(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVADBA / E (jednostavno)
E, za svadbu vam trebaju pozivnice. Obično mladi odu u štampariju pa odaberu u katalogu, ali, moje ćerče ne, ljubi je majka. "Nema to u katalogu kako ja hoću" Ne znam samo na koga je povukla tu osobinu. Mora da ima dušu....pod tim podrazumeva da ima njenu dušu
Osmislila je pozivnicu. Na kompu su njenu ideju lepo složile komšije iz našeg tržnog centra i to gratis. Neobičnost na njima su dve ovce, crna i bela i srculence. Bela je ona, a on je crna naravno hahaha Dva ovna…….uuuuuuuuf. Lepo se deca izigraše kombinujući slovca, slike hahahaha Ispočetka je svako malo zvala verenika za sugestiju, a on na gradilištu, ne zna di mu je pozadina a di prednjica od razgovora sa direktorima, zahteva naručioca posla, radnika, oće ovako, oće onako, stigao materija ili kasni, crkla mašina, trči po drugu, ne čuje je ili nema dometa. Brzo je odustala na njegovu sreću i sve sama organizovala.
"Maki, od njega vajde nema" tužnim glasom konstatova
"Sine, on radi po ceo dan, vidiš i sama koliko je rastrzan, kako misliš da učestvuje u ovim tvojim zamislima? On ne radi sa mamom ili tatom, sav posao je na njemu i odgovornost. Htela si svadbu, znala si da on mnogo radi, sad guraj sama. On je svakako saglasan sa svim što odlučiš, a to je mnogo i njegov sadašnji maksimum. Lista prioriteta mora da postoji, a njegova je dobra. Tvoju malo revidiraj hahah Zato, ajmo dalje i ne duri se na njega bez razloga"
"Ma znam......dobro.....onda ću tebe da maltretiram hahahaah"
"Meni je to u opisu radnog mesta hahahaha"
U svakom slučaju mnogo njih je reklo da će pozivnicu sačuvati baš zato što je originalna, vesela a i tekst je vala bio takav. Umotana u kremkast, skoro beo ukrasni pelir koji ne zatvara celu pozivnicu i čije su ivice iseckane onim cika-caka makazama I okolo nežnaaaa paučinasta trakica sa mašnom…Naravno, nas dve smo to cikecakale nakon što smo mislile kako da iscikecakamo hahahaah Bila je I koverta sa ovčicama u ćošku, ali nam zaista nije trebala….ban badava odoše pare na tako mali broj, za štampariju mali, al’ ko će da dokaže tada to ovom mom žgebetu kad je u euforičnom stvaralačkom zanosu, te njišti sto na sat hahaha, pa da ne bi i moj pritisak pronjištao odštamaše se i koverte
E, sad, moj muž kaže da ne može u crnini da ide sa buklijom da pozove familiju iz Niša, Aleksinca, a vidim da mu duša to želi. Da im pošaljemo pozivnice poštom…..neće duša. Jednostavno, to nije naš način. Isuviše je bezdušan I plastičan. Rekoh, da se lepo nas dvoje spakujemo, pozovemo ih i kažemo da ćemo doći. I nama će prijati da odemo, da promenimo sredinu, umorni smo oboje. Ovo nek bude jedan neobičan skitajući vikend za nas…mmmm?
“Ako se najavimo oni će spremati ručkove i večere, znaš da je to kod nas tako, istrošiće se….niko sad nema za bacanje novac, pogotovu tamo.
“Ok…..onda ćemo samo da podjemo, I par minuta pre nego stignemo ispred svake kuće kažemo da ture lonče za kafu hahahaah”
“E, to može….ima da poripaju k’o opareni hahahaah”
“Macoooo, i usput da posetimo naše prijatelje sa foruma….mmm?”….trep….trep…
“hahahaah važi”
“Eeeeeh…..baš se radujem tome” govorim nasmejano……uuuuuuf samo kad je pristao moj kamen temeljac hahahaha Onda da kuvam kafu pa da pravimo spisak, da znam koliko ukrasnih kesa, flaša pića, kafe, čokolada da kupim i plan obilaska da napravimo jer to je mnogo posla ”
Prvo Niš….odosmo kod Macinog brata od ujaka. Blagi šok je blaga reč. Dva brata žive zajedno sa svojim ženama. Jedan ima odraslu decu, sad su na početku stidija, a drugi nema dece. Majka živi sa njima. Svaki naš susret je prelep, nasmejan dogadjaj prošaran ozbiljnim razgovorima. Naša i njihova deca vrište od smeha jer čuju o svojim roditeljima svakakve stvari koje su ovi radili u mladosti hahahaha Sin im svira klavir i osvaja nagrade, tako da posle večere uživam malo slušajući ga. Nije bilo šanse da ne obećamo da ćemo se vratiti na večeru…nije bilo šanse.
