(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
http://forum.krstarica.com/entry.php/40760-SVA-NAŠA-SADA-uvod-1-deo
Dobuje kiša u mrak uvijena. Njen hod olukom zveči. Hladnjikava soba, jer se ne greje, kišnim vazduhom miriše, na prošlo, sadašnje i buduće vreme. Sva tri moja vremena kraj mene leže grejući mi leđa pod jorganima. Ova velika kuća, kako je zovemo, počela je da puca od sleganja tla pre nekih 15-tak godina. Pukotine su samo iznutra. Spolja ih nema. Macina rođaka, arhitekta, sa kolegama je pogledala ... nije ništa strašno, sve je na svom mestu, niti će biti pogubno za vremešnu gospu. Ipak, stara gradnja, kara tavan, nema drugog nego čekati da se proces završi. Završio se. Novih pukotina više nema, te je sad treba srediti izunutra. Kad novac pod ruku sa vremenima našeg čopora došeta, radiće gleterice i ostali alati dan i noć....akcijaaaa Gledam u te linije i kako svetlost po njima igra. Izgledaju kao bore na licu koje govori. I jesu bore....i ona priča mnogo priča. Lice sa mnogo očiju, starinskim omanjim duplim prozorima, starinskim tišljerajem, širokim ragastoima između stakala da prave vazdušni čep i spreče toplotu ili hladnoću da uđu...okana ima ukupno 52 bez stakala na vratima kojih ima još 8. Ali o toj lepoj dami neki drugi put.
Na slabom svetlu ulične lampe ocrtavaju se obrisi starog ormana od orahovine, čija vrata tiho škripe kad poželiš da uzmeš nešto od njegovog blaga. Obrisi visokog drvenog stočića obučenog u beli heklani stolnjak, mom sanjivom oku, izgledaju kao da plešu. Vidim i konture drugog kreveta sa visokim stranicama od punog drveta, prekrivenog tkanim vunenim ćilimom u pretežno tamno crvenoj boji. Tkan rukom moje svekrve, ko zna u kojoj deceniji prošlog veka, kada je bila mlada udata žena. U toj kući, kući u koju se udala, postojao je razboj na kome je tkala njena svekrva, Macina baba. Naravno, i snaja je želela da se pokaže, te tako nastaše dva crvena prekrivača. Preslica i vreteno, čuvari prošlosti, su još tu. Razboj je vreme odnelo.Dok je mogla da radi ručni rad, tačnije, do pre nekoliko godina, prela je vunu i štrikala prsluke, čarape, džempere. Za nas osetljive, štrikala je od vunice. Nasmejah se u sebi, jer se setih da je ćeri danas bilo hladno, a jeste hlado i vlažno, te je pitala gde su one nanine vunene čarape, kojih je uvek bilo novih novcatih ištrikanih. Setih se i svih divnih džempera i rolki koje nisam ni kupovala samo zato što su imali procenat vune, a ja se onda češem kao nezdrava.
Nekim svojim putevima svetlost prolazi kroz korpu od pruća. U njoj je naša Cic spavala kao beba. Za nju ju je moja tetka Ljuba kupila, napravila dušek kod jorgandžije, sama sašila posteljinu, baldahin. Ma tetka je šila iz duše. Uvek sam bila obučena po poslednjoj modi iz Burde. Samo sašije i donese. I stoji mi kao saliveno. Njena nemačka šivaća mašina je kod mene kući. Uzeh je nakon njene smrti da ne nestane u vremenu. To je bilo, u vreme kad Cic još nije pošla u jaslice. Radi besprekorno i sada, samo što ja više nemam kad da sedam za nju. Unutrašnjost korpe i ivice bile su presvučene belim pamučnim platnom. Okolo je bilo nacigovano takođe belo pamučno platno sa sitnim crvenim kvadratićima i isti takav baldahin. Po svim rubovima se šepurila bela pamučna čipka. Sećanje na korpu za princezicu izmami mi osmeh...i uzdah. Princeza, posle, skoro 30 godina, spava u drugoj sobi sa uključenom termoakumulacionom peći.
„Maki, kako ćemo je odneti u Beograd?“
„Smisliće tata hahaha“
Mislila sam da je ruka zaspala, ali nije, samo je, kao i ja, uživala u tišini sadašnje kiše obučene u prošlo i buduće ruho. Promeškolji se na mojoj butini ...kaže „dođi“.....
čuvar kuće koji stanuje u fontani, kod nas u dvorištu
i u selu......isto a različito
PS Dobro jutrooooooo blogeri....
....čudni su putevi kojima život po vremenu hoda, lavirint malenih ulica. Naravno, ne uvek, ali mnogo puta, mnogo više puta nego što želimo sami sebi priznati, naš je izbor u koju ćemo uličicu skrenuti. Isteklo mi vreme, a taman uvatih dobar zalet u filozofizofiju
......
te me pijuk pilića ovih majskih dana isprati u san 
