Odlucila sam da ti, sve sto zelim, kazem ovde.Tako necu da mislim na tvoj odgovor koji, u sustini, i nije puno bitan- oboje znamo da je smisao nase price to sto ti pokrenes u mojoj glavi svojim recima. Zasto ja, uprkos tome, otvorim onu stranu na kojoj imamo dijalog po nekad, i negde u podsvesti cekam tvoju poruku- pojma nemam, il bar ne bih da mislim o tome. Jeste, i ja umem da mislim previse, umesto da se samo prepustim svemu sto mi se izrodi u glavi, oplodjenoj tvojim mislima..
Pocela sam da primecujem ljude oko sebe, kao sto to i ti radis, pa sam tako, pre neki dan, u busu ugledala devojku koja nosi dugu suknju sa karnerima. To je moderna suknja, sva u karnerima iste velicine, koja mi je delovala bezvezno dok je nisam videla na ovoj devojci, u busu na tri-cetiri stanice od mog stana. Bila mi je okrenuta ledjima i stajala je na sredini busa, a negde ispred nje, ka meni je duvao vetar i podizao, ritmicki, samo prvi i predposlednji karner. Imala sam utisak da je vrucina bila manje nesnosna uz ovaj prizor. Na dve stanice pre moje, u bus je nervozno utrcala druga devojka, zgodna u kratkoj, uskoj, crvenoj haljini, sa velikim i lepim izrezom na ledjima. Kapiram da bi sigurno zadrzala pogled ljudi na sebi, u takvoj haljini i sa takvim telom, da nije bilo duge suknje sa karnerima, struka malo iznad njenog pojasa i obicne, tamne majce na brtele, umikasnog sa mirnim, dostojanstvenim drzanjem vlasnice svega toga, u zavrsnici. Cak ni obicne japanke na stopalima ne bi umanjile dozivljaj koji stvara fatalna, crvena haljina ali zato ona, koja nosi obicnu suknju sa karnerima i svoju dusu, u miru sa sobom i svetom oko sebe, ga je prosto ponistila, kao da ga nikad nije ni bilo.
Ni jednoj od njih sve to, verovatno, nije bilo vazno, a nije ni meni dok nisam shvatila da sam, konacno, pocela da otvaram oci i gledam svet okolo. Jedan prost ritam u kom su leprsala dva karnera, od ukupno sest, potisnuo je sav bezsmisao u koji su probali da me ubace nervozni ljudi, pregrejan vazduh i neudoban polozaj tokom ove, tako duge i neizbezne voznje..
Pocela sam da primecujem ljude oko sebe, kao sto to i ti radis, pa sam tako, pre neki dan, u busu ugledala devojku koja nosi dugu suknju sa karnerima. To je moderna suknja, sva u karnerima iste velicine, koja mi je delovala bezvezno dok je nisam videla na ovoj devojci, u busu na tri-cetiri stanice od mog stana. Bila mi je okrenuta ledjima i stajala je na sredini busa, a negde ispred nje, ka meni je duvao vetar i podizao, ritmicki, samo prvi i predposlednji karner. Imala sam utisak da je vrucina bila manje nesnosna uz ovaj prizor. Na dve stanice pre moje, u bus je nervozno utrcala druga devojka, zgodna u kratkoj, uskoj, crvenoj haljini, sa velikim i lepim izrezom na ledjima. Kapiram da bi sigurno zadrzala pogled ljudi na sebi, u takvoj haljini i sa takvim telom, da nije bilo duge suknje sa karnerima, struka malo iznad njenog pojasa i obicne, tamne majce na brtele, umikasnog sa mirnim, dostojanstvenim drzanjem vlasnice svega toga, u zavrsnici. Cak ni obicne japanke na stopalima ne bi umanjile dozivljaj koji stvara fatalna, crvena haljina ali zato ona, koja nosi obicnu suknju sa karnerima i svoju dusu, u miru sa sobom i svetom oko sebe, ga je prosto ponistila, kao da ga nikad nije ni bilo.
Ni jednoj od njih sve to, verovatno, nije bilo vazno, a nije ni meni dok nisam shvatila da sam, konacno, pocela da otvaram oci i gledam svet okolo. Jedan prost ritam u kom su leprsala dva karnera, od ukupno sest, potisnuo je sav bezsmisao u koji su probali da me ubace nervozni ljudi, pregrejan vazduh i neudoban polozaj tokom ove, tako duge i neizbezne voznje..
Moralo je van , iz mene, bilo kako, pa makar i ovako..