(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVADBA / E (jednostavno)
I tako, mnogo toga sami napravismo. Prosto volimo da pravimo stvari. Poprilične novce smo trebali dati za kićenje svatova.Gledasmo da kupimo....ili je siromašno ili je nakićeno previše, a kad pomnožiš sa brojem komada, izadje gomilica para. Pogledasmo se Cic i ja i razumesmo u sekundi. Pravimo hahahaah Tačnije, ja pravim, ali nije mi teško, volim to. Pogledam onako studiozno one gotove u kineskom tržnom centru..moreeee mogu ja ovo i ima da bude i jako i nežno i elegantno. Kupih tamo sve što mi treba, vosak, lemilicu, razne trake, perca, listiće, ružice i krenem, naravno uveče, kad se smiri dan. Živa se izgore s onaj vreli vosak dok se nisam izveštila.Crveni prsti od opekotina jedva kuckaju po tastaturi i mašini. Držanje olovke takodje predstavlja pravu malu muku Ovako, onako, osmislim, isprobam, i kad sam bila zadovoljna krenem u masovnu proizvodnju. Za malene devojčice posebne narukvice, nakićene....oduševile su se, za kuma i kumu takodje posebne i za ovo dvoje što stupaju u brak. Ostale su sve iste, samo ima muških i ženskih. Muške se lepe za rever, a ženske su kao narukvica. Noćima sam ja to pravila i uživala.
Cic predloži da me okači na FB pa biznis da napravim
Pa, šta da kažem. Svadba/e , ovako kako smo mi zamislili je ogroman posao....toliko toga što žena mora da uradi a vala i muški. Tanjiri, čaše, escajg, krpe, peškiri, posteljine, prekrivači, savlete, šolje, ukrasi, hrana, meni, ovali, slanici, kašike za salate, činije...nakupovah se samo tako. Sad smo vala opremljeni hahahaha
Ranije spakovane jastuke, prekrivače, posteljine, to sve oprati, ispaglati, podeliti po krevetima..to sam sve ranije radila po etapama, pa ubacila izmedju komade mirišljavog sapuna, samo je Cic par dana pre svadbe došla da operemo prozore i zavese, a veče uoči svadbe ona i sestra (ono naše a tudje dete) su prale kupatila. Muški sredili travnjak, dvorište, garaže, tremove, opajali, usisali, nabavili pića i sve od hrane..sve to mora pred sam dolazak gostiju. Milijardu stvari koje treba složiti u slagalicu, a sve sami radimo. Samo nam je dan pre svadbe stigla pomoć, kako je i planirano.Treba vala dočekati toliko ljudi. U ta dva dana, jedan od naša dva domaćina, sračuna da je postavljeno 200 tanjira, dakle 200 osoba je selo za trpezu, naravno, restoran ne računamo. Plan, sistem raspodele poslova, organizacija i realizacija i obavezno da svi rade. Kad krene akcija začas bude mnogo toga uradjeno.
Maca išao do Zemunske pijace u to vreme prethodne subote da meri vreme koje nam je potrebno do opštine. Ko zna kako to u Zemunu izgleda i da je parking tu rak rana, razume. Pa odatle u crkvu pa u restoran. Ne izgubismo ni jedna kola. Jedino što nismo obezbedili je posluga kući. Komšinice koje su to trebale da urade su morale otići van zemlje. Stigle im karte na koje su dugo čekale. I tako...al i to bi rešeno na licu mesta hahaha
Slagalice...kao ovi dugmići...većina se lako zakopča mada vrhovi prstiju bride jer moraš biti skoncentrisan na sićušnost detalja, ali neko baš zapne. Osećaj kad ih sve zakopčate i pogledate lepotu stvorenog je ..duša.
E, fotografa nikako nismo mogli zaobići. Svime smo bili zadovoljni, ali njegovim nastupom nikako, i to svo četvoro. Naša zamisao je bila da sve fotografiše Malena i ovaj naš prijatelj, malo kamera, malo foto-aparat. Malena,je tetkino dete, ćerka mog pokojnog brata koju smo preko najviših organa jedva pronašli dok mi je brat bio u komi. Dete koje smo videli kada je imala 3 meseca i posle 14 godina...još jedna slagalica, prelepa i jako bolna i teška.Ona inače uči za fotografa i jeste odlična u tome, po profesorima. Kao da je rodjena sa foto aparatom, ne ispušta ga iz ruku. Snimatelj nam je Macin kolega koji to inače godinama radi kao profesionalac.On će narezati od svega i cd, ali da nije predugo i preopširno. E, taj cd je fenomenalan. Ali, fotografa iz restorana smo morali prihvatiti. Ok, ali uz naše uslove. Maca mu je odmah rekao da badava ne slika sve i svašta, da ljudi nemaju novca. Sve su dali da nas ispoštuju, spreme se i dodju kako domaćinima dolikuje. Hoću da mi gosti uživaju a ne da ih Vi postrojavate da bi ih slikali, ili da im svako malo gurate fotografije u raznoraznim pozama pod nos da kupe i prekidate veselje.Onda je gospodin tražio da platimo valjda četiri mesta za njega i pomoćnike, devojku koja raznosi slike, na šta je Maca odlepio, ne zbog para, već zato što je restoran već pun. Znači, treba da otkažem nekom gostu da bi Vaša ekipa imala ful mesto i obrok. Pa to je bezobrazluk.
