(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVADBA / E (jednostavno)
Mama i tata (svekar i svekrva) su nas napustili za 28 dana. Sudbina duša koje su ceo vek provele skupa. Cic nije htela da pravi svadbu dok joj otac ne skine godišnju crninu, mada je Maca rekao, da ako žele, on nema ništa protiv.
„Ne“ kategorično. „Hoću da dodješ i učestvuješ kako treba, pune duše i srca jer si ispoštovao sebe i nanu i deku, a i sve nas ostale koji ne nosimo crno godinu dana. Volela bih da su i oni dočekali. Nije moranje tata. Kad damo zajedničku godinu njima dvoma, onda ćemo.“
„Zete?“ pita Maca
„Saglasan“
Rešeno.
„Para imamo koliko imamo. To vam je poklon od nas. Uklapajte se u to. To posebno važi za tebe ćerko hahaah Nema pozajmljivanja, kredita i ostalih kerefeka, znaš i sama. Imaćete svu našu pomoć i sve uz dogovor, kao što smo i do sad sve radili. Od svadbe platite do kraja muziku i restoran. Jasno Cic?
„Jasno“.....zatreptaše oke hahaha
„Mož’ da trepćeš kol’ko ’oćeš ćero, znaš da smo otac i ja imuni, treptanje vežbaj na mužu hahahaah“
„Jes, pa da ja nagrabusim, ona je vaša“ hahaha
„Zete, samo da znaš, nema vraćke, ja imam druge planove sa kućom“ ovo naše muško čeljade ubacuje hahaha
Nakon obreda za godišnjicu mami i tati, odšetah do grobova moje tri gospe, sa decom naravno. Sačekah da ini krenu, da ostanem par minuta nasamo sa njima. Ruka na hladnom kamenu i šapat...“udaje vam se unuka, poželite joj što i meni i čuvajte ih od drugih a najviše od njih samih“
Sedimo u dvorištu i razgovaramo uz kafu. Zeleno-zlatna jesen se već vidi. Sve miriše i penuša se....to život žubori zvucima kraja septembra. Boje šušte, meškolje se, šepure, kao mlada devojka, rodna i plodna pa se raskošnošću svojom razbacuje. Planovi šta i gde posejati koje moj muž i naš komšija prave su dogovoreni. Iako nismo tu, ne živimo tu, zemlja ne može ostati neobradjena. Greota je pored svih mašina koje imamo. Greota prema zemlji i prema starima. Greota prema životu i stvaranju. Dom se ne ostavlja, posebno dom i zemlja koji se vole i poštuju. Kako drugačije mladje naučiti vrednostima, nego im pokazati kako se vrednost stvara i čuva. Porodica je jedina opstajala u svim društvima, u svim uredjenjima, u svim kataklizmama Prirode a i ljudi. Onda kada je svojom bahatošću ega i nebrigom, sebičnošću jedinki (jer svaki zbir se uvek sastoji od jedinki) čovek bude uništio, tada će nestati i ljudi, ali najpre će nestati ljudskosti i kvalitetnog karaktera.
Pakujemo se da podjemo iz sela nakon davanja godišnjice. Svi smo tu. Cic iznese iz kuće staru vaznu.
„Vidi Maki kako je lepa, mogu li je poneti?“
„Čekaj, setio sam se“ uzviknu moj muž i ode u ambar.
Doneo je jednu testiju, i dva ćupa....bože, odakle ti ovo?
„Kad smo Maki i ja letos sredjivali kuću i dvorište, našli smo nekoliko starih stvari. Ove testija ima jedno 70 godina. Ćupovi ne znam od kad su, ali mladi nisu. Majka ih je sačuvala.“
„Maki, sve ovo ćemo poneti kući, ti ćeš aranžirati, i biće kao da su nana i deka sa nama“
„Dobro sine.....idi vidi ima li još nečeg starinskog u kući“
Otrča moja duša.
„Mama, a ove čaše? Donosi dne obične staklene čaše za reljefnim zlatnim M ispisanim krasnopisom.“
„Ne sine, te čaše ostaju ovde. To sam ja donela kad sam se udavala. Dala mi je moja gospa Mara. Obojica unuka...pa, mene je odredila da prenesem dalje u lozu, zato će ih dobiti Maki. Ona ih je dobila i znače Mara i Mile. Tebi će majka dati druge čaše iz kojih ćete popiti vino na svadbi.“
„Dobrooooo“.....i otrča dalje.
Utom, evo je Macina snaja, njegovog brata od strica žena, koji su plac do nas. Sa njima su mama i tata uvek lepo živeli, pomagali se i iznad svega poštovali, a i mi. Čula je naš razgovor, videla starine i donese iz svoje kuće dva prelepa, rukom oslikana ćupa. Popakovasmo sve, izpozdravljasmo se, zaključasmo kuću i podjosmo. Puna kola svega. Paradajza, paprike, krompira, luka....ne mož’ se odbraniš od ovia naši (to je zajednička imenica za Macinog brata od strica, njegovu ženu, njihovo četvoro dece, unučiće .....kodža ih je hahaha i oni su pored zaove, Macine rodjene sestre, oni koji brinu o kući, oni koji su nam mnogo pomogli i u dobru i u zlu....naši ljudi).
Za volanom Maca u drap majici. Tišina će biti u kolima sve do rampe jer uvek je teško kad odlazimo. Taj zveket svežnja ključeva u Macinoj ruci i zvuk kapije koja se zaključava...toliko toga u tim zvucima tišine....čitavi životi, stvarni i prelepi u svoj svojoj lakoći i težini.
Od Aleksinačke rampe puče pogled i puče tišina.
"A sad......akcijaaaa.....jaoooooo Maki, koliko posla još imamo"
Maca se osmehnu i pogleda ćeru u retrovizoru.
"Vala ćerko, tebe treba preživeti, ljubi te majka" hahahaha
PS Isto a različito....hvala sudbi na svim istovetnostima koje mi je dodelila, i hvala svim istovetnostima koje ova pisanija čitaju
