По ко зна који пут у овом мом дугом и тешком животу суде ми. Суде ми они који ме не воле, они који ми завиде; они који су заслужили мој презир. Суде ми зликовци, лопови, убице, сецикесе....
Зашто баш мени? Испричаћу вам. Можда онда схватите. И ви и ја...
Лепотица сам. Моја лепота је потпуно пририродна и ванременска. Очи ми сијају необичним сјајем од суза које су се претвориле у реке и језера, од њих су изникле шуме, биљке...
Сузе су лек за моју напаћену душу. Од мојих уздаха и јаука земља се померала...
Била сам робиња. Јако дуго. Предуго! Поробили су моје тело, мучили, касапили, силовали, отимали моју децу. Како је то болело ви не знате. Молим се да никада не сазнате.
Ако постоји пакао, он је овде. Ја сам та која је прошла кроз њега. Моја деца и ја...
Пакао ропства оставио је дубоке трагове на мом телу и мојој души. Али никада нису успели да ми поробе душу. Богу хвала!
Тешком муком ослободила сам се ропства. Подигла сам се из каљуге и поносно исправила своје тело. Моја деца и ја. Учила сам их да буду поносни, храбри, достојанствени...
Прикупила сам снагу, извидала ране, подигла се из прашине и кренула даље. Поправила сам свој разрушени дом, подигла зидове из пепела, обновила кров, озидала оџак, подигла изнова порушене ограде и сачувала своје највеће благо, своју преосталу децу.
Тек што су стасала, тек што су почела да живе у миру стигли су нови злотвори. Моја деца су поново страдала. Псовала су и Бога и мене и судбину; проклињала ме што сам сазидала кућу на друму, на раскрсници где свако мало наиђе хорда разбојника да пљачка, коље, силује, отима, пали...Траже моју децу, желе их за слуге и робове. Није им доста што су нам све узели...Бесни што их нису нашли, пале ми кућу, убијају децу и стоку коју нисам успела да склоним у знак одмазде за моју непослушност.
Безброј пута градила сам свој дом упркос томе што сам знала да ће поново изнова доћи нова хорда да убија, пали и отима. Да ме покори и подјарми...
Али ја се не предајем! Нећу дозволити да опет будем робиња. Нећу дозволити да туђин господари у мом дому...Тако сам и своју децу учила...
Било је дана када сам посустајала, када ми је понестајало снаге, када ми се чинило да нећу издржати. Ипак сам издржала. Мој дух је неуништив. И поред свих недаћа није ми дао да клонем. Гонио ме је напред поново и поново. У нове борбе и нове победе. Слобода за моју децу и мене давала ми је нову снагу...Они, моја деца, моја добра, храбра деца, мој понос, моји јунаци давала су ми крила да поново узлетим.
Питате се можда како сам све то издржала... Морала сам да издржим. Нисам смела да дозволим да постанемо робови, да моја деца поново буде робље...
То ме је одржало. То ми је дало снаге. Моја вера у њих и њихова у мене. И када сам посустајала она су ме храбрила. Дизала када сам падала. Моја дивна деца. Како сам поносна на њих и колико их волим...
Задобила сам много рана. Тешких рана. Најтеже је било када су ми деца страдала. Те ране су биле најтеже. Јер то су ране душе. Смрт сваког мог детета откидао је део по део мога срца, свака њихова рана била је и моја. Такву бол може да разуме само мајка...
Сви моји непријатељи, а било их је и сада их има , крвници су моје деце. Мрзела сам их и сада их мрзим. Знам да треба праштати, али ја не праштам... Не могу...
Наша страдања понављала су се у правилним размацима. Нису нам злотвори давали времена да предахнемо. Тек што обновимо порушену кућу, сакупимо мрвице које нису однели, подигнемо главу и помислимо да је дошао крај нашим мукама, они се појаве поново...
Преживели смо некако. Али било је јако тешко! Болно! Крваво...
Моја деца и ја никада никога нисмо нападали. Само смо бранили голи живот и кућни праг. Вековима...
Сада нам суде. Мојој деци и мени.Кажу да смо убице, крвници, да смо убијали из обести, да смо желели туђе, да смо хтели више за себе и своју децу. Ја знам да они знају да све то није истина, да им треба кривац и да је све само фарса. Намештени процес. И зато ћутим...
Никада нисам хтела туђе. Желела сам само да вратим отето. То признајем. Све остало је лаж. Њихова прљава, погана лаж.
Док седим на оптуженичкој клупи размишљам о судијама. Суде ми они који су отимали туђе. И моје. И моје деце. И децу су ми отимали.