„Ali ja imam ljude koji nose filmove na razvijanje i vraćaju“
„Pa šta, oni su Vaša obaveza, ne moja. Znate šta, naš sin je radio kao taj isti pomoćnik kod prijatelja koji će držati kameru. Nosio filmove sa svadbi, krštenja, što motorom, što kolima..nigde sok nije popio a kamoli da je dobio kompletan obrok sa sve tortom i zauzimao jedno mesto za koje su mušterije restorana plaćali. Dakle, znamo o čemu pričate i to odmah možete da zaboravite. Dva mesta i kraj diskusije. Na kraju krajeva, mi fotografa imamo.“
Uf kako nam je digao pritisak. A na svadbi je sve gurao Malenu, ispred nje stajao, ulazio joj u kadar. Dete nije vično tom praktičnom delu, brzoj reakciji, pomeranju, ne zna redosled stvari, a i u štiklama je kojima takodje nije vična hahaha Ovom našem prijatelju nije mogao ništa. I uhvatio i on kameru, a lepo mu rekosmo da to nema potrebe da radi. Drugi fotograf iz njegove ekipe je fotogrfisao mladence i mladu kući i na Gardošu i čovek posle toga ode.
„Tetka, on mi sve ulazi u kadar....uuuf kako me nervira“
„Znam, videla sam. Samo se opusti i hvataj trenutke pile, ne obraćaj pažnju na njega. Tvoje fotografije su prave jer je duša u njima i sva ljubav. Ajde, daj glavu da te tetka cmokne i samo prati Zokija“
„Zoki, ovaj maltretira Malenu, ajde je zaštiti malo“ derem mu se na uvo hahaha
„Video sam...ne brini“
fotograf Malena
********
Na pijaci ispod Pančečkog mosta kupismo bele, sitne hrizanteme u saksijama i punu kutiju dan i noć. Na pijaci kod nas u bloku još cveća dan pre svadbe. E, za tu našu pijacu je vezana jedna lepa, neobična priča. Dan pre svadbe, dolazimo Cic i ja po cveće, balon I svašta još. Imam divan velik ćup koji mi je ostao od tetke. Stoji u hodniku pravo kako se udje u kuću. Zamislila sam da ga napunim ružama sa dugim drškama raznih boja, da bude šaren, veseo ali I svečan, ali samo u slučaju da celokupna suma ne bude prevelika. Ruže, te koje sam ja htela, bez bodlji I sa dugim drškama zbog dubine ćupa, su skupe, znam, I ne treba mi par cvetova već dosta jer je ćup širok. Ipak, lista prioriteta je..lista prioriteta. Možda mi još nešto padne na pamet kad odem na pijacu i vidim čega sve ima. Na ulazu su cvećari. Žena, koju prvi put vidim tu, a znam sve cvećare, prodaje svašta od saksijskog cveća pa i rezane gladiole.
„Maki, a da uzmemo ove gladiole, baš su lepe?“
„Ajde“ stvori mi se odmah slika pred očima..trava…
„Pošto su gladiole“
Reče žena neku cenu za jedan struk.
„A sve, treba nam za svadbu?“
„A ko je mlada?“
„Pa ja“ smeje se naglas ovo moje žgebe, rep landara
„E, ako si ti tako lepa još i mlada koja je krenula da kupi cveće za sopstvenu svadbu, od srca sve ovo dobijaš za 500 dinara“
„jaoooo pa to je jako malo, ima mnogo strukova,puna ova velika kofa“
„A nije, to je dušo mnogo kad je od srca, a i donećeš nam tortu…a kad je svadba?“
„Sutra..uuuuuf“
„I meni jedno poveće parče“ govori muškarac pored nje a bore smejalice, preplanule od boravka napolju, rade svoj posao.
„Milane, neće da te preskoče sa tortom ali prvo prebroj gladiole da bude neparan broj“
„Hvala vam...kad ste ovde da donesem tortu?“ kliberi se ovo moje prosto ne verujući
„Svakog dana sam tu.“
„Onda donosim u ponedeljak“
Čudno mi beše, prvi put je vidim, znam sve cvećare na mojoj pijaci, ali odćutah.
Pozdravismo se, oni joj poćeleše sve najbolje te mlada uprti u naručje onaj ogromniiiii buket i odnesosmo u sparkića.
„Mama, znaš li ti ovu ženu? Ja je ne znam, a tako su oboje prijatni I veseli“
„I ja je prvi put vidim, a I ovog čoveka kako reče da se zove..ovakav pozitivizam I šalu sigurno ne bih zaboravila“
Celo zadnje sedište je bilo u roze gladiolama. U ćupu, prošaran ukrasnim šibljem I ponekom travkom, znate one sa uzanim listovima što liče na običan žbun trave ali su vlati jako,jako duge, po više od pola metra …jedan žbun se zapatio u onom zimzelenom žbunu kraj fontane.Te tamno zelene trake su nežno prolazile izmedju raskošnih roze cvetova gladiola, pa se zakače za neki cvet deleći zelenom linijom roze površinu I padajući onako neobavezno blago uvijenim vrhom, kontrirajući svojom tamno zelenom bojom nežnim pastelno zeleno-kremkastim nijansama ćupa neobičnog oblika.
Tako je sve to podsećalo na moju tetku..jednostavna, elegantna i dostojanstvena lepota..raskošna jednostavnost lepote.
Nakon svadbe, Cic je spakovala u dve kutije tortu i ponela. Žene nije bilo. Ni sutradan..nikada više.
E nisam verovala da niko nije uslikao taj ćup napunjen gladiolama, a ja sam sklonila svoj aparat.
