Zamrzio sam oca kad sam imao čak četrnaest godina – pubertet mi je kasnio. Išla mi je na živce njegova svepamet i pokušaji da mi u svakoj prilici udeli lekciju. Inače je bio dobar – kupovao mi je kakve god hoću farmerice – ali *******, deca su nezahvalna, a ja sam bio dete i neću valjda izneveriti ulogu koju mi sam Bog udeli, Božo, šta ti bi...
Kad sam počeo stavljati gel u kosu, stvari su se promenile. Otac se povukao u garažu i vreme počeo provoditi "s mašinom". Majka me mazila i vrtela glavom nakon povratka sa roditeljskog sastanka, tamo u školi u koju sam išao, u kojoj su me mučili nastavnici i suučenici i čistačice, svi, svi, svi...
Te sam zime prvi put imao zaključenu jedinicu na polugodištu – iz matematike, naravno.
S matematikom sam imao problema još od nižih razreda. Imao sam teškoća u povlačenju granica između apstraktnih pojmova, veličina, vrednosti; sve se to stapalo u jedinstvenu belinu, a ta se belina, opet, stapala s onom belinom pri korenu moga jadnog hipotalamusa. Jasno se prisećam, čak i sada nakon svega, i toga i drugih stvari; sećam se kako sam u drugom razredu pred kraj časa matematike morao relativno brzo rešiti matematički zadatak. Teškoće u apstrahiranju i svest o tome kako možda neću imati dovoljno vremena za rešavanje zadatka – svemu tome pridružio se osećaj mlakog voska u trbuhu, potom i živoidno draškanje u penisu koje me nepristojno intrigiralo. Taj predznak seksualnog buđenja nekako me izolovao od ostatka razreda, a s vremenom i od kompletnog sveta. Nisam nikako mogao shvatiti u kakvom su odnosu moj qurac – uz sva ta mekoputna treperenja – i svet oko mene.
Đačku knjižicu s masnom crnom jedinicom unutar fino zaobljenih zagrada uspešno sam skrivao nepun dan. Kad je stvar otkrivena, otac se ostavio mašine i sav mastan došao u kuhinju. Pogledao je knjižicu, potpuno miran, odložio je na stol. Rekao je:
"Znam da ti nisam bio dobar u poslednje vreme. Možda ja nisam otac kakvog zaslužuješ; svi dečaci sanjaju o nekakvom superocu, ali stvarnost... Stvarnost će ti ga dati! Evo ga!"
Mahnuo je levom rukom prema prozoru; istog trenutka neko je pozvonio na vratima.
"Šta zvoni, blesan!", rekao je moj otac, "Trebao je samo ući."
I doista, tada su se vrata sama otvorila. Pojavila se osoba u odelu Deda Mraza, s tim da je preko pantalona imala navučene gaće ala Supermen. Nije nosila kapu, glavu joj je resila pankerska "Čirokezi" frizura; na čelu su joj isprepleteni bili – a amaterskom rukom iscrtani – kukasti krst i zvezda petokraka. Na očima umetne trepavice od nekih tri centimetra, a na ramenu obešena bazuka. To biće – jer nemoguće je bilo reći je li reč o ženi ili muškarcu (premda bi za „superoca“ razumno bilo pretpostaviti da je muškarac) – podsetilo me na mitološka stvorenja, poput Sfinge ili Minotaura, sastavljena od raznih delova stvarnih životinja.
Otac je superocu dodao kaiš i ovaj me pretukao kao životinju. Otišao je dok sam ja jecao na hladnim kuhinjskim pločicama, potajno snifajući fuge.
Nikad se više nije pojavio. Otac se vratio u garažu, a majka ribanju podova, pranju veša i svemu onom... Ja sam naučio lekciju i otada sam mnogo bolji čovek. I sam sam postao otac – još nikada nisam pao u iskušenje da dozovem superoca kako bi mi pomogao u rešavanju kriznih situacija.
Ali moja ga je žena pozvala, nakon jedne naše, prilično ružne svađe. Opet me pretukao. Super, 'ebem ti oca...
pravi otac ne dozvoli da dođe do krizne situacije... ali ko zna zašto je to dobro 