Какву правду могу да очекујем од погани. Суде ми потомци разбојника, лопова, убица који су све па и кућу и окучницу стекли отимањем туђег. Отели су земљу, власнике побили, протерали или затворили и сада се башкаре на туђем. Зар такви могу да буду судије? Да суде мојој деци и мени који смо оличење части, поштења и морала, нама који никада нисмо узели туђе...
Стојим испред њих, мојих судија и џелата. Маскирани су, желе да оставе утисак, да буду достојанствени. Не знају да су смешни, бедни и да ја видим испод тих њихових уредним маски лица пљачкаша, убица, зликоваца...
Моја хаљина је изношена, закрпљена, испрана, чиста. Сиромашна сам. Мала. Сићушна. Али и у тој старој хаљини ја сам усправна и достојанствена, свесна своје чисте душе и знам да и они то виде. Моја чиста душа наспрам њихове погане, лажљиве, лицемерне.
Смешим се. Пркосно. Вређа их мој осмех. Смета им мој дрски поглед, моје усправно тело, моје очи заривене у њихове зенице огрезле у греху и крви.
О знам ја да су они велики, моћни, јаки...Мала, слаба сам ја...али то је само привид, варка...
Ја стојим усправно попут кипа и гледам у њихове зенице, не сагињем главу, не спуштам поглед јер знам да нисам крива. Ругам им се. Свесна сам њихове немоћи и своје моћи. Признајем да уживам у тој игри ...
Знам да ће ме осудити. Знам да сам унапред крива самим тим што постојим и што нећу да им се клањам, додворавам и молим за милост. Знам и да је суђење само фарса, представа за свет којом желе да покажу и докажу да су праведне судије...
Желе да признам кривицу, да изговорим -крива сам-. Зато ћутим. Нећу да се браним. Немам браниоце ни сведоке. Мој сведок је моја савест. Браним се истином.
Суђење је дуго. Мукотрпно. Знам да они знају да нисам крива. Али ће ме прогласити кривом. Упорно траже доказе, начине да докажу моју тобожњу кривицу. Сместили су ме у ћелију, ускратили воду и храну не би ли ме сломили и натерали да изговорим две речи :КРИВА САМ.
Учењују ме, прете, убијају моју децу. Поново. Мој бол је неописив. Али и даље ћутим. Не дам им да ме сломе. И знам да их ужасно иритира моја истрајност, упорност, пркос, недостатак страха пред њиховом силом.
Ја, слабашна и мала, мрвица, кап у мору растем пред њиховим очима и претварам се у дива...
Они, велики, јаки, моћни постају црви који се увијају испред мојих босих , израњављених ногу.
ТО не могу да ми опросте. Зато ми суде, зато хоће да ме прогласе кривом, одговорном за крв и смрт...да моју одбрану кућног прага прогласе геноцидом, да моју децу прогласе ратним злочинцима...
Убеђена сам да ћу победити својом непоколебивом вољом. Јер, истина је на мојој страни.
Долазе по мене. Воде ме у судницу.Изрећи ће пресуду, осудити или ослободити...
Ланци на мојим ногама ме спутавају, али ипак улазим високо подигнуте главе, сигурна у своју победу.
А онда у трену, читав мој свет се руши. Ударац је прејак. Посрнула сам, умало нисам пала. Не верујем сопственим очима. Очајна сам...
У судници, ту испред мене, седе нека од моје деце. Погнуте главе. Не гледају ме. Можда их је и стид. Док ме гледају онако малу, оковану, мене своју мајку, знају да ја знам да су ме издали. Продали за шаку злата. Моја рођена деца, крв моје крви, месо мога меса сведочиће против мене и помоћи нашим злотворима да ме прогласе кривом.
Помислила сам да ће ме срце издати. Да ћу пасти ту пред злотворима. Ипак, крајњим напором успела сам да се приберем и останем усправна .
Кажу –крива сам!
Кажу –убијала сам!
Кажу – отимала сам!
Лажу!
Безочно лажу! Знају истину и тужиоци, и судије и порота. А најбоље је знају моја деца која су ме издала. Али ћуте.
Сада знам да сам изгубила. Да ће ме осудити на смрт. Признајем, нисам то очекивала. Нисам очекивала да ће ме моја деца продати за мало части и мало власти. Зликовцима, убицама...
Издали су своју браћу и мене! Они који знају све наше патње, глад, борбе, несреће...
Стојим усправна и достојанствена док ми читају пресуду и молим се Богу за сву своју децу! Не мислим на себе. Умрећу. Можда је тако боље. Коначно ћу се ослободити мука.
Али моја деца...шта ће са њима бити? Браћа су их издала. И њих и мене.
Своју мајку СРБИЈУ....
Аутор/Луна
)
драго ми је да ти се допало ...и истина је да је писано срцем...накупило се доста чемера, морала сам да "ланем"
