Суђења за ратне злочине, сарадњу са окупаторима и издају током Другог светског рата

[stugots]

није циљ суђења да се неком разреже казна, него да се утврди истина. а истина је оно што раздваја казну за злочин од одмазде или убиства противника.

U pravu si.

Šta je istina o blajburškim ustašama?

 

[proka]

ovako, svi poraženi su osudjeni u skladu sa tadašnjim vremenom, sudskom praksom i sahranjeni svi do jednog na način kako su se tada poraženi sahranjivali, bez obeležja i bez groba

- - - - - - - - - -

U pravu si.

Šta je istina o blajburškim ustašama?

hrvati tvrde da je na blajburgu pobijeno preko 100.000 hrvata....
plus četnici, ljotićevci, belogardejci, sdk i td

- - - - - - - - - -

kad si već pitao za hrvate, šta kažeš na fakat da su svi zarobljeni hrvatski generali ndh prebačeni u beograd na sudjenje?

 

[stugots]

hrvati tvrde da je na blajburgu pobijeno preko 100.000 hrvata

Dobro je da nije milion. Iz godine u godinu samo povećavaju. Na osnovu čega tvrde? Ima na desetine različitih procena...

kad si već pitao za hrvate, šta kažeš na fakat da su svi zarobljeni hrvatski generali ndh prebačeni u beograd na sudjenje?

Ne kažem ništa. Što, jel trebalo da im se sudi negde drugde?

 

[dlugomir]

СУД, не ОЗНА. СУД. разумеш ли? суд. то што је успео да побегне није толика срамота, колико је срамота што му у Брозовој Југославији никад није суђено за сва она нечувена зверства која су почињена по његовој вољи.

Kako da mu sude kad je pobegao?
Samo mi molim te nemoj pricu o sudjenjima u odsustvu, to je besmisleno u prrincipu, jer ostaje nekaznjen ako se ne navata, a u protivnom se ponavlja sudjenje. Uglavnom, sudili su svima koji su uhvaceni.

 

[Statler and Waldorf]

Kako da mu sude kad je pobegao?
Samo mi molim te nemoj pricu o sudjenjima u odsustvu, to je besmisleno u prrincipu, jer ostaje nekaznjen ako se ne navata, a u protivnom se ponavlja sudjenje. Uglavnom, sudili su svima koji su uhvaceni.

нисам сигуран да је тако. јер читајући оно што је Прока написао у уводном тексту, рекао бих да се комунистички судови нису устезали да многима суде у одсуству. једино се Павелићу није судило.. ту је неко очигледно ставио вето. погоди ко

- - - - - - - - - -

dobro de, svima se sudilo, celoj ndh vrhušci jedino je pavelić izbegao

poenata nije pavelic, nego da se svi mogu danas rehabilitovati kao draža ako se vrši revizija sudjenja u skladu sa današnjom sudskom praksom, a kad kažem svi onda mislim svi oni iz ninberga i svod po svetu

poništenje sudjenja draži je čista farsa i greška, jer sud nije utvrdio da li je draža bio zločinac, saradnik okupatora i izdajnik

ovako je ostao neosudjen kao i milošević kao i bilo koi ubica bilo gde u svetu kome su recimo povredjena prava prilikom hapšenja i ne može mu se suditi pa je nebitno to što je nesporno ubio nekog i sl

- - - - - - - - - -

ali u svakom slučaju optužnica protiv draže nije poništena i dan danas je na snaži ali optuženik je mrtav .........

ајде ти благо мени, бави се рецептима, а правосуђе препусти онима који су учили те школе.

 

[haeul]

ајде ти благо мени, бави се рецептима, а правосуђе препусти онима који су учили те школе.

То је недемокрацки.

У Титиној Југи су бравари били маршали, а ти би једном гурману забранио да се бави правом. O tempora! О mores!

На шта смо ово спали?

 

[Gruban]

Odnos prema Artukoviću je takođe zanimljiv."Protiv" njega je početkom pedesetih podnet zahtev američkim vlastima za izručenje međutim ceo taj posao je namerno tako vođen od strane titovih tužilaca da je američki sud morao da odbije zahtev pa je Artuković mirno dočekao duboku starost kao američki ugostiitelj.Da stvar bude zanimljivija,.reč je pedesetim godinama kad je Broz promenio stranu u Hladnom ratu i kad je u svakom trenutku mogao da isposluje izručenje Artukovića.

 

[proka]

Beogradski proces je naziv za suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od još dvadeset trojice optuženika iz redova četnika, vlade u izgnanstvu i Nedićevog režima za izdaju i ratne zločine. Zvaničan naziv postupka je bio „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)“. Suđenje je održano u Beogradu, od 10. juna do 15. jula 1946. godine u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru.

Suđenje je bilo otvoreno za javnost i prisustvovalo mu je oko 60 stranih izveštača.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Optuženi slušaju presudu 15. jula 1946. Sleva na desno: Dragoljub Mihailović, Stevan Moljević, Đuro Vilović, Radoslav Radić, Slavoljub Vranješević, Miloš Glišić, Dragomir Jovanović, Tasa Dinić, Velibor Jonić, Đura Dokić, Kosta Mušicki, Boško Pavlović, Laza Marković i Kosta Kumanudi.

- - - - - - - - - -

Prezidijum Narodne skupštine FNRJ, aktom broj 9647 od 16. jula 1946. godine, doneo je Odluku „da se molbe za pomilovanje... osuđenih na kaznu smrti izvršnom presudom Vrhovnog suda FNRJ – Vojnog veća I sud. br. 1/46 od 15. jula 1946. godine – NE UVAŽE”.

Dnevni list „Borba” objavio je 18. jula na trećoj stranici sledeću vest:

„Pošto je Prezidijum Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije odbio molbe za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca, to je izvršena smrtna kazna nad Dragoljubom – Dražom Mihailovićem, Radoslavom – Radom Radićem, Milošem Glišićem, Dragomirom – Dragim Jovanovićem, Tanasijem – Tasom Dinićem, Veliborom Jonićem, Đurom Dokićem, Kostom Mušickim i Boškom Pavlovićem. Smrtna kazna nad Mladenom Žujovićem i Petrom Živkovićem nije mogla biti izvršena, jer su se nalazili u emigraciji.”

