(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVADBA / E (jednostavno)
Samo da znate, ko sprema svadbu /e, mislim na one koji ne plate da im sve drugi osmisli I uradi, nego I sami uživaju u stvaranju, organizaciji I realizaciji sopstvenih ideja, da je to velik posao, ogroman, stresan, nervozan, nasmejan, uplakan, prekrasan, prosto nosi i toliko je podložan nekim neverovatnim dogadjajima, obrtima, čudesnim slučajnostima koji vas ostave bez teksta i sa podosta pitanja o tome da li slučajnosti uopšte postoje. Mnogo puta sam pisala o tom nekom svom vidjenju slagalica koje slažemo. U svakom slučaju, ovakve akcije podsećaju na one silne dugmiće na venčanici…nije ni malo lako zakopčati ih sve, ali je osećaj divno, unikatno neponovljiv I dok zakopčavate, a kad ih zakopčate onda je to prosto izvanredan osećaj
Venčanicu smo našle za cirka dva sata sa sve probom. Nisam mogla da verujem. Spremila sam se psihički za višednevno pajanje po gradu. Ali, Cic dobi vaučer od drugarice za salon koji daje popust na iznajmljivanje venčanica. E, taj popust je važio koliko se sećam do kraja avgusta. Pozove ćera, kažu, ako sada kaparišete, nema problema što je svadba u oktobru. Odemo nas dve. Sačekasmo da jedna mati sa ćerkom završi probu. Taman..Pa..bila sam u salonu za venčanice pre..mnogo godina hahah sa mojom tetkom. Mama i tata rekoše da će oni finansirati jer je to njihova obaveza, a ja sam bila slobodna da biram šta želim. U salonima sam mislila da su preskupe, posebno jer ne plaćam ja, pa smo našle odgovarajuću u robnoj kući Beograd i toku takodje.Sećate se tih robnih kuća.Tetka je samo skratila i sa tim tilom obmotala bidermajer od svežih crvenih ruža. Cic se silno nanosala te venčanice kao dete hahahaah
Sada..osećaj..pa, divno je zastrašujuć..kao kad udješ u bajku a znaš da nije bajka. Eh, mi mame znamo da su salon i sve ovo samo korice bajkovite slikovnice, ali znamo i da uz mnogo sreće i pameti, kao i obostranog rada na sebi, poštovanju i čuvanju ljubavi, može da bude velikim delom..a šta više poželeti od života osim prave, dobre, šanse?..ništa. Sve ostalo je na dobrom karakteru, sujeti i egu koji čine to što čine. Ko se poziva na sudbine i ostale van karakterne razloge, samoopravdava svoje upropašćene šanse i nerad na sebi.Mlade to tek trebaju da nauče, pa mame nešto stegne u grudima..i kao da im fali vazduha..toliko toga različitog kida, lomi, voli, strepi a puni dušu..pa sedim i sve nešto čudno, kao da se prelivaju one bele haljine u sve moguće boje..boje života..Bože, daj im pameti da istraju, sve ostalo im je sudbina dala. Jedan komad mene, komad nas..a koliko to delova iz nas može izaći? Koliko delova imamo?..mnogo..onoliko kolika nam je duša..e, pa taj komadić koji momentalno zacakljenog oka prebira po venčanicama, dok ja pokušavam da proteram onu knedlu i udahnem punim plućima, a i haljine malo da se u oku izbistre, da postanu bele, mora poći svojim putem..mora i treba.Naše je da uz taj stisak u grudima od siline ljubavi, ponosa i strepnje damo snagu i podršku komadu nas u belom, jer to joj sad treba. Pravo davanje je dati onda kada drugome treba ono što mu tad treba, skloniti sebe zarad drugog. Neverovatan osećaj..samo život..prelep.
Nadje ona odgovarajuću začas, stvarno je lepa moja princeza, kad je ima sve gde treba hahaha ali joj treba i haljina za posle..pogleda okolo i iz cuga odabere jednu u španskom stilu neverovatne pink boje i neobičnog a jednostavnog kroja.
Obuče, i kao šivena za nju.
„Prava stvar, savršeno ti stoji“ govori prodavačica. „Seko, vidi kako joj stoji ova svilena sa karnerima“ dovikuje krojačici koja iza sedi za mašinom, zatrpana tilovima, čipkama, dugmićima.Pogled preko naočara “Ništa ne treba popraviti.Nije ni čudo kako je gradjena, sve joj lepo stoji.“
„Može popust i na nju? Pita roze devojka iz ogledala.
„Pitaćemo gazdaricu“ reče žena zadužena za prodaju i pope se na sprat
Preko ograde galerije brz pogled obavi devojku u pink haljini
„Može“
Kaparisano sve.
Vraćamo se kući. Cic vozi njenog spakrića kroz gradsku vrevu. Što je starija sve više vozi kao otac..oštro ali sigurno. Fazu vikanja kroz prozor smo odavno prošli hahaah
„Maki, neverovovatno da sam ovako brzo i za ove pare iznajmila venčanicu i haljinu. Što ti nisi odabrala nešto? Vidi ovog kako me iseče.Ona svilena haljina u prelivima i iz slojeva je divna i lepo bi ti stajala“
„Preskupa je Cic, ali jeste lepa“
Rep na potiljku landara trčeći za glavom koja se okreće prateći saobraćaj....vidi ovog gde je parkirao...metar od ivičnjaka i to na skretanju..muškarac..posle kažu kako su žene loši vozači „Pa neka je, jednom udaješ ćerku“
„hahahaah ajde čupe moje, ne brini za mene, srediću se ja tip-top“
Odelo za zeta je bio problem, ne zato što odela nema, nego zato što ne možemo da navatamo zeta koji radi od jutra do sutra hahaha Oće mu ženče svadbu,eeeee. Mislim se, tek će se naradiš zete, al’ ćutim i smeškam se. Desetak dana pre same svadbe, Cic zauze pravilan stav, onaj u slovo Ф, i nadjoše odelo začas, i košuje, i kravatu, manžetne, masve u kompletu. Kako se na kraju isprobavanja ispostavilo, kada je u radnju ušao gazda, taj butik drže njen školski drug iz osnovne škole i njegova sestra. Naravno da na radost sviju dobiše oho-ho popust.
