„Uskrsnuo! Zar opet?“
„Da. Izgleda da ga se nikada nećemo rešiti.“
Tako smo tada mislili. Upravo tako. Uzalud smo dizali revoluciju, tri ili četiri puta, probijali se do predsedničke palate, provaljivali u plavi salon i pucali omraženom diktatoru u grudi, u uzglav, u abdomen; nakon skromnog pogrebnog ceremonijala on se vraća, evo četvrti put.
To se nije događalo kad je Hitler bio u pitanju, Čaušesku, Kabila. Mrtvi – mrtvi. Nasilnik maknut zanavek, narod pobeđuje. Ali s ovim našim nikako na zelenu granu, čak ni blizu račvalištu stabla, nikako na išta...
A, budimo pošteni, s njim od početka nije išlo kako već s diktatorima ide. Kao prvo, krio je pol kao zmija nožne prste. Na jednom bi se narodnom mitingu obukao kao muškarac, istina, ćosav, nežnoga glasa, a već na sledećem kao brkata žena kvrgavih kolena! Niko s njim (s njom) nije bio na čisto. A tek što je rado pohodio svoj narod prerušen stotinu i jednom maskom! Lično sam ga video najmanje sedamdeset puta: bio je dimnjačar, bio je konobarica, bio je cvet na smetlištu i padobranac koji mi je, navodnom igrom slučaja tokom Maskirnog aeromitinga na Batajnici, zajahao vrat. Bilo je to ili 86' ili 96' ili pak tokom granične krize u Preševu. Pamćenje mi popušta poslednjih godina. (Ili su godine još uvek rane, ne znam više ni to.)
Sve u svemu, i po svemu, taj naš diktator bio je atipičan. Imao je običaj držati ubitačno dosadne govore u trajanju od 30 sekundi. Tim je govorima dosadio i svojim najvećim pristalicama i to je, siguran sam, bio uzrok izbijanja prve revolucije tokom koje smo mu, kako već rekoh, propucali grudi i šta sve ne - premda sam, istina, ja lično, držao stražu dok se sve to događalo i kasnije, dok su drugovi iznosili diktatora na rukama pa ga svečano odložili pokraj kontejnera za smeće - možda će nekome zatrebati! No uskrsnuo je pokraj tog istog kontejnera, već osmoga dana od smrti i mrtav-hladan ušetao u predsedničku palatu. Bili smo jako ljuti.
Drugi put je, pak, naš vrli vođa, doživeo napad panike tokom kojeg je izvršio atentat na samoga sebe. Uspešan atentat je to bio, sve dok omraženik ponovo nije uskrsnuo, ovoga puta svega pet dana nakon samoubistva. Bili smo besni.
Treći put revolucija je bila najozbiljnija. Ličnno sam sudelovao u hapšenju „F.-skog mesara“, kako ga je nazivala strana štampa. Lično sam mu stavio kapuljaču na glavu pre čina vešanja. Zaljuljalo se telo na konopcu, grobnica mu je iskopana na trostruko većoj dubini od uobičajene, ali uzalud; uskrsnuo, metodom neznanom, nakon svega tri dana, poput kakvog čudovišnog Isusa, i već po običaju ušetao u predsedničku palatu pa ponovno preuzeo vlast.
Tad nam se već fućkalo za sve. Jer vojska se izfanatizirala. "Mi smo Anđeli smrti troskrslog nam gospodara!", klicali su. A i obično pučanstvo, s mentalitetom palanke, u svemu je videlo znak; uskrsnuti tri puta nije mala stvar, ipak.
No, ako niko drugi, ja sam ostao veran sebi. Sve sam napravio sam. Otrovna injekcija podmetnuta u narkomanski pribor odurnog despota bila je više nego dostatna; spalili smo gnjusno telo i pepeo otopili u sumpornoj kiselini. Nema ga više, nema ga više, klicali smo, ali vraga...
I četvrti put uskrsnuo je omraženik, ali ovaj put ne u standardnoj formi. Posmrtna revolucionarna tortura ipak je delimično delovala. No, čini mi se da je u svojoj sadašnjoj formi stvar još i gora. Priviđa se narodu krvnikovo lice u šoljama kafe, u refleksijama diljem stakala naše izmučene domovine, u neobičnim oblicima oblaka; čuju njegov hrapavi glas dok se uljuljkuju u san, čuju ga u smetnjama na TV programu, čuju ga kao šapat niotkuda, kao glas u pozadinskom šumu kosmosa.
Nigde ga nema, ima ga posvuda.
Čujem ga i ja. Možda ne tako često kao što ga čuju moji navodni i neverni podanici. Nikad me neće voleti kao njega, toga sam bolno svestan. On je, kao što rekoh, posvuda, a ja sam samo tu. Baš tu.
„Nisi čak ni tu“, reče mi glas pokojnika negde iz čorbaste mase Leskovačke mućkalice koju sam upravo nameravao kušati.
(Postavši šefom države nauživao sam se svakojakih jela i sve te besne gozbe su mi, moram reći, već davno prisele. Poželeo sam pojesti nešto tradicionalno.)
„Čak ni tu“, ponovi je glas iz mućkalice.
Promešao sam mućkalicu kutlačom i zagrabio s dna.
.