- - - - - - - - - -

Izrečene kazne 15. jula 1946.godine su bile:

1. Dragoljub Mihailović je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Kazna je izvršena 17. jula 1946. godine.
2. Stevan Moljević je osuđen na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava sem roditeljskih u trajanju od deset godina i na konfiskaciju celokupne imovine
3. Mladen Žujović je osuđen na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
4. Živko Topalović je osuđen na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
5. Đuro Vilović je osuđen na 7 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od tri godine i na konfiskaciju celokupne imovine
6. Rade Radić je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
7. Slavoljub Vranješević je osuđen na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava sem roditeljskih u trajanju od deset godina i na konfiskaciju celokupne imovine
8. Miloš Glišić je na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i na konfiskaciju celokupne imovine
9. Slobodan Jovanović je osuđen na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
10. Božidar Purić je osuđen na 16 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
11. Momčilo Ninčić je osuđen na 8 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od pet godina, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva
12. Petar Živković je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
13. Radoje Knežević je osuđen na 10 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od pet godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
14. Milan Gavrilović je osuđen na 15 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od osam godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
15. Živan Knežević je osuđen na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
16. Konstantin Fotić je osuđen na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva
17. Dragomir Jovanović je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine
18. Tanasije Dinić je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine
19. Velibor Jonić je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine
20. Đura Dokić je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine
21. Kosta Mušicki je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine
22. Boško Pavlović je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine
23. Lazar Marković je osuđen na 6 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, sem roditeljskih u trajanju od tri godine i na konfiskaciju celokupne imovine
24. Kosta Kumanudi je osuđen na 18 meseci robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, sem roditeljskih u trajanju od dve godine i na konfiskaciju celokupne imovine.

- - - - - - - - - -

Odnos prema Artukoviću je takođe zanimljiv."Protiv" njega je početkom pedesetih podnet zahtev američkim vlastima za izručenje međutim ceo taj posao je namerno tako vođen od strane titovih tužilaca da je američki sud morao da odbije zahtev pa je Artuković mirno dočekao duboku starost kao američki ugostiitelj.Da stvar bude zanimljivija,.reč je pedesetim godinama kad je Broz promenio stranu u Hladnom ratu i kad je u svakom trenutku mogao da isposluje izručenje Artukovića.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:324450-Najodlikovaniji-Titov-general

- - - - - - - - - -

Jošo živi sam u skromnom stanu u Novom Beogradu. Priča da se u Beograd doselio 1945, da je završio Vojnu akademiju i službovao širom SFRJ, ali se uvek vraćao u svoju Krajinu. Za njom najviše pati:
- Vezan sam srcem za Krajinu. Službovao sam u Kninu 31 godinu. Zavičaj mi strašno nedostaje. Neprijatelji srpskog naroda su me oterali. Kuću su mi dva puta uništavali. Prvi put su je 1941. godine zapalili, a drugi put je 1992. godine opljačkali. Tuđmanovci su me 1995. proterali iz Krajine. Dao sam kuću u Kninu na prodaju. I zbog toga patim!


Durbaba je četiri decenije bio simbol Knina, počasni građanin, najomiljeniji Kninjanin u prestonici. Neki ga nisu voleli, ali su ga, kaže, svi poštovali:


- Na mene su mnogi Krajišnici bili ljuti jer sam tražio da se sudi i vojvodi Momčilu Đujiću i emigrantu Andriji Artukoviću.

I jedan i drugi su, kao četnik i ustaša, ubijali narod.

- - - - - - - - - -

navedeno rekao:

Najodlikovaniji Titov general

Narodni heroj Jošo Durbaba, najviše puta odlikovan vojskovođa Josipa Broza. Ima 92 godine i dva metka u telu.

 

[proka]

Između decembra 1944. i maja 1945, NOVJ je zarobila veći broj nemačkih, slovenačkih, hrvatskih i četničkih oficira, i streljala ih na licu mesta ili posle kraćeg suđenja. Neki od njih su bili:


Asanović, Boško
Bogunović, Brane "Vojvoda"
Borich, Francis
Delich, Nicolas
Devcich, Don
von Erdmannsdorff, Werner
Fehn, Gustav
Kattner, Heinz
Mifek, Stjepan
Sabljak, Adolf
Servatzy, Vjekoslav
Stephan, Friedrich
Sulenta, Domenico
Waue, Georg

 

[proka]

ajmo redom da proverimo lica sa spiska:

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Ратна фотографија војводе Ђујића и његовог заменика, војводе Бране Богуновића, недалеко од извора реке Крке. Богуновић је остао одсечен 3. децембра 1944. при пробоју у Пађенима. Комунисти су га нешто касније заробили и одвели у Шибеник. Бачен је кроз прозор затвора, док су они тврдили да је извршио самоубиство​

- - - - - - - - - -

https://www.pogledi.rs/vojvoda-momcilo-djujic/

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Werner von Erdmannsdorff, Heinz Kattner und Friedrich Stephan (in Gefangenschaft, 1945)

- - - - - - - - - -

evo trojice sa gornjeg spiska !!

- - - - - - - - - -

Werner von Erdmannsdorff (* 26. Juli 1891 in Bautzen; † 5. Juni 1945 in Laibach, Jugoslawien) war ein deutscher Offizier, zuletzt General der Infanterie im Zweiten Weltkrieg.

- - - - - - - - - -

Erdmannsdorff diente als Offizier im Ersten Weltkrieg. Nach Ende des Krieges wechselte er in die Reichswehr und wirkte als Kommandeur in verschiedenen Einheiten. In der Wehrmacht führte er im Zweiten Weltkrieg als Kommandeur die 18. Infanterie-Division. 1945 wurde Erdmannsdorff Kommandierender General des LXXXXI. Armeekorps und geriet in die Gefangenschaft jugoslawischer Partisanen, die ihn erschossen.

- - - - - - - - - -

...... bio u zarobljeništvu jugoslovenskih partizana koji su ga ubili........

- - - - - - - - - -

https://de.wikipedia.org/wiki/Werner_von_Erdmannsdorff

- - - - - - - - - -

evo još jednog sa gornjeg spiska

- - - - - - - - - -

Vjekoslav Servatzy (Ruma, 23. ožujka 1889. – Zagreb, 17. lipnja 1945.), hrvatski vojnik i političar, član Ustaškog pokreta, časnik u vojskama Austro-Ugarske i Nezavisne Države Hrvatske.

- - - - - - - - - -

U prvom svjetskom ratu kao austrougarski časnik bio odlikovan zlatnom kolajnom za hrabrost. Nakon uspostave Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uhićivan kao hrvatski nacionalist. Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature 1929. emigrira u Italiju, gdje je sa Antom Pavelićem jedan od osnivača ustaškog pokreta. Godine 1932. jedan od organizatora tzv. Ličkog ustanka. Zapovjednik ustaškog vojnog logora u Janka Puszti (Mađarska) 1933.-1934. (Prije njega zapovjednik je bio Jure Francetić.)

Travnja 1941. vraća se s Pavelićem u Hrvatsku i postaje jedan od vođa ustaškog režima u NDH. Jedan od osnivača i zapovjednika Ustaške vojnice, od lipnja 1941. u činu pukovnika. U listopadu 1944. imenovan za velikog župana Velike župe Gora-Prigorje. Godine 1945. imenovan za generala.


Zarobljen od partizana na Bleiburgu. U Zagrebu je nakon kratkog suđenja osuđen na smrt i strijeljan.

- - - - - - - - - -

https://hr.wikipedia.org/wiki/Vjekoslav_Servatzy

 

[proka]

Susret zločinaca s pravdom



- - - - - - - - - -

Bačka je oslobođena u oktobru 1944. godine, a prva suđenja krvnicima za zločine u Šajkaškoj i Novom Sadu počela su u februaru 1945. Sudio im je Vojni sud za Bačku i Baranju

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Leo Deak moli za milost na suđenju 1945.

- - - - - - - - - -

NEMAČKA okupacija Mađarske u proleće 1944. značila je i odlaganje suočavanja sa odgovornošću glavnih aktera zločina u Šajkaškoj i Novom Sadu u kojem je, u januaru 1942, pobijeno blizu 4.000 nevinih duša. I Nemačka i Mađarska su, međutim, posrtale pred udarima saveznika, i konačan poraz, a time i polaganje računa za zločine, neumitno se približavao.

Bačka je oslobođena u oktobru 1944, a prva suđenja krvnicima iz Šajkaške i Novog Sada počela su u februaru 1945. Sudio im je Vojni sud za Bačku i Baranju.


Čitaoci ovog feljtona se svakako sećaju da je zao duh pokolja u Čurugu bio rimokatolički sveštenik Balint Dup i da je po spiskovima koje je on pravio, zajedno sa predsednikom opštine Đulom Vargom i učiteljem Laslom Erešom, od 4. do 10. januara 1942. pobijeno 893 Srba i Jevreja, među kojima i 86 dečaka i devojčica mlađih od 15 godina. Kao i da je Čuružanin Stjepan Hering, sa još dvojicom lokalnih Mađara, na njegovom salašu ubio Nenada Tucakova, trojicu njegovih sinova, Trivu, Milorada i Voju, snahu Lenku i, najzad, njihovog šestogodišnjeg rođaka Ivicu Tucakova koji im je, za Božić, u goste došao iz Beograda.
BALINT Dup je 16. februara 1945. osuđen na smrt streljanjem, a istovetna kazna je, 14. marta, izrečena i Hernigu. Na smrt su, zbog ubijanja svojih komšija, tih dana osuđeni i Čuružani Jožef Fišteš, Janoš Balaž, Pal Balog, Marton Cipo... Svi su, po odluci suda, streljani javno, u Čurugu, gde su i okrvavili ruke.

Sve te, kao i desetine drugih presuda za zločine u Žablju, Novom Sadu, Bečeju i drugim mestima koja su, u januaru 1942, plivala u nevinoj ljudskoj krvi, u knjizi "Mađarski zločini 1941-1945."

- zabeležio je dr Đorđe N. Lopičić. One su, međutim, bile samo uvod, jer je susret sa pravdom onih koji su zločin osmislili, organizovali i, najzad, učestvovali u njegovom sprovođenju, tek predstojao.

Najpre su na optuženičku klupu 24. oktobra 1945. seli veliki župan Bačko-bodroške županije Leo Deak, industrijalac Đula Kramer, žandarmerijski potpukovnik Geza Batori, glavni policijski savetnik Đula Zombori, policijski savetnik Jožef Kenjeki, trgovac Petar Knezi i urednik novosadskog lista "Nova pošta" i Srbin od Hortijevog ličnog poverenja Milan L. Popović.

U PREPUNOM Domu kulture, tadašnjem Domu "Levente" u kojem je 1942. bio štab Novosadske racije, sudilo im je tročlano veće Vojnog suda III jugoslovenske armije. U njemu su, uz predsednika, majora Vuka Dragovića, bili i potpukovnik Jovan Beljanski i major Aleksandar Bakić.
Deak, inače rođen u Kuli, u optužnici je označen kao čovek od posebnog poverenja mađarskog ministra unutrašnjih poslova Ferenca Keresteš-Fišera koji je, zajedno sa ministrom odbrane Karoljem Bartom i načelnikom Generalštaba Ferencom Sombathelji-Knausom, doneo odluku o raciji u Šajkaškoj i Novom Sadu.

"Optuženi Deak se složio sa osam tačaka plana po kojima je provedena racija u Šajkaškoj, a januara 1942. je u Domu `Levente` bio kod generala Ferenca feketehalmi-Cajdnera i učestvovao u planiranju racije u Novom Sadu", navedeno je, uz ostalo, u optužnici javnog tužioca dr Slavka Kuzmanovića.

JANOŠ TOT KRVNIK BRAĆE JOVANDIĆVOJNI sud za Bačku i Baranju je, 18. marta 1945, na smrt streljanjem osudio i Janoša Tota iz Rumenke. On je, sa trojicom mađarskih honveda, 23. januara 1942. upao u kuću udovice Jelene Jovandić, u tadašnjoj Piroškoj, a današnjoj Rumenačkoj ulici. Na Jelenine oči su pobili svih pet njenih sinova - Milorada (28), Savu (26), Paju (24), Živka (20) i Boru (15 godina), o čemu je takođe bilo reči u ovom feljtonu. Trojicu je, navedeno je u presudi koju je potpisao predsednik sudskog veća Mladen Batak, ubio sam Tot, kojem je tada bilo svega 19 godina. Jelenu, koja ih je molila da ubiju i nju, ceo dan su terali da gleda svoju mrtvu decu, da bi ih tek predveče odvezli i bacili u zaleđeni Dunav.

Pored toga što je, tokom Novosadske racije, bio član Odbora za legitimisanje i direktno odlučivao o životu ili smrti uhapšenih Srba i Jevreja, Kramer koji je takođe rođen u Kuli, optužen je i za pripreme zločina u drugim mestima.

"Kao predsednik Južnomađarskog kulturnog saveza (DMKS), on je 21. januara 1941. svim podružnicama u Bačkoj poslao poverljiv dopis da u roku od nedelju dana popišu i dostave imena Srba i Javreja koji se u mađarsko-nacionalnom pogledu imaju smatrati nepoverljivim i opasnim, čime su oni označeni kao mete za likvidaciju", pisalo je u optužnici.

SPISAK nedela za koja je optužen Batori, inače rođeni Subotičanin, a od 1941. komandant žandarmerije za Novosadski okrug, išao je od ubistava tokom mađarske okupacije Bačke iz aprila 1941, preko direktnog učešća u zločinima u Šajkaškoj i Novom Sadu, do vodeće uloge u raciji u Bečeju, gde je stavljena krvava tačka na strašni januar 1942.

