“Niko ne mora da slusa kad od bola pustim glas,bujica mi osecanja naisla u zao cas” dodju ti momenti kad I najjaci zaplacu,kad se sve skupi pa kao knedla stane u grlu,tada svi shvatimo da su suze jedni lek,tada padaju maske i oni jaki postaju slabici klece pred samim sobom guzvaju I gutaju svoj ponos kao da ga nikada nije ni bilo…Spremni na sve samo da se izgubi taj osecaj,osecaj koji svi mrzimo I koji smo svi doziveli ili cemo ga doziveti.Odjednom su oci placne,grudi tesne I svaka rec te tera da prsnes…nema tog koji ce izdrzati,postoje samo oni malo jaci koji ce tu masku odrzati jos malo pa posle kad ostanu sami zaroniti ruke u dlanove I pustiti suze…niko od nas nije napravljen od kamena svakom dodje momenat kad ce konacno popustiti kocnice I suze poceti da govore sve jezike ovog sveta,I svako ih razume,I svako ih svata…Ja znam to znate I vi …
