Аеродром Шарл де Гол. Господин средњих година, обучен као да је стигао из деведесетих година прошлог века, са шеширом и кишним мантилом седео је у чекаоници. Испод мишке је имао уролан Ле Монд, а поред ноге акт ташну. Иако је у аеродромској згради била гужва, изазивао је приличну пажњу својим помало чудним изгледом. Седео сам на супротном крају сале, тако да сам га могао поматрати без страха да ћу бити примећен и оптужен да буљим. Додуше, једног тренутка су нам се погледи срели, али његов је био толико одсутан, да сам имао утисак како је прошао не само кроз мене, већ и кроз танке зидове зграде, и завршио негде у предграђима Париза. Одавао јеутисак човека који не припада овом месту, али исто тако својим комотним понашањем се некако уклапао, као да баш треба да буде ту. Покушавао сам да провалим ко је и шта тај помало чудни, али интересантни човек. Можда новинар? Писац?
Из размишљања ме тргну аеродромски спикер који објави да је авион за Београд постављен на писти, и позивао путнике на укрцавање. Спаковао сам напола поједен сендвич и устао. Скупио сам пртљаг и кренуо ка терминалу и бацивши још један поглед ка чудном путнику, на моје изненађење сам схватио да он више није ту. У кратком периоду током укрцавања сам већ и заборавио на њега. Летео сам, наравно, економском класом. Тражећи седиште са мојим бројем фрапирао сам се кад сам испред себе видео истог оног путника који ми је обузимао пажњу на аеродрому, а још више да седи на седишту поред мог. Обратио сам му се на енглеском уз извињење провлачећи се на седиште које је било до прозора. Одговорио ми је такође енглески it's okay! Никад нисам волео авионе. Мислим, не авионе као средство којим убрзавам савлађивање раздаљине између две тачке енормном брзином, већ онај осећај недостатка тла испод ногу. Прекрстио сам се и на моје "Боже помози" крајичком ока сам приметио да се мој сусед насмешио. Нисам од оних који ћеретају док лете, али сам прихватио разговор кад ми се обратио на прилично тачном српском, додуше уз француски акценат. Осећао се каже дужним да се обрати представнку земље у којој је одрастао, и која му је пружила толико среће у детињству и раној младости.
Авион је зарулао и прекинули смо разговор. Док смо узлетали, хиљаду питања ми се ројило у глави, и једва сам чекао да узлетимо изнад облака, да се авион смири, и да можемо наставити разговор. Недуго затим из звучника де зачуо глас капетана који је путницима пожелео пријатан лет, а затим и стјуардеса која даде дозволу да се одвежу појасеви. Погледао сам у друго седиште и, колико год ми је било непријатно да форсирам човека на разговор, радозналост је била јача, и иако сам себи у тренутку личио на тетку из локалног буса, почео сам постављати питања. Нелагодност је нестала кад сам схватио да је мој сапутник срдачан, отворен човек који воли разговор, а то му је, вели, навика из времена док је живео у Србији.
Да, претпоставка ми је била тачна, писац је. Додуше, осредњи, како он каже, али за скроман живот у француској престоници може да заради. Рођен је и одрастао у Београду, где му је отац био амбасадор шездесетих година. Одушевљено је причао о одрастању на београдским улицама, дружењу са вршњацима од којих је прихваћен и једино што га је издвајало од њих био је његов надимак "Француз". Здраво окружење, отворен, једноставан народ, град са душом, све су то фразе којим ме је засипао. Немало сам био поносан на нас, иако сам знао да ствари не изгледају баш тако, и да из њега говори носталгија, али је, свакако, лепо било чути.
Половином седамдесетих му је отац добио премештење у канцеларију у Паризу, и они су се одселили. Контакт са Београдом је имао још неко време, али нови град, нови људи, рана младост па са њом и заљубљивање, затим посвећеност позиву, све је то утицало да му Београд остане негде на дну душе, ту, али склоњен. Године су пролазиле, живот га је водио кроз разне европске престонице, само не кроз Београд. Све до једног трагичног тренутка. Син од његове бивше дадиље му је јавио да је преминула. Све је оставио, сео на први авион и кренуо да ода почаст жени која му је била друга мајка. И ту смо се срели.
Пошто у Београду већ одавно нема никога, а желећи да му покажем да се Београд није променио кад је у питању гостопримство, позвао сам га да тих пар дана проведе у мом стану. Радо је прихватио. Стигли смо, таксијем часком до Карабурме, смештај, флајка ракије за разговор до дубоко у ноћ.
Сахрана је била сутрадан, још један дан је провео обилазећи Београд, а онда је отпутовао. Срдачно смо се поздравили, рачунајући да смо један у другом пронашли пријатеља, само се мој пасрастужио што одлази. Да ли зато јер га је заволео, или због кекса који је писац вадио за њега негде из дубоких џепова мантила, то је питање за њега.
