(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVADBA / E (jednostavno) ....10 deo....aaaaaaaaaaaaaaaaaaa
Prekrasan dan....svetao, sunčan. Počeo je u zoru otvaranjem oka koje nije ni sneno, već budno. Zapravo i nije prestajao taj dan od prethodnih dana. Dani u nizu a kao jedan.
Svi još spavaju, samo nas dvoje pijemo kafu u tišini
Čudno jutro, i mirno i nemirno.Letnje lepo a 20.10.2012. je. Pomešano prekrasno leto i proleće. Dnevna soba bez nameštaja. Samo na mom ogromnom radnom stolu, preko lepih vezenih stolnjaka stoje čaše raznih oblika i veličina. Izgledaju kao vojnici različitih rodova.. Stolovi postavljeni istim, nežno zelenim stolnjacima. Na beloj površini tanjira leškari tamno zelena salveta na kojoj je druga, bela, smotana u oblik cveta. Negde u zoru sam ubrala ruže i ukrasila stolove, onako, diskretno. U čašama za viski, sa niskim stalkom, koje kupih još davno specijalno za cvetne aranžmane, ruže raznih boja sa kratko isečenim drškama, malo šlajera i ukrasnog lišća. Veselo, elegantno, raskošno i prirodno...bašta na stolu. Ne volim te ogromne vaze od kojih se ljudi koji sede jedno preko puta drugog ne vide.
Osam sati je. Jutro još hladnjikavo. Maca otvara kapiju da tako otvorena dobrodošlicom dočeka goste. Prva dvoja kola stižu iz Niša. Pogledah u starinski cvetni aranžman.....sinovi maminog rodjenog brata stižu, oni što žive svi skupa i sa njima dva sina mamine rodjene sestre ....“Vidi majke, ko je došao“.
Neobavezno obučeni vičemo, ljubimo se, pozdravljamo.
„E pa Žićo, mi stigosmo hahaha Nek je sa srećom brate“
„Ako ste, dobro nam došli, i nek vam se vrati“
„ Dabome, pa da i mi zapucamo odovud tam kude vas po istu poslu“ grleći se govorim.
„ A vas dvojica....napuniste mi bre deco dušu što dodjoste kod sestre na svadbu“ sagla se, bogme poprilično, dva lepa momka da bi ih zagrlila
„Mama i tata nisu mogli doći....znaš“ stidno govori jedan
„Na mladima svet ostaje, a mi matori se i znamo, sad vi deca da se upoznate...trebaćete jedni drugima“
Pa.....osećaj je kao da dolaze stalno....eto, tako, jednostavno.
„Di ćemo ove torbe snajka?“ ori se kroz dvorište
„Momci nek nose na sprat, zauzmite jednu sobu, koju ’oćete za presvlačenje, ali stvari pakujte u torbe jer vi svi spavate u motelu. A vi, ajd unutra na kafu, još je hladno za napolje“
Reči ispuniše kuću, žamor...pomeranje stolica i onopoznato šuškanje dok se svi smeste.
„Ej bre, mnogo ste lepo ovo sredili, svaka čast“
„A, šta kažete...ko u hotelu i to dobrom hahaha More da ne dodje pomoć sinoć, ne bi stigli sve sami“
Još dvoja kola stižu...Macin brat od strica, kuća do nas, ljudi za sve.
Još reči, ljubljenja.......južnjačka toplina....moravska.......eeeeeeeeh....kako je malo potrebno da se duša napuni
Zaova kuva kafe, mi dočekujemo još kola.....stiže Sombor i dva malena andjela...Vera i Nada...napuniše mi ruke i dušu.
Još kola....Aleksinac....Macina sestra, sećate se, žena onog Čoveka što ga posetismo u niškoj bolnici kad zvasmo familiju. Pustio je (naterao) da dodje bez njega, baš kao što mi je i obećao. Stiže sa ćerkom, zetom i starijom unukom.
„Muže bre, nismo se ni obukli“
„Čekaj da posedaju da jedu, pa ćemo onda, jer i ovako nemamo sobu hahahaha“
Dolazi moja snaja sa Malenom. Nestah u toplom zagrljaju a Malena.....brzinski cmok za tetku i odskakuta na sprat kod sestre koja se sprema.
„Šta da radim, rekla si da ti treba pomoć?“
„Postavljanje, sklanjanje stola...sudovi....snalazi se sama, al’ prvo da te predstavim pa sedi da jedeš nešto, dugo je do restorana“
„Dobro, ne brini“
Stiže muzika.....kontrabas, harmonika i gitara bez ozvučenja......mož se postavlja hahahaha
Niš, Aleksinac, Sombor začas išara astale sa mezetlukom, pečenjem, salatama. Domaćin služi piće. Muzika zasvira.....mmmmmmmm
„Ljiljana, presvlači sem prijatelji će doći....gde mi je garderoba?“
„1........2.........3.........4........5.......u našoj sobi, a gde bi bila“.....uz kez saopštavam...kakav čovek, može da uradi nemoguće stvari, i radi ih, ali za garderobu sve moram da mu stavim pred oči...i pokažem prstom hahahahaha
Muzika svira, priča, smeh, cupkanje.....ulazim sa rukama podignutim u vis .....eeee......ne udava majka ćerku svaki dan....op...op.op..sitnooooo
Odjednom, naši gradovi pomešani, počeše da ustaju. Muški odoše da se presvuku a ženski deo se podelio, mladjarija ode na sprat da se pripremi, a starije dame počeše da spremaju stolove. Jedne peru sudove, mašina za sudje je spora sad, druge brišu, treće rasklanjaju. Zatim rotiranje, ove presvučene postavljaju novu sovru, muški u letnjoj kuhinji preredjuju meze, pečenje, dopunjuju tanjire sa raznim salatama i prilozima sa sve onim elegantnim odelima. Zavuikli kravate u košulje, onako izmedju dugmića da ne landaraju po ovalima i činijama, opasali kecelje što stoje zakačene na zidu i da vidiš kako je sve očas gotovo uz smeh, šalu, zajebanciju. Kada sam ih videla......ma samo mi grunuše suze na oči bre......eto... Mladi jure od letnje kuhinje do dnevne sobe donoseći, odnoseći. Očas posla, zajedništvo juga povrati lepotu stolova. Toliko smo bili ponosni, sretni jer smo deo toga, deo ovih divnih ljudi kojima niko ništa nije rekao da radi već su sami.Tako je to.....jednostavno kad se ima duša koja vidi i oseća i drugog osim sebe. Ne treba da se kazuje ič.....samo se radi.
„Pile, oćeš da kuvaš kafe sad kad dodju svatovi?“
„Eeee, to li ti je za pričanje?“ ljutnu se kao malko mlada snajka grleći me.
Elegantna haljina je kuvala kafe, druga elegancija je iznosila, služila, treća skupljala šolje....nije dolazilo u obzir da se kafa služi u plastičnim čašama....kude men, to ne biva.
Pogled na mladu ženu preko čije se večernje haljine šareni kecelja dok ona nagnuta nad sudoperom pere sudove....pa.....kud ćeš lepši pogled na dušu Čoveka.
Tog dana, tri puta su postavljani stolovi. Kada smo pošli u opštinu, sve je bilo čisto i raspremljeno. Naši ljudi...neprocenjive i neponovljive duše.
Domaćin za napolje je već odavno tu. Divani sa gostima, nutka sa stolova napolju gde su razna testa, djakonije iz pekare, piće. Dvorište ispuni muzika, priča, smeh, kolo.....prelep dan. Dan kada duša kipi.
Stižu prijatelji, kolege, drugari. Mnogo njih će doći pravo u crkvu ili u restoran.
„Malo kasne prijatelji“
Pogledah ga pravilno......aman....“Nema veze Maco, uračunao sam ja i to u vreme“ kaže ovaj moj zadužen za sat.
Evo i svatova sa trubačima. Kola ostavili u velikoj ulici, pa u ovu našu peške igrajući. Nazdravlja se na kapiji....Što dobro sviraju, svaka čast.
Odjednom, meškoljenje na velikom tremu. Maki staje na ulazna vrata kuće sa dva druga...kabasta. Dever i kum se dovikuju, traže mladu.....nema mlade. Ovo naše muško ne dava da mladoženja udje u kuću
Svi trubači se načičkali na trema pa trube, a ono naše čedo, ljubi ga majka, kaže ne čuje.....oni jače.......on kaže „slabo je to“...oni jače
„Ama će ogluvi brljivče i šta ovo radi“ govorim Maci
„Ma ajde, ne brini. A šta radi....e, to ženo, ne znam. Nešto je smislio“
Naše sinče vadi pare pa tura u trube.....ona dvojica rmpalija stoje kraj vrata.... iznad svih glava probija se kamera snimajući
„Gde je mlada?......gde je mlada?“ Ori se dvorištem
Cigani duvaju u one trube za sve pare .....
„Slušajte, sestra je jedna i ne prodaje se, ali, za izvesnu svotu novca mogu da vam otvorim vrata, pa vi vidite šta ćete dalje“
Kum daje sat......dever mobilni....pare davaju.....vika, dreka...cigani duvaju iz sve snage....
„Otvaraj“ naredba za ovu dvojicu sa kojima je sin odrastao
Kad nagrnuše svi unutra.....kamerman, mladoženja, svatovi, cigani, barjaktar sa sve barjakom.....lele...će se ispokršu ametom na stepenište.
Eeee, al ima još jedna vrata hahahaha
Sinče stalo ispred, pa kaže
„Da vidim da li je mlada tu“
Kroz vrata proviri sestra......nije mlada.......pa Makijeva devojka smejući se dok landara ukras na njenoj glavi hahahah......nije ni ona mlada.....
Mladoženja uspe da se preko svih oni cigani i svatova probije do vrata....i kamerman je uspeo. Grunuše obojica u sobu, i barjak ulete. Mladoženja bez poljupca i bez ijedne reči, podiže zaprepašćenu mladu na rame (ona nije imala pojma o ovome), kao džak brašna, pa trk opet preko svi oni cigani načičkani po stepeništu sa sve duvaljke hahaha Ona se smeje i vrišti.....frizura za koju je moja druga klijentkinja ustala u cik zore da bi motala pundju i učvrstila sve landara. Izudara sve one ljude nogama dok je bila džak a bogami se plašila i da ne padnu jer je mladoženja sve trčao sa njom na ramenu niz stepenice pa do kapije hahaha
E lude dece.....sve improvizatori hahaha
Onda nasta opšte veselje obe familije. Sviraše malko duvači malko ovi naši. Prepuno dvorište. Toliko pozitive, toliko osmeha, opuštenosti....neverovatno. Bele trake ljube crno kovano gvoždje. Sunce kao u sred leta. Tek po neki dašak vetra uvije belo oko crnog.....nežno...
„Ovakvu atmosferu ne vido još, a znaš da sam svašta video“ šapnu kamerman....
Prija i prijatelj sa familijom posedaše da prezalogaje. Moj tatko se raspištoljio pa dava li dava na muziku hahaha
Naše žene sve raspremiše i ponovo postaviše a muški deo južne pruge opet preredi sve ovale.
Poseda omladaina, prijatelji, drugari....eh veselja. Bogami, dobro je što su jeli hahah
ima daljeeeeeeeeeeeeeeeeeee