Pored učešća u novosadskom pokolju, Zomboriju, rođenom u mađarskom mestu Međasonj, na dušu je stavljeno i to što je policijskom i vojnom vrhu u Budimpešti slao izveštaje u kojima je preuveličavao prethodne incidente u Novom Sadu, stalno zahtevajući sprovođenje drakonske represije koja će se, od 21. do 23. januara, konačno i dogoditi.

Kenjeki tokom racije kontrolisao je železničku stanicu u Novom Sadu. Tu je sa policajcima dočekivao vozove, a putnike, gotovo bez izuzetka, odmah slao u Dom "Levente". Odatle su mnogi odvedeni pravo na stratište na plaži Štrand.

Kneziju, inače trgovcu rođenom u Svetozaru Miletiću kod Sombora, nisu pripisivani direktni zločini u Raciji, ali je optužen da je pre, tokom i posle nje, učestvovao u oduzimanju preduzeća novosadskim Srbima i Jevrejima, poput livnice "Kostić i Dajč", veletrgovine gvožđa "Štajn i Šrajber", trgovine poljoprivrednim mašinama "Braća Levi"...

JEDINI Srbin među optuženima, Milan L. Popović ili Milan Laži Popović, kako su ovog rođenog Pančevca, predratnog senatora i poznatog antikomunistu, Novosađani zvali i pre rata, izazivao je najveći gnev i mržnju javnosti. Optužen je da se 21. januara 1942. u Pešti sastao sa Sombatheljijem i Keresteš--Fišerom. U Novi Sad se, istog dana, vratio sa Sombatheljijevim pismom na osnovu kojeg ga je Feketehalmi-Cajdner ovlastio za pregled spiskova osumnjičenih Srba i Jevreja, privođenih u Dom "Levente". Mnogi od njih su, kasnije, surovo umoreni.
On je, u proleće 1942. po nalogu Hortija postao i poslanik mađarskog parlamenta, gde je, kako je navedeno u optužnici, "15. jula održao govor o raciji u izdajničkoj nameri da skine odgovornost za ovaj pokolj sa horijevsko-mađarske vlade".
O tom Popovićevom nastupu koji koincidira sa periodom najveće ogorčenosti ne samo srpske i mađarske, već i svetske javnosti zbog zločina Bačkoj, u knjizi "Mađari u Vojvodini 1918-1947" piše i profesorka Univerziteta u Segedinu Enike A. Šajti. On je tada govorio da je odmazda bila posledica delovanja neodgovornih srpskih i jevrejskih elemenata.
Kalaiju posle toga nije bilo teško da poentira: to što Popović o zločinima može slobodno da govori u parlamentu označio je kao krunski dokaz demokratičnosti mađarskog društva i dodao "da priznaje da je u Novom Sadu bilo i nevinih žrtava, ali da je to rezultat nerazumnog ponašanja stanovništva, koje je razjarilo snage za bezbednost"!

- - - - - - - - - -

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:586612-Susret-zlocinaca-s-pravdom

 

[proka]

ODBIJENE MOLBE ZA POMILOVANjE


POSLEDNjA nada osuđenima na smrt bio je Prezidijum Narodne skupštine. To telo je, međutim, 22. novembra 1945. odbilo njihove molbe za pomilovanje. Kazna nad šestoricom optuženih koji su osuđeni na smrt izvršena je četiri dana pošto je odbijena njihova molba za pomilovanje. U ponedeljak, 26. novembra 1945. godine, u 6.30, Batori i Kenjeki su obešeni, a Deak, Kramer, Popović i Zombori streljani. Mesto egzekucije je do danas ostalo tajna.

- - - - - - - - - -

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:586710-Oholost-se-istopila-pred-istinom

 

[Marko Mare Jaric]

Vjekoslav Servatzy (Ruma, 23. ožujka 1889. – Zagreb, 17. lipnja 1945.), hrvatski vojnik i političar,
U prvom svjetskom ratu kao austrougarski časnik bio odlikovan zlatnom kolajnom za hrabrost. Nakon uspostave Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uhićivan

Ovaj hrvat ima sličnu biografiju kao tvoj hrvat josip broz

 

[proka]

Užas izuzetka

Svi fašistički kvislinzi i kolaboracionisti liče jedni na druge, ali samo je Srbija u svom odnosu prema njima nesrećna na svoj način. Hajde abecednim redom.

U Albaniji balisti (pripadnici organizacije „Bali Kombetar“ ili „Narodni front“) su se tokom Drugog svetskog rata borili za etnički čistu Albaniju i protiv komunizma (pod sloganom „Albanija Albancima, smrt izdajnicima“), a zapravo su sarađivali sa nacistima i italijanskim fašistima u marionetskoj i kvislinškoj vladi. Nakon rata, razbežali su se širom sveta, a oni koji su ostali bili su likvidirani.

U Belgiji, okupiranoj i podeljenoj na Flandriju i Valoniju, na vlast je doveden niz pronemačkih i katoličkih fašista koji su takođe samo „branili svoj narod“, a zapravo mobilisali stanovništvo za rat na strani okupatora i aktivno sprovodili Holokaust. Nakon rata, za kolaboraciju su osuđene 53 hiljade Belgijanaca, a kvislinški kralj Leopold III (koji je pobegao u Nemačku) je abdicirao.

U Čehoslovačkoj je stvoren nemački Protektorat Češke i Moravske, kao i marionetske državice Slovačka Republika i Karpatska Rutenija (Zakarpatje), uz progon Jevreja i Roma. Nakon rata, čehoslovački kolaboracionisti poput Emila Hahe su pohapšeni, ubijeni i bačeni u neoznačene grobove, uz dramatičnu odmazdu prema domaćim Nemcima i (drugim) kolaboracionistima.

U Danskoj nemačka okupacija je bila nešto labavija, ali je i danska vlada hapsila komuniste i Jevreje (iako je većina uspela da emigrira i sačuva život). Posle rata je pod sumnjom za kolaboraciju uhapšeno oko 40 hiljada Danaca, a kažnjeno je oko 13,500, uključujući tu i 78 smrtnih kazni.

U Estoniji je takođe formirana marionetska samouprava („Direktorat“), koja je imala određenu slobodu i koju je spremno koristila za istrebljenje desetina hiljada estonskih Jevreja, komunista i Roma. Naime, Estonija je proglasila da je „Judenfrei“ („slobodna“ ili očišćena od Jevreja) već u decembru 1941. godine. Suđenja za ova zlodela održana su 1960-ih godina, i svi optuženi kvislinzi su osuđeni na smrt.

