Šumska vila I deo
Od kada znam za sebe, šuma je bila moja majka, samo nebo mi je bilo granica, u reci sam se ogledala, cveće sam uplitala u kosu... S mojim vilama-drugaricama sam plesala pod svetlošću punog meseca, plašeći i zadivljujući slučajne prolaznike. Ne sećam se ni svog detinjstva, a ne osećam ni da se primičem starosti; oduvek sam ovakva, duge crne kose, smaragdnih očiju, vretenastog tela i glasa poput žubora vode.
Ljudi su ispredali priče o našim pohodima, neki su tvrdili da im uništavamo useve, da im donosimo grad koji im uništava žetvu, iz obesti. Međutim, istina je potpuno drugačija. Mi vile svojim dahom činimo da se novi život udahne u biljke, dodirom stvaramo nov tok bujanja života, pogledom činimo da sunce jače zasija.
Oni koji su tražili dokaze našeg postojanja su noću tumarali šumom, trzajući se na svaki šuš i bledeći od svakog zvuka. Nekad smo volele i da ih dobro isprepadamo, znajući da im niko ne bi verovao u to što pričaju, hvatajući ih u vilinsko kolo i terajući ih da plešu do iznemoglosti, do zore. Ljudski skepticizam nam je bio dovoljna zaštita – svakako niko ne bi zaista poverovao u priču o vilama dok ih ne vidi rođenim očima, a možda čak ni tada.
Jedan čovek je bio posebno uporan u traženju vila. Ali, on je bio drugačiji. Nije bio strašljiv, svoju pretragu je radio sistematično i uporno. Stalno je donosio neke skalamerije sa kojima je merio nešto (nismo shvatile šta). Znao je nekad da ostane i danima stacioniran u šumi, proučavajući je. Često je crtao vile, i koliko smo uspele da vidimo, njegovi crteži su nas savršeno prikazivali. On je dobro poznavao vilinski svet i nije nas se plašio. Tu i tamo bi poveo svog pomoćnika, plavog i bojažljivog momka, koji je više voleo da provodi vreme u dokolici nego da pomaže svom (očigledno) gazdi u nama nepoznatom projektu.
Kako je vreme prolazilo, prilazile smo mu sve bliže i bliže. Skoro da smo se navikle na njegovo prisustvo u šumi. A onda sam jednog dana rešila da priđem i skalameriji koju je ponovo konstruisao u šumi. Sastojala se od nekakvih kožnih traka, razapetih. Nije mi bilo jasno čemu to služi. Čuvena vilinska radoznalost me je povukla i ja sam rukom dodirnula jednu od tih traka.
Istog momenta trake su se obavile oko mene čvrsto me stisnuvši. Nisam mogla ni da se mrdnem! Dozivala sam moje drugarice, no one su se preplašeno razbežale ostavivši me samu. Nije puno vremena proteklo, a našao me je čovek- istraživač, ushićeno viknuvši svom plavom pomoćniku:
„Uhvatio sam je! Uhvatio sam vilu!“
Pokušavala sam da se izvučem iz remenja, ali uzalud. Preko mene prebaciše neki džak pun buva i odnesoše me ko zna gde. Mogla sam samo da pretpostavim po zvucima koji su pratili naš put da me vode na meni nepoznato mesto, jer sve je zvučalo drugačije, i mirisalo drugačije. Nisam mogla ništa da vidim, jer mi je smetao džak koji su mi okrutno prebacili preko glave... Šta će biti sa mnom? Šta će mi uraditi?
Osetila sam do sad nepoznato osećanje – strah ...
Dugo smo putovali (isprva su me nosili, a onda su me očigledno popeli na neku kočiju koju je vukao konj). Kada su me ponovo poneli, po zvukovima i pokretima sam shvatila da me unose u neku prostoriju i smeštaju u uzak prostor. Nedugo posle toga, oslobodili su me užasavajućeg džaka i shvatila sam da se nalazim u povećem kavezu (koji mi je ipak bio tesan za moje vilinske navike) bez dovoljno sunca. U mene su zurili istraživač i njegov plavi pomoćnik. Istraživač je imao pohlepan izraz lica, a pomoćnik je bio zbunjen. Šumska Majko, gde su me ovo zarobili??
„Čime da te hranimo, čime da te pojimo, reci!!“ reče istraživač.
