih bogova, i tu je njegov uticaj ogroman. Njegovo buđenje označiće kraj sveta. Alternativna imena Rod i Usud.
U početku ne bijaše ništa, osim Boga. Bog je spavao i sanjao, te mu san trajaše neprestano. No suđeno je da se Bog, ipak probudi...
Generalno, koren svar- kombinuje se sa rečju svar „svađati se“ i izvedenica svariti „svađati se, raspravljati“. [2] U takvom slučaju Svarog bi bio „bog-prepirka“. Kognati na drugim jezicima uključuju staroengleski andsvaru (→ engleski psovka), staronorveški sverja „psovati“,[2] ili sanskrtski svarati (švedski) „pevati“, „zvučati“, „hvaliti“, sve iz proto- Indoevropski * sver-. Etnograf Kazimierz Moszinski snimio je izreku poljskog ribara „Boh svarycsa“ kao reakciju na grmljavinu, slično poljskoj izreci „Bóg swarzy“.
Ipatijevski letopis s početka XII veka posebno ističe boga koga naziva Svarogom. Polapski Sloveni za Svaroga eksplicitno kažu da se „časti i poštuje mimo drugih“. On je verovatno isto što i staroruski bog Rod koji simbolizuje stvaranje, a čije ime je osnov za nazive „rodnoverje“ i „rodna vera“, kako se nekad nazivaju stara slovenska vera i mitologija. I skitski narodi, koji su bili pod nedvosmislenim slovenskim kulturnim uticajem, ako među njima nije bilo slovenskih plemena, poštovali su boga neba, koga su zvali Svargus. Kako postoje mnoga mišljenja da je reč svarga kod Slovena označavala nebo (sporna Velesova knjiga, na primer, kaže „Dim spaljenih stepa izvi se do Svarge“, a ova reč ima slično značenje i na sanskritu), možda i sam naziv ovog božanstva oličava njegovu funkciju boga neba, Svarga-boga, iako su neki skloniji da ime povežu sa rečju svar koja na sanskritu označava Sunce, na staroindijskom nebeski svod, a na staroslovenskom svetlost ili jasnoću.
Iako je slovenska mitologija mnogobožačka, u njoj postoji jedno vrhovno božanstvo, jedinstveni „otac bogova“, kome se potčinjeni svi ostali bogovi. Još je Helmold u XII veku zapisao da Sloveni veruju u postojanje jednog najstarijeg boga, od koga svi drugi proizilaze:
„Između raznih bogova, oni Sloveni ne poriču da jedan bog zapoveda odozgo sa nebesa svima ostalima. Taj svemoćni bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju zasebno zanimanje i svoj posao, pa se njemu i pokoravaju. Oni proizilaze iz njegove krvi i utoliko su bliži tome bogu bogova.“
U početku ne bijaše ništa, osim Boga. Bog je spavao i sanjao, te mu san trajaše neprestano. No suđeno je da se Bog, ipak probudi...
Generalno, koren svar- kombinuje se sa rečju svar „svađati se“ i izvedenica svariti „svađati se, raspravljati“. [2] U takvom slučaju Svarog bi bio „bog-prepirka“. Kognati na drugim jezicima uključuju staroengleski andsvaru (→ engleski psovka), staronorveški sverja „psovati“,[2] ili sanskrtski svarati (švedski) „pevati“, „zvučati“, „hvaliti“, sve iz proto- Indoevropski * sver-. Etnograf Kazimierz Moszinski snimio je izreku poljskog ribara „Boh svarycsa“ kao reakciju na grmljavinu, slično poljskoj izreci „Bóg swarzy“.
Ipatijevski letopis s početka XII veka posebno ističe boga koga naziva Svarogom. Polapski Sloveni za Svaroga eksplicitno kažu da se „časti i poštuje mimo drugih“. On je verovatno isto što i staroruski bog Rod koji simbolizuje stvaranje, a čije ime je osnov za nazive „rodnoverje“ i „rodna vera“, kako se nekad nazivaju stara slovenska vera i mitologija. I skitski narodi, koji su bili pod nedvosmislenim slovenskim kulturnim uticajem, ako među njima nije bilo slovenskih plemena, poštovali su boga neba, koga su zvali Svargus. Kako postoje mnoga mišljenja da je reč svarga kod Slovena označavala nebo (sporna Velesova knjiga, na primer, kaže „Dim spaljenih stepa izvi se do Svarge“, a ova reč ima slično značenje i na sanskritu), možda i sam naziv ovog božanstva oličava njegovu funkciju boga neba, Svarga-boga, iako su neki skloniji da ime povežu sa rečju svar koja na sanskritu označava Sunce, na staroindijskom nebeski svod, a na staroslovenskom svetlost ili jasnoću.
Iako je slovenska mitologija mnogobožačka, u njoj postoji jedno vrhovno božanstvo, jedinstveni „otac bogova“, kome se potčinjeni svi ostali bogovi. Još je Helmold u XII veku zapisao da Sloveni veruju u postojanje jednog najstarijeg boga, od koga svi drugi proizilaze:
„Između raznih bogova, oni Sloveni ne poriču da jedan bog zapoveda odozgo sa nebesa svima ostalima. Taj svemoćni bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju zasebno zanimanje i svoj posao, pa se njemu i pokoravaju. Oni proizilaze iz njegove krvi i utoliko su bliži tome bogu bogova.“