U Francuskoj je višijevska vlada predvođena maršalom Petenom aktivno sarađivala sa nacistima, uključujući tu i programe istrebljenja francuskih Jevreja. Bilo je tu i deportacija, kao i autohtonih koncentracionih logora. Nakon rata, organizovan je niz suđenja za kolaboraciju, pri čemu su na smrt osuđene 6.763 individue. Na gubitak svih građanskih prava osuđeno je čak 49 hiljada kolaboracionista i kvislinga, a neposredno nakon oslobođenja Francuske, po kratkom postupku je likvidirano oko 9.000 izdajnika i saradnika okupatora. Petenu je suđeno za veleizdaju i, ponosno obučen u maršalsku uniformu, skrušeno je ćutao celo suđenje. Osuđen je na smrt i ražalovan je kao oficir, uprkos herojskim delima u Prvom svetskom ratu. Pjer Laval, višijevski premijer, takođe je osuđen za veleizdaju i ubijen.

U Grčkoj je nakon okupacije takođe na vlast dovedena marionetska vlada (Eliniki Politeja ili „Grčka država“), čiji su premijeri (Jorgos Colakoglu, Konstantinos Logotetopulos i Joanis Ralis) aktivno sarađivali sa nacistima. Grčka država je organizovala mnoge paravojne formacije koje su progonile komuniste i ubijale i deportovale grčke Jevreje. Nakon rata, sva tri kvislinška premijera su uhapšena, zajedno sa još par stotina kolaboracionista. Suđeno im je, iako sa ograničenim uspehom, što je doprinelo izbijanju grčkog građanskog rata, ali to je druga tema.

U okupiranoj Holandiji kao paravojna kolaboracionistička snaga deluje lokalna policija, a mnogi Holanđani se pridružuju S. S. divizijama. Jevreji, uključujući tu i Anu Frank, predmet su masovnih deportacija u koncentracione logore, a lokalni nacisti (tzv. Nacionalsocijalistički pokret u Holandiji) čiji su članovi činili oko 3% stanovništva, bili su jedina legalna politička partija. Posle rata mnogi kolaboracionisti su bili ubijeni po kratkom postupku (ponekad i linčovani od strane lokalnog stanovništva), a drugima je suđeno za veleizdaju. Suđeno je čak i Holanđankama koje su svojevoljno imale seksualne odnose sa nemačkim vojnicima.

U Jugoslaviji formirana je kvislinška i kolaboracionistička vlada Milana Nedića (tzv. „Vlada nacionalnog spasa“), odnosno marionetska Nezavisna Država Hrvatska Ante Pavelića. Obe vlasti sprovode aktivnu borbu protiv antifašista i komunista, u ime etnički čiste Srbije i Hrvatske, uz paralelni progon i deportacije Jevreja i Roma. U tome im pomažu (para)vojne formacije četnika, odnosno ustaša. Otac obe kvislinške države bio je isti čovek, S. S. general Edmund Vesenmajer, koji je po Hitlerovoj naredbi dobio zadatak da na tlu Jugoslavije stvori dve države koje su prijateljski raspoložene prema Trećem rajhu. Uz to, Nedićeva Srbija je već u avgustu 1942. godine proglašena za „Judenfraj“ državu. Posle rata mnogim kvislinzima je suđeno za veleizdaju, a pokrenuta je i uspešna operacija odmazde protiv kolaboracionista koji su se povlačili, odnosno bežali, pored austrijskog grada Blajburg. Zvaničnici Nezavisne Države Hrvatske su likvidirani nakon jednodnevnog suđenja u Zagrebu (Pavelić je uspeo da pobegne). Milan Nedić je bio optužen za veleizdaju, ali je izvršio samoubistvo pre početka suđenja, dok je vođa četnika Dragoljub Draža Mihailović takođe uhapšen i osuđen na smrt zbog veleizdaje i ratnih zločina. Međutim, u Srbiji 2015. godine Mihailović je rehabilitovan, a najavljen je i postupak rehabilitacije Milana Nedića.

U Letoniji i Litvaniji nacionalistički političari spremno prihvataju naciste umesto Sovjeta, uključujući tu i nacističke prakse „Konačnog rešenja“. Sa posebnom strašću ubijaju stotine hiljada letonskih i litvanskih Jevreja, uz učešće lokalne populacije, već 1941. godine. Nakon rata Sovjeti organizuju jednako brutalni progon spomenute lokalne populacije, a postupanje sa kolaboracionistima koji nisu pobegli bilo je posebno kratko.

U Luksemburgu takođe dolazi do prilične kolaboracije sa okupatorom ili nacistima od strane tzv. „žutokošuljaša“, a u ovom državčetu je bilo i podosta autohtonih fašističkih, nacionalističkih i antisemitskih pokreta. Kao „Judenfraj“ Luksemburg je u štampi proglašen već u oktobru 1941. godine. Nakon rata uhapšeno je oko 5.000 saradnika okupatora (oko 2% stanovništva), od čega je ubijeno njih 12, na prinudni rad oterano 249, a u zatvor oko 1.300 ljudi, uključujući tu i bivše ministre i gradonačelnike. Vodeći kolaboracionista i luksemburški nacista bio je Damijan Kracenberg, koji je posle rata uhapšen i ubijen zbog svoje saradnje. Zanimljivo je i da sudski i zatvorski sistem Luksemburga u početku nije ni mogao da procesuira i smesti sve ove izdajnike, a progonilo ih je i lokalno stanovništvo.

U Mađarskoj od 1944. godine je postojala marionetska vlada nakon okupacije od strane nacističke Nemačke, odnosno svrgavanja regenta Mikloša Hortija. Upravo je u ovom periodu došlo do masovne deportacije mađarskih i vojvođanskih Jevreja u Aušvic. Nakon rata premijer i fašista Ferenc Salaši kao i većina njegovih ministara optuženi su za veleizdaju i ubijeni.

U Norveškoj kolaboracionističku i marionetsku vladu je predvodio Vidkun Kvisling, čije je prezime podarilo ime evropskim i drugim kolaboracionistima. Kvisling je ohrabrivao Norvežane da pristupe S. S. divizijama i bio je odgovoran za deportaciju Jevreja i borbu protiv norveškog pokreta otpora. Njegova fašistička partija („Nasjonal Samling“ ili „Nacionalni savez“) brojala je oko 45 hiljada članova, uključujući tu i oko 4.500 paravojnih dobrovoljaca. Nakon rata nekoliko hiljada Norvežana je bilo procesuirano za veleizdaju, zločine i saradnju sa okupatorom, a likvidirano je 37 ljudi, uključujući tu i samog Kvislinga. Za ovu zgodnu priliku u Norveškoj je nakratko ponovo uvedena smrtna kazna.