Isprva sam ćutala, iako mi vile znamo svačiji jezik, i možemo se takođe obratiti na bilo kom jeziku.
„Još samo fali da mi crkne sada kad sam je konačno uhvatio“, obratio se svom pomoćniku i krenuo da izađe napolje, iz moje zarobljeničke prostorije.
Pomoćnik je ostao i netremice me gledao. Na licu su mu se sada ogledali udivljenje i zaprepašćenje.
„Živim od svetlosti sunca i čiste vode“, rekla sam.
Ne skidajući pogled od mene, on je otvorio širom prozore, da bi što više svetlosti ušlo unutra, zatim se okrenuo i izašao iz prostorije. Par momenata kasnije je doneo vrč sa čistom vodom, i uneo je u kavez.
Okusila sam malo vode, i zapitala se šta me je snašlo. Zatim sam okrenula leđa mom uslužnom plavom stražaru, skupila se na podu i ostala tako da ležim, utrnulih čula i mlitavih krila. Osetila sam da je još neko vreme tu stajao, zatim je izašao napolje i zatvorio prostoriju. Ostala sam sama sa svojim mislima, odsečena od mojih vila drugarica, prepuštena na milost i nemilost strašnim bićima.
Dani su prolazili, a plavokosi pomoćnik je često dolazio da me poseti, donosio mi uvek svežu vodu. Nisam mogla da shvatim šta planiraju a mnom, dok jednom nisam načula kako istraživač govori pomoćniku: „Hoću još neke dokaze da prikupim i pripremim, a onda ću okupiti dovoljno ljudi da im pokažem vilu!“ To me je užasavalo. Dovoljno mi je bilo to što sam bila zatočena, ali pomisao da će me izložiti masi istih ljudi kao što je taj istraživač, me je izbezumljivala.
Od mog stražara sam puno naučila o ljudskoj prirodi i navikama. On se zvao Ognjen (kako se sam predstavio); pokušala sam i ja da se predstavim, ali moje ime je neprevodivo na ljudski jezik, te mi je on nadenuo ime Hana. Pričao mi je kako ljudi nisu u stanju da žive samo od svetlosti i vode, već jedu! A zatim mi je nabrajao šta sve jedu..užasnula sam se kad sam shvatila da jedu čak i telesa mrtvih životinja. Ljude prate razne bede; prvo kad budu stvoreni su sasvim majušni i bespomoćni, zrelo doba im vrlo kratko traje, i zatim ih snalaze razne muke koje ih izobličuju (oni to zovu – bolest). Imaju neke čudne navike; jedno pričaju, a po telesnim pokretima i izrazima lica se vidi da misle nešto sasvim drugo. Često se i međusobno napadaju, ali ne zbog opstanka, već čak iz razonode i pri tome povređuju jedni druge. Ono što je najupečatljivije – skoro svi su nesrećni i nisu svesni svoje nesreće; žive nagonski i od danas do sutra. Jako čudna rasa, a rekla bih, i opasna. Ognjen je bio nešto nežniji od drugih, ali u njega se duboko uvukao strah, svojstven pripadnicima njegove rase.
Zauzvrat sam mu pričala o poklonima Šumske Majke, o muzici žubora vode, o nepreglednim prostranstvima poljanja i životu koji u njima buja, o nežnosti Meseca koji nas obasjava, o vilinskom kolu koje svakog čini srećnim i ushićenim ... u tim momentima, kad sam mu to pričala, srce me je peklo poput žive vatre, jer mi je nedostajao moj dom. Ognjen je željno slušao svaku moju reč, a onda bi zatvorio oči i očigledno pokušavao da zamisli sve to.
Istraživač se, pak, nije trudio da sa mnom komunicira. Povukao se u neku svoju prostoriju, i celog dana nešto zapisivao i merio.
Dani su prolazili, a mene su počele da sustižu promene.
Voda mi više nije bila dovoljna.
Ogladnela sam i uskoro mi je Ognjen počeo donositi i voće i povrće za jelo. Krila su mi se skoro skroz osušila; dok sam hodala kavezom, za mnom su se beživotno vukla. Kosa je počela da mi se tanji, a koža na rukama mi je postala manje prozračna. Ognjen je ćutke posmatrao moju metarmofozu. I dalje smo jedno drugome prelivali uspomene.
(nastavak sledi... )