Od njih, na 5 minuta hoda sestra od tetke. Dugo godina su u Prištini….dodjoše ovde. Deca nam se ne znaju. Život je prebrz I preskup. Jedan od braće nas odvodi. Lep krupan mladić otvara vrata…gleda u nas, vidi poznato lice ali nas ne zna. Ulazimo I nastaje haos, vika, cika, ljubljenje. Dolazi I drugi mladić. Stoje pored majke I jedan kaže “Dobro, sad nas upoznaj sa ljudima hahahahaah” Sručismo kafu uz milijardu reči, žaljenje što se odrodismo jer znaju da mi dolazimo u selo samo da radimo, da tu nema odmora i plandovanja, i uz Macino obećanje da će se to sad promeniti….i jeste se promenilo. Toliko duše, pozitive iako im nije lako, toliko topline i radosti u tako malo vremena....čista esencija. Obeća sestra da će svakako doći ako ne svo četvoro, onda samo deca. Kažemo da imaju plaćen smeštaj u motelu, da za to ne brinu, ali da nam jave ko sve dolazi da bi dali konačan broj I u restoranu I u motelu. Znamo sve…..preskup je to dolazak za njih četvoro.
Zatim, bolnica. Macin zet, njegove sestre od strica muž, je tada tamo ležao. Polomljena noga. Stariji čovek, bolestan, skoro slep od šećera. Poznat i priznat kao vrhunski majstor u tom kraju, inovator, mislilac. Majstor koji je ustajao u sred noći da popravlja kombajn….ma za sve što nam je trebalo. Moj muž za njega isto….sve što treba, dan, noć, Beograd, Aleksinac…nije važno. Poštovanje ogromno. Kod njih kući, u Aleksinac, ćemo ići posebno, ali sad smo u Nišu. Ljubav i poštovanje su želeli da posete jednog čoveka sa velikim Č. Prilazimo krevetu
“Mićo, zdravo živo” govori moj čovek
Muk
“Mićo, to sam ja” velika šaka blago leže na koščato rame
“Žićo, ti li si?”
“Ja sam”….ovaj moj se skalupi od dva kata da zagrli zeta.
“Otkud ti…..ne mogu da verujem,….sav uzdrhtao od radosti govori
“A za me nenema zagrljaj…a?”
“Pa i ti si tu…..dodji vamo da te izljubim.
Sagla sam se…cmokovi odjeknuše a obraz mi osta vlažan, ne od moje suze.
“E, pa svakog sam mogao da očekujem, ali vas dvoje nikako. Kojim poslom?”
“Obilazimo rodbinu I uručujemo pozivnice za ćerino venčanje. Ovako je ljudskije I lepše, a I brate da se vidimo, popričamo. Svi negde samo jurimo. I eto nas.”
“Pozivate na venčanje I u svemu tom lepom ste došli da mene obidjete? Svaka vam čast. Žićo, dodji da te zagrlim.
“Da ti malo podignem jastuk, možda će prijatnije da ti bude?” pita ga Maca
“Ajde……I pričajte, gde, kako, šta će biti. Uh, što mi je želja da dodjem. Znate da ja ne volim ta veselja, a I ludovalo se u mladjim danima baš, ali znam da će kod vas biti divno.”
“Pa ti dodji sa tvojima. Oni su sutra na spusku hahaha
“Neka, videćemo, kako se mi dogovorimo”
Znajući da je njegovoj ženi volja da dodje, a neće hteti ako on ne ide, a on ne može d aide na taj put, pokušah ipak….Mićo, a ženče će pustiš da dodje sa ćerom I zetom?
“Ću gu pustim kad ti pitaš, znaš da si mi mezimica”
Sagnuh se i odjeknu kroz bolničku sobu cmok…samo se suza kradomice spustila niz njegov obraz
Pogledamosmo se nas dvoje…vreme je
“Mićo, moramo poći, tek smo počeli
“E toliko ste me obradovali, nemam reči …I ukazali veliku čast....napuniste mi dušu….dodjite da vas zagrlim pa idite dalje"
Topao zagrljaj…savijena nad krevetom čekam da mu stisak popusti...toliko topao da sam čula srce i svu tu divnu energiju koja se meša sa mojom.....toliko topao da se sastavljene dve suze pomešaše na obrazima…mom i njegovom.
PS Dobar dan....diiiiii steeeee