Na kraju, u Ukrajini, dolazi do bliske saradnje mnogih ukrajinskih nacionalista i antisemita sa nacistima koji prodiru ka Moskvi, uz masovne masakre partizana, Jevreja i civila. Formirane su i mnoge (para)vojne organizacije, kao i civilne uprave koje su doprinosile Holokaustu. Sovjeti, kao i lokalno stanovništvo, odlučno su se obračunali sa ovim kreaturama posle rata. Takođe, u državama koje nisu bile okupirane od strane Sila osovine, kao npr. u Velikoj Britaniji ili Sjedinjenim Državama, simpatizeri nacista pre i tokom Drugog svetskog rata poput Ozvalda Mozlija ili Frica Kuna bili su uhapšeni ili proterani.



- - - - - - - - - -

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/uzas-izuzetka/

- - - - - - - - - -

dakle, sve zemlje evrope i sveta su sudile svojim sunarodnicima koji su služili hitlera pa tako i jugoslavija

- - - - - - - - - -

sudjenje izdajnicima je bila i medjunarodna obaveza jugoslavije kao člana antifašističke koalicie, što je i navedeno odluci o osnivanju medjanoraodnog vojnog suda čiji je potpisnik i jugoslavija

 

[Koča]

Užas izuzetka

Svi fašistički kvislinzi i kolaboracionisti liče jedni na druge, ali samo je Srbija u svom odnosu prema njima nesrećna na svoj način. Hajde abecednim redom.

U Albaniji balisti (pripadnici organizacije „Bali Kombetar“ ili „Narodni front“) su se tokom Drugog svetskog rata borili za etnički čistu Albaniju i protiv komunizma (pod sloganom „Albanija Albancima, smrt izdajnicima“), a zapravo su sarađivali sa nacistima i italijanskim fašistima u marionetskoj i kvislinškoj vladi. Nakon rata, razbežali su se širom sveta, a oni koji su ostali bili su likvidirani.

U Belgiji, okupiranoj i podeljenoj na Flandriju i Valoniju, na vlast je doveden niz pronemačkih i katoličkih fašista koji su takođe samo „branili svoj narod“, a zapravo mobilisali stanovništvo za rat na strani okupatora i aktivno sprovodili Holokaust. Nakon rata, za kolaboraciju su osuđene 53 hiljade Belgijanaca, a kvislinški kralj Leopold III (koji je pobegao u Nemačku) je abdicirao.

U Čehoslovačkoj je stvoren nemački Protektorat Češke i Moravske, kao i marionetske državice Slovačka Republika i Karpatska Rutenija (Zakarpatje), uz progon Jevreja i Roma. Nakon rata, čehoslovački kolaboracionisti poput Emila Hahe su pohapšeni, ubijeni i bačeni u neoznačene grobove, uz dramatičnu odmazdu prema domaćim Nemcima i (drugim) kolaboracionistima.

U Danskoj nemačka okupacija je bila nešto labavija, ali je i danska vlada hapsila komuniste i Jevreje (iako je većina uspela da emigrira i sačuva život). Posle rata je pod sumnjom za kolaboraciju uhapšeno oko 40 hiljada Danaca, a kažnjeno je oko 13,500, uključujući tu i 78 smrtnih kazni.

U Estoniji je takođe formirana marionetska samouprava („Direktorat“), koja je imala određenu slobodu i koju je spremno koristila za istrebljenje desetina hiljada estonskih Jevreja, komunista i Roma. Naime, Estonija je proglasila da je „Judenfrei“ („slobodna“ ili očišćena od Jevreja) već u decembru 1941. godine. Suđenja za ova zlodela održana su 1960-ih godina, i svi optuženi kvislinzi su osuđeni na smrt.

U Francuskoj je višijevska vlada predvođena maršalom Petenom aktivno sarađivala sa nacistima, uključujući tu i programe istrebljenja francuskih Jevreja. Bilo je tu i deportacija, kao i autohtonih koncentracionih logora. Nakon rata, organizovan je niz suđenja za kolaboraciju, pri čemu su na smrt osuđene 6.763 individue. Na gubitak svih građanskih prava osuđeno je čak 49 hiljada kolaboracionista i kvislinga, a neposredno nakon oslobođenja Francuske, po kratkom postupku je likvidirano oko 9.000 izdajnika i saradnika okupatora. Petenu je suđeno za veleizdaju i, ponosno obučen u maršalsku uniformu, skrušeno je ćutao celo suđenje. Osuđen je na smrt i ražalovan je kao oficir, uprkos herojskim delima u Prvom svetskom ratu. Pjer Laval, višijevski premijer, takođe je osuđen za veleizdaju i ubijen.

U Grčkoj je nakon okupacije takođe na vlast dovedena marionetska vlada (Eliniki Politeja ili „Grčka država“), čiji su premijeri (Jorgos Colakoglu, Konstantinos Logotetopulos i Joanis Ralis) aktivno sarađivali sa nacistima. Grčka država je organizovala mnoge paravojne formacije koje su progonile komuniste i ubijale i deportovale grčke Jevreje. Nakon rata, sva tri kvislinška premijera su uhapšena, zajedno sa još par stotina kolaboracionista. Suđeno im je, iako sa ograničenim uspehom, što je doprinelo izbijanju grčkog građanskog rata, ali to je druga tema.

U okupiranoj Holandiji kao paravojna kolaboracionistička snaga deluje lokalna policija, a mnogi Holanđani se pridružuju S. S. divizijama. Jevreji, uključujući tu i Anu Frank, predmet su masovnih deportacija u koncentracione logore, a lokalni nacisti (tzv. Nacionalsocijalistički pokret u Holandiji) čiji su članovi činili oko 3% stanovništva, bili su jedina legalna politička partija. Posle rata mnogi kolaboracionisti su bili ubijeni po kratkom postupku (ponekad i linčovani od strane lokalnog stanovništva), a drugima je suđeno za veleizdaju. Suđeno je čak i Holanđankama koje su svojevoljno imale seksualne odnose sa nemačkim vojnicima.

U Jugoslaviji formirana je kvislinška i kolaboracionistička vlada Milana Nedića (tzv. „Vlada nacionalnog spasa“), odnosno marionetska Nezavisna Država Hrvatska Ante Pavelića. Obe vlasti sprovode aktivnu borbu protiv antifašista i komunista, u ime etnički čiste Srbije i Hrvatske, uz paralelni progon i deportacije Jevreja i Roma. U tome im pomažu (para)vojne formacije četnika, odnosno ustaša. Otac obe kvislinške države bio je isti čovek, S. S. general Edmund Vesenmajer, koji je po Hitlerovoj naredbi dobio zadatak da na tlu Jugoslavije stvori dve države koje su prijateljski raspoložene prema Trećem rajhu. Uz to, Nedićeva Srbija je već u avgustu 1942. godine proglašena za „Judenfraj“ državu. Posle rata mnogim kvislinzima je suđeno za veleizdaju, a pokrenuta je i uspešna operacija odmazde protiv kolaboracionista koji su se povlačili, odnosno bežali, pored austrijskog grada Blajburg. Zvaničnici Nezavisne Države Hrvatske su likvidirani nakon jednodnevnog suđenja u Zagrebu (Pavelić je uspeo da pobegne). Milan Nedić je bio optužen za veleizdaju, ali je izvršio samoubistvo pre početka suđenja, dok je vođa četnika Dragoljub Draža Mihailović takođe uhapšen i osuđen na smrt zbog veleizdaje i ratnih zločina. Međutim, u Srbiji 2015. godine Mihailović je rehabilitovan, a najavljen je i postupak rehabilitacije Milana Nedića.

