Beše jednom jedna ptica, i beše ukrašena parom savršenih krila i svetlucavim, šarenim i čudesnim perjem. Najzad, beše to biće stvorena da slobodno leti nebom i raduje svakoga ko je posmatra. Jednog dana, jedna žena ugleda pticu i zaljubi se u nju. Posmatraše njen let usta otvorenih od čuda, dok joj je srce lupalo a oči prekrivao sjaj.
Pozva je da lete zajedno. I putovaše nebom u potpunom skladu. Žena se divila, obožavala i slavila pticu. Najednom pomisli: možda ptica želi da upozna daleke planine?! Uplaši se. Uplaši se da se nikada neće osećati isto sa nekom drugom pticom, i oseti ljubomoru na sposobnost letenja koju je ptica imala. I oseti usamljenost.
I pomisli: "Spremiću zamku. Čim se ptica sledeći put pojavi, nikada više neće otići."
Ptica koja beše zaljubljena u ženu dolete sledećeg dana, udje u kavez, upade u zamku. Ostade zarobljena Žena je svakoga dana gledala pticu. Ona beše predmet njene strasti, pokazivala ju je i prijateljicama, koje primetiše: "Ti si osoba koja ima sve." U medjuvremenu dešavala se neuobičajena promena: kako je pticu posedovala i više nije imala potrebu da je osvaja poče da gubi interesovanje. Ptica ne mogavši da leti i izrazi svoja životna osećanja poče da bledi, gubi sjaj i lepotu – žena joj više nije poklanjala pažnju izuzev dok ju je hranila i čistila kavez.
Jednog dana ptica uginu. Žena se duboko rastuži i život je provodila misleći na nju. Ali, nije se sećala kaveza, već samo onoga dana kada ju je ugledala prvi put kako zadovolna plovi medju oblacima
I kada bi samu sebe osmatrala, shvatila je da je ono što ju je toliko dirnulo bila ptičija sloboda, snaga krila u pokretu, a ne njihovo savršenstvo u formi i lepota njenog perja.
Bez ptice njen život je izgubio smisao i smrt je pokucala na vrata.
- "Zašto si došla?“ – upita ona smrt
- "Da bi ponovo mogla da letiš na nebu skupa sa pticom – odgovori joj smrt – da si joj dozvolila da slobodno leti zauvek bi je volela i divila joj se sve više i više, ovako sam ti sada ja potrebna da bi je ponovo srela."
Ne može se reći proleću: "Daj Bože, da stigneš što ranije i traješ što duže." Može samo da se kaže: "Dodji, blagoslovi me tvojom nadom i ostani koliko možeš:"
Pozva je da lete zajedno. I putovaše nebom u potpunom skladu. Žena se divila, obožavala i slavila pticu. Najednom pomisli: možda ptica želi da upozna daleke planine?! Uplaši se. Uplaši se da se nikada neće osećati isto sa nekom drugom pticom, i oseti ljubomoru na sposobnost letenja koju je ptica imala. I oseti usamljenost.
I pomisli: "Spremiću zamku. Čim se ptica sledeći put pojavi, nikada više neće otići."
Ptica koja beše zaljubljena u ženu dolete sledećeg dana, udje u kavez, upade u zamku. Ostade zarobljena Žena je svakoga dana gledala pticu. Ona beše predmet njene strasti, pokazivala ju je i prijateljicama, koje primetiše: "Ti si osoba koja ima sve." U medjuvremenu dešavala se neuobičajena promena: kako je pticu posedovala i više nije imala potrebu da je osvaja poče da gubi interesovanje. Ptica ne mogavši da leti i izrazi svoja životna osećanja poče da bledi, gubi sjaj i lepotu – žena joj više nije poklanjala pažnju izuzev dok ju je hranila i čistila kavez.
Jednog dana ptica uginu. Žena se duboko rastuži i život je provodila misleći na nju. Ali, nije se sećala kaveza, već samo onoga dana kada ju je ugledala prvi put kako zadovolna plovi medju oblacima
I kada bi samu sebe osmatrala, shvatila je da je ono što ju je toliko dirnulo bila ptičija sloboda, snaga krila u pokretu, a ne njihovo savršenstvo u formi i lepota njenog perja.
Bez ptice njen život je izgubio smisao i smrt je pokucala na vrata.
- "Zašto si došla?“ – upita ona smrt
- "Da bi ponovo mogla da letiš na nebu skupa sa pticom – odgovori joj smrt – da si joj dozvolila da slobodno leti zauvek bi je volela i divila joj se sve više i više, ovako sam ti sada ja potrebna da bi je ponovo srela."
Ne može se reći proleću: "Daj Bože, da stigneš što ranije i traješ što duže." Može samo da se kaže: "Dodji, blagoslovi me tvojom nadom i ostani koliko možeš:"
