Mislila sam da je idealan. Studira u inostranstvu, pismen (meni izuzetno važna stavka), duhovit (još važnija), vrijedan, pažljiv, nježan. Iz inostranstva mi šalje buket cvijeća u znak izvinjenja što je došlo do smiješne nesuglasice.
A onda odjednom više nije nalazio vremena ni da mi pošalje poruku. Ne nazove me cijeli dan, a kad se javi čujem neke pipilice kako se kikoću oko njega.
Ostavila sam ga, naravno. Nije tako savršen, a budalo?!
Upoznala sam drugog. Molio me je da mu dam priliku da me zaljubi u sebe. Dala sam mu priliku. Uspio je. Udala sam se za njega i zavoljela ga svim srcem.
Ali bože moj koliko plačem. Je li brak patnja kod svih? Mora li da boli? Da ne plačem previše? Da nisam razmažena? Možda je do mene, Poslije nekoliko dana od vjenčanja je počelo. Tako smo različiti, tako je drugačiji od svega na šta sam navikla, kao da namjerno ima sve ono što moje mane aktivira. I izaziva ih stalno. I stalno plačem.
A volim ga svim srcem. Promijeniće se on. Promijeniće ga moja ljubav, a i ja ću se prilagoditi i navići. Na Nesavršenog i ne pomišljam. Nikad ga više nisam srela iako sam čula da se vratio u moj grad. I ne mislim o njemu, a i zašto bih kad je to bila kratka, prolazna glupost naivnog djevojčurka, nekoliko poljubaca. U braku sa nekim sasvim drugačijim od njega tražim sreću pune četiri godine. Kopam i rukama i nogama, kopam toliko duboko da se razbolijevam, tijelo mi jede samo sebe, nemoćno da nadje rešenje, mir, a samo mir želim. Spokojan san, "dosadnu" svakodnevicu. Želim njega zrelog i ozbiljnog, sa ozbiljnim poslom, da dodje kući, čita novine, priča o politici, umjetnosti, svakodnevici, da uživa u nama, domu, a da prestane da traži neki svijet koji ne postoji. Ne u zrelim godinama. Da mi postane oslonac, da mu dosadi kompjuter, da ne teži upoznavanju uvijek novih faca, da ne trči za avanturama svaki dan i traži uzbudjenje i uvijek nešto novo. Želim da bude "dosadni" muž, običan.
I nalazim način da ozdravim, ali ne i da budem srećna sa njim. Možda sam stvarno ja kriva. U svakom slučaju, shvatam da sam drugačija. Odlazim.
Razvod je nešto što se u mojoj sredini ne oprašta. Smiju se drugovi sa vama, podržavaju, klimaju glavom - da, tako je trebalo, ali lažu, ni sebi ne žele da priznaju da vas krive. Ili se plaše da bi u istu situaciju mogli doći, a čovjek je najokrutniji kad se plaši. Briga me, mogu ja sama, to jest uz nekoliko pravih ljudi kraj sebe.
Živim sama i super mi je. Ne želim ljubav, nikad se više neću udati. Možda jednom rodim bebu, za sebe, ako odlučim da to nije sebično prema djetetu. I pravim greške, ali se ne kajem. Jurim, ne stajem, sama, slobodna, zadovoljna. Radim dva posla, spavam premalo, izlazim previše, uživam u životu. I što da ne, šaljem Nesavršenom friend request jer sedam godina kasnije on mi je samo bivša glupost, dječja ljubav davno zaboravljena, nema tu mjesta za ponos ili inat. Ne znam ni otkud mi on pade na pamet u tri sata ujutru, ali biće simpatično čuti gdje je i šta radi, a onda nastaviti svojim putem.
I dok ninam našu bebu, baš se nešto pitam - postoji li sudbina...
A onda odjednom više nije nalazio vremena ni da mi pošalje poruku. Ne nazove me cijeli dan, a kad se javi čujem neke pipilice kako se kikoću oko njega.
Ostavila sam ga, naravno. Nije tako savršen, a budalo?!
Upoznala sam drugog. Molio me je da mu dam priliku da me zaljubi u sebe. Dala sam mu priliku. Uspio je. Udala sam se za njega i zavoljela ga svim srcem.
Ali bože moj koliko plačem. Je li brak patnja kod svih? Mora li da boli? Da ne plačem previše? Da nisam razmažena? Možda je do mene, Poslije nekoliko dana od vjenčanja je počelo. Tako smo različiti, tako je drugačiji od svega na šta sam navikla, kao da namjerno ima sve ono što moje mane aktivira. I izaziva ih stalno. I stalno plačem.
A volim ga svim srcem. Promijeniće se on. Promijeniće ga moja ljubav, a i ja ću se prilagoditi i navići. Na Nesavršenog i ne pomišljam. Nikad ga više nisam srela iako sam čula da se vratio u moj grad. I ne mislim o njemu, a i zašto bih kad je to bila kratka, prolazna glupost naivnog djevojčurka, nekoliko poljubaca. U braku sa nekim sasvim drugačijim od njega tražim sreću pune četiri godine. Kopam i rukama i nogama, kopam toliko duboko da se razbolijevam, tijelo mi jede samo sebe, nemoćno da nadje rešenje, mir, a samo mir želim. Spokojan san, "dosadnu" svakodnevicu. Želim njega zrelog i ozbiljnog, sa ozbiljnim poslom, da dodje kući, čita novine, priča o politici, umjetnosti, svakodnevici, da uživa u nama, domu, a da prestane da traži neki svijet koji ne postoji. Ne u zrelim godinama. Da mi postane oslonac, da mu dosadi kompjuter, da ne teži upoznavanju uvijek novih faca, da ne trči za avanturama svaki dan i traži uzbudjenje i uvijek nešto novo. Želim da bude "dosadni" muž, običan.
I nalazim način da ozdravim, ali ne i da budem srećna sa njim. Možda sam stvarno ja kriva. U svakom slučaju, shvatam da sam drugačija. Odlazim.
Razvod je nešto što se u mojoj sredini ne oprašta. Smiju se drugovi sa vama, podržavaju, klimaju glavom - da, tako je trebalo, ali lažu, ni sebi ne žele da priznaju da vas krive. Ili se plaše da bi u istu situaciju mogli doći, a čovjek je najokrutniji kad se plaši. Briga me, mogu ja sama, to jest uz nekoliko pravih ljudi kraj sebe.
Živim sama i super mi je. Ne želim ljubav, nikad se više neću udati. Možda jednom rodim bebu, za sebe, ako odlučim da to nije sebično prema djetetu. I pravim greške, ali se ne kajem. Jurim, ne stajem, sama, slobodna, zadovoljna. Radim dva posla, spavam premalo, izlazim previše, uživam u životu. I što da ne, šaljem Nesavršenom friend request jer sedam godina kasnije on mi je samo bivša glupost, dječja ljubav davno zaboravljena, nema tu mjesta za ponos ili inat. Ne znam ni otkud mi on pade na pamet u tri sata ujutru, ali biće simpatično čuti gdje je i šta radi, a onda nastaviti svojim putem.
I dok ninam našu bebu, baš se nešto pitam - postoji li sudbina...