U Letoniji i Litvaniji nacionalistički političari spremno prihvataju naciste umesto Sovjeta, uključujući tu i nacističke prakse „Konačnog rešenja“. Sa posebnom strašću ubijaju stotine hiljada letonskih i litvanskih Jevreja, uz učešće lokalne populacije, već 1941. godine. Nakon rata Sovjeti organizuju jednako brutalni progon spomenute lokalne populacije, a postupanje sa kolaboracionistima koji nisu pobegli bilo je posebno kratko.

U Luksemburgu takođe dolazi do prilične kolaboracije sa okupatorom ili nacistima od strane tzv. „žutokošuljaša“, a u ovom državčetu je bilo i podosta autohtonih fašističkih, nacionalističkih i antisemitskih pokreta. Kao „Judenfraj“ Luksemburg je u štampi proglašen već u oktobru 1941. godine. Nakon rata uhapšeno je oko 5.000 saradnika okupatora (oko 2% stanovništva), od čega je ubijeno njih 12, na prinudni rad oterano 249, a u zatvor oko 1.300 ljudi, uključujući tu i bivše ministre i gradonačelnike. Vodeći kolaboracionista i luksemburški nacista bio je Damijan Kracenberg, koji je posle rata uhapšen i ubijen zbog svoje saradnje. Zanimljivo je i da sudski i zatvorski sistem Luksemburga u početku nije ni mogao da procesuira i smesti sve ove izdajnike, a progonilo ih je i lokalno stanovništvo.

U Mađarskoj od 1944. godine je postojala marionetska vlada nakon okupacije od strane nacističke Nemačke, odnosno svrgavanja regenta Mikloša Hortija. Upravo je u ovom periodu došlo do masovne deportacije mađarskih i vojvođanskih Jevreja u Aušvic. Nakon rata premijer i fašista Ferenc Salaši kao i većina njegovih ministara optuženi su za veleizdaju i ubijeni.

U Norveškoj kolaboracionističku i marionetsku vladu je predvodio Vidkun Kvisling, čije je prezime podarilo ime evropskim i drugim kolaboracionistima. Kvisling je ohrabrivao Norvežane da pristupe S. S. divizijama i bio je odgovoran za deportaciju Jevreja i borbu protiv norveškog pokreta otpora. Njegova fašistička partija („Nasjonal Samling“ ili „Nacionalni savez“) brojala je oko 45 hiljada članova, uključujući tu i oko 4.500 paravojnih dobrovoljaca. Nakon rata nekoliko hiljada Norvežana je bilo procesuirano za veleizdaju, zločine i saradnju sa okupatorom, a likvidirano je 37 ljudi, uključujući tu i samog Kvislinga. Za ovu zgodnu priliku u Norveškoj je nakratko ponovo uvedena smrtna kazna.

Na kraju, u Ukrajini, dolazi do bliske saradnje mnogih ukrajinskih nacionalista i antisemita sa nacistima koji prodiru ka Moskvi, uz masovne masakre partizana, Jevreja i civila. Formirane su i mnoge (para)vojne organizacije, kao i civilne uprave koje su doprinosile Holokaustu. Sovjeti, kao i lokalno stanovništvo, odlučno su se obračunali sa ovim kreaturama posle rata. Takođe, u državama koje nisu bile okupirane od strane Sila osovine, kao npr. u Velikoj Britaniji ili Sjedinjenim Državama, simpatizeri nacista pre i tokom Drugog svetskog rata poput Ozvalda Mozlija ili Frica Kuna bili su uhapšeni ili proterani.



- - - - - - - - - -

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/uzas-izuzetka/

- - - - - - - - - -

dakle, sve zemlje evrope i sveta su sudile svojim sunarodnicima koji su služili hitlera pa tako i jugoslavija

- - - - - - - - - -

sudjenje izdajnicima je bila i medjunarodna obaveza jugoslavije kao člana antifašističke koalicie, što je i navedeno odluci o osnivanju medjanoraodnog vojnog suda čiji je potpisnik i jugoslavija

Далеко од тога да је било тако...опет потурање, лажи, манипулисање...докле? истина ј еизашла на видело и крајње је време да се неки помире са тим, као и суоче са тим да смо у 21. веку када је комунизам на сметлишту историје, да је прошла 1945...

“Mnogi pokušavaju situaciju u ondašnjem jugoslovenskom komunističkom režimu da porede sa Francuskom, gde su ubistva odmah posle rata bila na nivou ekscesa i brzo zaustavljena, a kod nas je to trajalo u tri talasa – od 1944 do 1946., žestoki talas, zatim od 1946 do 1948., nešto oslabljeni, pa potom ponovo jači talas od 1948 do 1953. godine. Ako se već pravi paralela sa Francuskom, onda je to isto kao da je u Francuskoj ubijeno 200.000 ljudi. Ko to poredi, on opravdava revolucionarni teror”, kazao je Cvetković.

http://jugmedia.rs/masovni-zlocini-srbiji-nikada-nece-kaznjeni/

 

[proka]

Бошко Бећаревић је, по професионалној вештини и по перфидности у борби против комуниста, надмашио колеге с дипломама. Најпре је референт, а потом од јесени 1940. вршилац дужности шефа ИВ одсека, где је остао до 27. marta 1941. Кратко време потом био је шеф Другог одсека. О д 6. до 12. априла био је шеф истражне службе при Команди Београда, која се потом повукла до Ужица и Колашина, где га је затекла капитулација. По повратку у Београд пријавио се Драгом Јовановићу који је реорганизовао полицијски апарат. Све време немачке окупације Београда 1941-1944. био је шеф Четвртог антикомунистичког одсека Специјалне полиције Управе града Београда. Био је, у ствари, прва личност политичке полиције, мада је формални шеф био Илија Паранос. При бекству из земље 4. 10.октобра 1944. понео пет специјално упакованих канти с тајним документима, али му то није спасло главу. Енглези су га изручили нашим властима почетком 1946.


Као ратни злочинац (одлука од марта 1945) осуђен је на смрт пред Окружним судом у Београду 28. октобра 1949. због одане службе Гестапоу и немилосрдног мучења и убијања ухапшених илегалаца. Према неким сазнањима, био је жив годину-две после 1950. Његов живот био је тајанствен као што је загонетан и његов датум рођења. Према службеном картону рођен је 23. новембра 1909, а у истрази је навео 1910. годину. Говорио је немачки и француски језик.