Углавном, након неког времена, на телевизији видим свог пријатеља. Прима Гонкурову награду за дело, пази сад, "Поема о Београду". Опет понос у мени. И због њега, и због мог града, и због људи који га чине таквим. А за пар дана стиже и писмо од њега у којем се захваљује мени и Београду за инспирацију. Писано писаћом машином, наравно!
Из размишљања ме тргну аеродромски спикер који објави да је авион за Београд постављен на писти, и позивао путнике на укрцавање. Спаковао сам напола поједен сендвич и устао. Скупио сам пртљаг и кренуо ка терминалу и бацивши још један поглед ка чудном путнику, на моје изненађење сам схватио да он више није ту. У кратком периоду током укрцавања сам већ и заборавио на њега. Летео сам, наравно, економском класом. Тражећи седиште са мојим бројем фрапирао сам се кад сам испред себе видео истог оног путника који ми је обузимао пажњу на аеродрому, а још више да седи на седишту поред мог. Обратио сам му се на енглеском уз извињење провлачећи се на седиште које је било до прозора. Одговорио ми је такође енглески it's okay! Никад нисам волео авионе. Мислим, не авионе као средство којим убрзавам савлађивање раздаљине између две тачке енормном брзином, већ онај осећај недостатка тла испод ногу. Прекрстио сам се и на моје "Боже помози" крајичком ока сам приметио да се мој сусед насмешио. Нисам од оних који ћеретају док лете, али сам прихватио разговор кад ми се обратио на прилично тачном српском, додуше уз француски акценат. Осећао се каже дужним да се обрати представнку земље у којој је одрастао, и која му је пружила толико среће у детињству и раној младости.
Авион је зарулао и прекинули смо разговор. Док смо узлетали, хиљаду питања ми се ројило у глави, и једва сам чекао да узлетимо изнад облака, да се авион смири, и да можемо наставити разговор. Недуго затим из звучника де зачуо глас капетана који је путницима пожелео пријатан лет, а затим и стјуардеса која даде дозволу да се одвежу појасеви. Погледао сам у друго седиште и, колико год ми је било непријатно да форсирам човека на разговор, радозналост је била јача, и иако сам себи у тренутку личио на тетку из локалног буса, почео сам постављати питања. Нелагодност је нестала кад сам схватио да је мој сапутник срдачан, отворен човек који воли разговор, а то му је, вели, навика из времена док је живео у Србији.
Да, претпоставка ми је била тачна, писац је. Додуше, осредњи, како он каже, али за скроман живот у француској престоници може да заради. Рођен је и одрастао у Београду, где му је отац био амбасадор шездесетих година. Одушевљено је причао о одрастању на београдским улицама, дружењу са вршњацима од којих је прихваћен и једино што га је издвајало од њих био је његов надимак "Француз". Здраво окружење, отворен, једноставан народ, град са душом, све су то фразе којим ме је засипао. Немало сам био поносан на нас, иако сам знао да ствари не изгледају баш тако, и да из њега говори носталгија, али је, свакако, лепо било чути.
Половином седамдесетих му је отац добио премештење у канцеларију у Паризу, и они су се одселили. Контакт са Београдом је имао још неко време, али нови град, нови људи, рана младост па са њом и заљубљивање, затим посвећеност позиву, све је то утицало да му Београд остане негде на дну душе, ту, али склоњен. Године су пролазиле, живот га је водио кроз разне европске престонице, само не кроз Београд. Све до једног трагичног тренутка. Син од његове бивше дадиље му је јавио да је преминула. Све је оставио, сео на први авион и кренуо да ода почаст жени која му је била друга мајка. И ту смо се срели.
Пошто у Београду већ одавно нема никога, а желећи да му покажем да се Београд није променио кад је у питању гостопримство, позвао сам га да тих пар дана проведе у мом стану. Радо је прихватио. Стигли смо, таксијем часком до Карабурме, смештај, флајка ракије за разговор до дубоко у ноћ.
Сахрана је била сутрадан, још један дан је провео обилазећи Београд, а онда је отпутовао. Срдачно смо се поздравили, рачунајући да смо један у другом пронашли пријатеља, само се мој пасрастужио што одлази. Да ли зато јер га је заволео, или због кекса који је писац вадио за њега негде из дубоких џепова мантила, то је питање за њега.
Углавном, након неког времена, на телевизији видим свог пријатеља. Прима Гонкурову награду за дело, пази сад, "Поема о Београду". Опет понос у мени. И због њега, и због мог града, и због људи који га чине таквим. А за пар дана стиже и писмо од њега у којем се захваљује мени и Београду за инспирацију. Писано писаћом машином, наравно!
Poslednja izmena:
