Svako ima prava na osmeh
Svako ima pravo na osmeh, jednostavno znam, tako nam je suđeno...
Imala sam jedan veoma težak period u svom životu...Baš onako mračan...
To pripisujem depresiji post porodiljskoj...Nije ni malo naivna stvar...
Bio je to period posle porođaja sa drugim detetom...
Depresija, jedan mračan tunel, iz koga sam sama uspela da izađem nazirući daleku škiljavu svetlost...
Sve u svemu dešavalo mi se da se zagledam u jednu tačku i tako piljim kao hipnotisana...
Osećala sam se usamnjeno u prostoriji punoj ljudi...
Trajalo je to moje stanje bar 2-3 godine, obavljala sam ja sve svakodnevne potrebe...ali kao robot...
Muž i ćerka su mi bili ogromna podrška u svemu...
Iz te tame me je trgla jedna stvar tj. jedno malo biće, moj sinčić Mihajlo zvani Mika...
Kada bi me video zamišljenu , svaki put bi me vukao rukicom za rukav i pitao bi me nešto...
Mislim da ću mu do kraja svoga života biti zahvalna na tom ´´spašavanju´´ i buđenju...
Bilo da je lep i sunčan dan, oblačan i kišovit, zimsko snežan...
On, moj sinak koji je tada imao već 3-4 godine, imao je običaj da kada ujutru ustane,
pogleda svojim lepim plavim okicama kroz prozor i kaže mi uz osmejak na licu :
´´ Mama, jel da da je danas divan i lep dan...Danas je moj srećan dan...´´
Eto i sada dok ovo pišem suze mi teku niz lice...
Mislim da moj Mika nikada neće biti svestan da me je spasao mraka...
Od tada svaki dan živim kao da sutra ne postoji...
zezam se sa decom maximalno,volim ih i pokazujem im to da znaju...
Mužu govorim da ga volim kada god mi padne napamet !!!
Moj mali sinčić mi je vratio osmeh na lice...
On je moj heroj ...
Eto , to je jedna od pričica iz mog života...
Helena...