- - - - - - - - - -

http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/istorija/88-2010-04-29-10-44-34

 

[Сребрена]

Од липња до коловоза 1941. побијено је у логору „Слано“ на Пагу око 15.000 Срба и Жидова

Стицајем околности доспјели су у руке правде након пуних 12 година седморица усташких кољача: Лука Барјашић, Славко Баљак, Јадре Стрика, Јере Фратровић, Бене Барић, Миле Дидулца и Иван Кеврић. Кроз три мјесеца 1941 они су као припадници I. сатније V. усташке бојне учествовали у уништавању затвореника Срба и Жидова у логору „Слано“ на Пагу... Међутим, многи од њихових идеолога, бојника и војника, шећкају се још увијек више него слободно, по либерно-гостољубивом западноевропском свијету...

Лука Барјашић

Славко Баљак

Јадре Стрика

Јерко Јере Фратровић

Бeнe Барић

Миле Дидулица

Иван Кеврић

Лука Барјашић је осуђен на доживотну робију. Суд је узео у обзир малољетног оптуженога и запуштеност и утјецај усташких заповједника.
Сви оптужени нису тада имали него неких 20 година.
http://jadovno.com/arhiva/jadovno-s...askih-koljaca-pred-sudom-nakon-12-godina.html

Zločinac Luka Barjašić, rodom iz Poličnika kod Zadra, govoreći na saslušanju u Okružnom sudu u Zadru, 15. jula 1952. godine o zločinima koje su ustaše počinili na ostrvu Pagu i Velebitu, ističe da su u tri jame na sjeverozapadnom dijelu Velebita, tj. kod Stupačinova, pobili 3.500 Srba, koje su u šest navrata dovodili s Paga preko Baških Oštarija. Barjašić je ispričao:

„Nad jamom su stajala dvojica ustaša, naizmjenice, i boli sa noževima odrasle i bacali, a djecu smo tukli maljem u glavu... Neki su u jamu živi skakali da ga mi s nožem ne dohvatimo, neki su žalili sebe, neki ženu i djecu kod kuće. "
U dvije jame, od tri koje navodi Barjašić, ustaše su već sredinom avgusta 1941.g preko žrtva nabacali granje i kamenje i potom ih zabetonirali.

........potpredsjednik Sabora nove države Republike Hrvatske, Stjepan Sulimanac, na sjednici Vlade juna 1990. godine, predložio da se zabetonira jama Jadovno na Velebitu „da je nikada nitko više ne može koristiti za uništavanje ljudi“. Umjesto da je vlast organizovala sistematsko istraživanje zločina i brojnih grobnica, te žrtve dostojanstveno sahranila već u vremenu do 1950. godine, ni danas se, nakon 70 godina, ne zna koliko žrtava krije podzemlje ni koliko je bezdanuša – masovnih grobnica srpskog naroda na području bivše NDH.
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Крашке_јаме_Велебита_–_мјеста_за_ликвидацију_заточеника

.......... što se sve zbilo, kada su logoraši iz Slane dovedeni na Velebit, govori jezovito svjedočenje Jerka Fratrovića dano na njegovom saslušanju 14. studenog 1952. godine isljedniku Opunomoćstva UDB-e u Zadru. On je izjavio:

– Jednog dana je Ventura Baljak odabrao nas Poličana i Visočanaca oko 23 da sprovodimo Židove u Velebit. Nedaleko od logora su im oduzete stvari koje su imali kod sebe. Nakon toga su tučeni kundacima, te povezani dvojica po dvoje za ruke žicom i odvedeni do broda. U ovom sprovođenju učestvovao je i predočeni Slavko Baljak. Dolaskom u Velebit Ventura je nas ustaše pozvao i izdao naređenje da svaki treba zaklati po jednog Židova i napiti mu se krvi. Zatim je Ventura pozivao nas jednog po jednog da dođemo na klanje. Na koncu, kada smo se svi izredali, Ventura je uzeo macu (teški čekić, primjedba autora) i potukao macom što je ostalo. Onaj koji bi žrtvu zaklao, taj bi je morao i baciti u jamu. Ventura bi stao kod jame i svakoga bi natjerao da se mora napiti krvi.

http://www.jadovno.com/html/pakao-u-kamenoj-pustinji.htm?lng=sr&id=18

 

[proka]

Обзиром да су само јединице КНОЈ од капитулације до краја 1946. заробиле
10726 усташа

http://hr.wikipedia.org/wiki/Dodatakopis_vođa_u_Nezavisnoj_Državi_Hrvatskoj

И упоредимо га са осуђенима


Vojskovođe Hrvatskih vojnih snaga

Slavko Kvaternik - смртна казна
Mladen Lorković - убијен после покушаја пуча
Ante Vokić - убијен после покушаја пуча
Jure Francetić - убијен 1942.
Vjekoslav Maks Luburić - побегао
Rafael Boban - непознато
Ivan Herenčić - побегао
Eugen Dido Kvaternik - побегао
Danijel Crljen - побегао
Božidar Kavran - смртна казна
Ivan Ico Kirin - смртна казна
Ivica Matković - ухваћен и убијен 1945.
Ljubo Miloš - смртна казна
Ante Moškov - смртна казна
Juraj Rukavina - смртна казна
Tomislav Sertić - смртна казна
Vjekoslav Servatzy - смртна казна
Slavko Štancer - смртна казна
Vjekoslav Vrančić - побегао
Ante Vrban - смртна казна




- - - - - - - - - -

Politički vođe u NDH

Ante Pavelić - Poglavnik - побегао
Nikola Mandić - Predsjednik vlade - смртна казна
Slavko Kvaternik - Zapovjednik vojske, ministar domobranstva - смртна казна
Mirko Puk - Ministar pravde - побегао, убио се 1945.
Andrija Artuković - Ministar unutarnjih poslova - изручен 1986. и осуђен на смрт
Ivan Petrić - Ministar zdravstva - непознато
Lovro Šušič - Ministar narodnog gospodarstva - непознато
Mile Budak - Ministar vjere i prosvjete - смртна казна
Ivica Frković - Ministar šumarstva i rudarstva - непознато
Jozo Dumandžič - Ministar asocijacije - непознато
Milovan Žanić - Predsjednik komiteta - непознато
Osman Kulenović - Do-predsjednik NDH - смртна казна
Džaferbeg Kulenović - Predjsdnik JMP - побегао

 

[Nina]

Tema je otvorena bez validnog linka u uvodnom postu , samo nabrajanje spiskova, bez ikakvog teksta o poenti same teme i sta diskutovati na njoj
tema se zakljucava