(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SUVE GRANE ILI PROZOR
(dečija priča ili priča za pile)
Melena glava viri ispod jorgana...okice ljubopitljivo gledaju iščekujući priču.
Pa...priča ide ovako...
Bila jednom jedna mala vila. Petra, znaš, tako se zvala vilica, i najviše od svega je volela da se uspentra na oblak i da na njemu plovi. Gledala bi odozgore šta se dole na Zemlji dešava jer je ona bila čuvar svog atara i to joj je bio posao. Sve teritorije na Zemlji su bile podeljene medju vilama.
„A je l’ dobijala platu?“
„Hahahah ...ne, nije primala platu....kod vila nema para pile, one to rade iz ljubavi“
I tako jednog dana, tačnije jednog predvečerja, kada je nebo već počelo da dobija tu tamnu boju, Petra je podbočena na laktove leškarila na svom omiljenom belom oblačku i pomalo odsutno gledala na Zemlju. Ma odavno se ništa ne dešava dole zato nije pomno pratila. Baš je preletala iznad velike guste šume kad joj pogled u tom tamnom, zeleno-crnom predelu pod njom privuče crvena boja. Krivila je glavu na sve strane da bolje vidi i jeste ...vatra. Brzo uze svoju magičnu zvezdu i hooop.....skoči sa oblaka leteći ka šumi.
„A što je išla ka šumi?“ zapita malena glava
„Zato što je ona čuvar, odgovorna je i mora da zna šta se dogadja u njenom ataru“
Oči kao fildžani s razumevanjem trepnuše.
Bešumno se spustila na granu jednog starog hrasta pazeći da ostane neprimećena....što i nije bilo teško jer je bila baš sićušnica. Videla je čoveka koji je na malenom proplanku, zapravo čistini izmedju ogromnog drveća palio vatru. Nabacao je granja i vatra se rasplamsavala. Pored njega je stajalo još skupljenih gomila grančica....malih, velikih, tankih i debljih...po neki komad odvaljenog panja....spremio je sve samo da dodaje na vatru. Posmatrala ga je Petra sa visokog hrasta znatiželjna da vidi šta će se desiti. Čovek je sedeo i gledao u vatru. A ona.....lepa, sjajna, crvena.....pa sve lete varnice. Povremeno, čovek bi dodavao po neko drvo, granu i kada doda vatra se pojača, bukne jače i poleti onako crveno-zlatna u nebo....Blješti šuma od njenih senki.....ma kao da je dan...a čovek, gleda zadivljeno upijajući njenu toplotu. Pogleda u nebo....sada već skoro crno, a tamo...igraju jezici plameni svoj ples. Petra je bila fascinirana lepotom.....a i čovek. Zaneto je gledao...osećao...odluta u neke svoje misli tako ušuškan toplotom i zaboravljajući da stavi još grana, pa bi vatra onda zaplakala.
„Kako vatra plače?“
„Tako što njene suze gase plam....znaš da voda gasi vatru...kada vatra plače gubi snagu i postaje manja, slabija....plamenovi nestaju i ostaje samo žar. Tako vatra plače“
Kad vatra zaplače čovek više ne oseća toplotu pa se onda seti da doda drvo.....a ona se sva sretna lagano počne opet rasplamsavati i veselo pušta svoje šarene jezike ka nebu. „Lepo je videti je tako sretnu....sija kao vatromet plamtećim bojama“ pomisli Petra....“ali nestaje grana a on ne ide po nove....čudno....sedi i uživa u toj lepoj svetloj toploti i sve što uradi je da samo pruži ruku za novi komad drveta što je ranije skupio....i to tek kad vidi da vatra plače. Kako su ljudi čudni...pa ugasiće se “.
Postepeno, nestajalo je grana. Čovek je i dalje sedeo ne pomerajući se. Onda je ustao ali se ubrzo vratio. Bacio je par grana na vatru....ona je zacvilela od mokrog drveta...još suza. Vatra je jecala....sve tiše dok je novi dan svitao. Ustao je i počeo da gazi po ostacima žara. Okrenuo se i nastavio svoj put kroz šumu dok se ožiljak od vatre na zemlji još pušio.
Petra je pospano i tužno lagano odletela na svoj oblak.
„A gde je otišao? I što je ubio vatru?“ sneni glas pita iz jastuka.
„Otišao je dalje pile.....u novi dan gde mu vatra ne treba. Uveče će zanoćiti opet negde i upaliti novu vatru“
„I ona će plakati ako joj ne daje drva da gori?“
„Da, hoće...to je sudbina vatre...da daje toplotu, lepotu, svetlost. Ljudi je pale kada im treba, a onda je ugase nedodavanjem drva. Sve što se ne neguje pravilno plače i umire....i biljke, i ljudi, osećanja, prijateljstva, ljubavi, drugarstva....sećaš se one ljubičice što si je dobila na poklon? Šta smo rekli gde da stoji?
„Na prozoru moje sobe jer joj treba svetla“
„Tačno....a gde si je ti tvrdoglavo stavila“
„U ćošak ...na moj sto pored radijatora....ali....ali....samo da bih je stalno gledala....mnogo je bila lepa ....a u prozoru je ne vidim najbolje“.....rasanjeni glasić se bundžijski javlja braneći svoj stav.
„E, pa zato je više nemaš....htela si ono što ti ona nije mogla dati. Nisi je negovala pravilno....vatra traži suve grane a ljubičica prozor. Tvrdoglavice moja sad spavaj .“
Poljubac u kosu.....zatvaranje vrata i tiho rečene reči...skoro u sebi „Naučićeš pile“
...za ovaj smeh od srca evo ti 
Taman zamislim to je to, kad ono...prc...
poema bre.....duuuugačko do zla boga....ono kad idosmo sa mojom gospa Marom u vinograd.......pa klikeri.......pa maca.....ne zna Lili....e, svašta 