Restoran za 150 gostiju. Cic gugla, zove, dogovara, objašnjava, zakazuje dolazak. Sedosmo jednog dana svi u kola i krenusmo. Ono što je bitno je da restoran mora da nam bude blizu kuće i da ima prenoćište za goste. Ne možemo ljude koji nisu iz Bg ostaviti da samo dolaze kod nas sa drugog kraja grada ako grad ne poznaju. Takodje, kolonu od 40-tak vozila, od kojih bar 10 nisu iz Beograda, vozati celog dana s jednog na drugi kraj Beograda, je nemoguć poduhvat, a da pri tom ne izgubiš pola gostiju hahaha Sve je bilo daleko. Mi na Ledinama, Cic je zapela da se venča u opštini Zemun i u crkvi takodje u Zemunu. Dakle, restoran mora biti tu negde. Ono što se po ceni i usluzi nama dopalo, njoj nije. Ne nadjosmo ništa. Danima je gledala, zvala.Već poče da očajava. Jedan od uslova je bio da Cic i ja uredimo cvećem salu kako želimo. Prosto nam je to bila želja, a vala jedna vazna od 10-20EUR-a pa sad ti vidi koliko je to para, plus mladenački sto. I da nije nešto fensi, jer to baš i ne preferiramo.Više je Cic želela neku toplu, nežnu a jaku atmosferu a ne šljašteću plastiku.
Jednog dana, Maca stade na pumpu kod nas u kraju da natoči gorivo. Nikada ne uzima flajere....ali nikada, niti ih igde gleda. E, sad, koji mu je djavo bio, uze jedan na pumpi. Reklama za restoran koji je jako blizu nas. Posle saznasmo od vlasnice restorana da je to jedan jedini put da je tu stavila flajere. Tad, i nikad pre i nikad posle. Odosmo svi da vidimo i kaparisasmo. Sala topla, ljudi topli. Toalet čist, lep. Kao što o radnji sudim na osnovu rashladne vitrine, tako i o restoranu na osnovu toaleta hahah Ima i celom dužinom trem sa stolovima da se može izaći i udahnuti vazduh. Nalazi se u centru koji je osmišljen kao gradić. Kamenom popločane ulice, pa uličice sa radnjama, fontana. Može se izaći i šetati, deca mogu izaći napolje a da ne misliš o kolima jer je sve pešačka zona. Sad u petak sretosmo se vlasnica i ja u banci hahaha Site se izrazgovarasmo.Ona je i cvećarka po struci i uredjenje sale je njen poklon kako Cic bude želela. Tu dobismo i telefon za prenoćište u obližnjem motelu. Odosmo i tamo, mladenci dobiše besplatan smeštaj. Restoran ima ogroman parking koji je fizički i video nadzorom obezbedjen, i pošto je prenoćište blizu, gosti mogu ostaviti svoja kola tu da prenoće, a sinovi vlasnice će naše goste prevesti službenim vozilima do motela, kada ovi budu želeli jer kod nas zaista često ima milicije, pa zar gosti da izgube dozvolu ili ne daj bože da ne piju na svadbi.Prevoz je naravno gratis. Cena je više nego povoljna u odnosu na sve ostalo što videsmo i pitasmo. Posle toga, cena mesa znatno skoči u odnosu na vreme u kome smo kaparisali, jer smo sve odradili mnogo pre oktobra, tako se složila slagalica, pa Maca predloži da dodamo još novca za tu razliku. Nema smisla da izvuku gubitak iz ovog posla, kad već znamo da je to izvesno sa ovom cenom mesa i ugovorenom cenom po gostu. Ljudskost jednoglasno prihvaćena. Izraz lica vlasnice i njenog muža ne možete da zamislite kada im je Maca saopštio. Kažu da u profi životu nisu doživeli tako nešto lepo i korektno a inicirano od strane mušterije. Nazdravismo u to ime i ajd' još jednom da predjemo preko svih dogovora oko stolova, cveća, menija, spiska zvanica itd.
"Imam jedan zahtev"
Ci i ja se pogledasmo....šta je sad smislio?
"Kaži" govore ugostitelji u glas
"Pored hleba koji planirate, vi znate koliko treba, kupite još 10 vekni hleba"
"Čekaj, pa mi mesimo lepinjice i veruj mi nikada ne fali hleba"
"Verujem ja vama, ali na mojoj, tj. našoj svadbi je falilo hleba, i zato pored lepinjica kupite još 10 vekni..da ima, daću novac za to"
Počesmo svi da se smejemo....pobogu muže, pa to li ti zapamti od cele naše svadbe..čekajuća fobija hahahaah
"Ako ćeš ti biti miran, kupićemo tih 10 vekni a novac ne dolazi u obzir" kroz smeh govori vlasnik
Čim smo došli u restoran sa svatovima, šapnu mu vlasnik da su vekne tu hahaha
Sve, ali baš sve se u restoranu, tog dana svadbe, slagalo kao.....kao kada su vam svi delovi slagalice pri ruci.
PS Dobar vam dan......a sad, rad...ova Ljiljka još malo pa urla, kakva žena
a ja....lagano 
....ne znam....posle ovoga svega ...fale mi odgovori, ali sam prestala da se pitam 
