суд

[Родитељ Три]

Суђење је стварање модела перцепције.
Новостворени модел перцепције назива се суд.

Модел перцепције је квалитативна страна субјекта, односно квалитативна страна перцепције.

Премисе се у суђењу не мењају, каква промена онда настаје?
Промена која настаје је стварање модела перцепције.


То важи за све видове суђења, у логици, у политици(праву) итд..



Оно што је занимљиво је подела на три „гране власти“ у којој је и такозвана „судска власт“ у политици.
Будући да имамо само каузалну и финалистичку парадигму, шта представља тај трећи феномен?

Оно што је названо „извршна власт“ требало би да представља Власт, каузалну парадигму у политици, политичку акцију.

Оно што је названо „законодавна власт“ требало би да представља Вођство, финалистичку парадигму у политици, политичку перцепцију(требало би али није тако).

Шта онда представља „судска власт“?

Трагајући за одговором на ово питање дошли смо до занимљивих запажања..

У питању је каузално-финалистичка парадигма.
Суђење је каузално-финалистички феномен.

Управо зато што је процес који је одређен оно је каузално.
Управо зато што представља стварање модела перцепције оно је финалистичко.

Закон је само финалистичка категорија, само модел политичке перцепције
Пресуда је пак каузално настао модел политичке перцепције, дакле каузално-финалистика категорија.

 

[Родитељ Три]

Прво да кажем нешто о небулозности „савременог“ политичког система, па ћу да наставим у духу теме.

„Извршна власт“ је заправо Власт, управо зато што је „извршна“.
Власт је политичка акција.

„Законодавна власт“ заправо претендује да буде Вођство – политичка перцепција.
Али да ли је то?
Шта је уопште „парламент“?

Политичка партија је конкурентна по дефиницији, зато се и зове партија.
Конкурентност је парадигма акције и никада перцепције.
Да ли је могућа конкурентност на страни перцепције, овде конкретно Вођства?
Није.
Јер Вођство је оно на основу чега бираш, а не шта бираш.


Дакле не може се рећи да су политичке партије организације на страни Вођства и да су конкурентне, јер је то немогуће.
Они дакле не конкуришу једна другој за Вођство него за Власт.
Једина организација у формалној демократији која је на страни Вођства је удружење гласача.

„Законодавна власт“ је оксиморон, јер закон није парадигма Власти него Вођства.
Закон је квалитативна страна Вођства, односно квалитативна страна политичког субјекта.
(перцепција је фундамент субјекта, акција је фундамент објекта)
Власт је политичка акција.

Сама реч „законодавна“ је упитна.
Ту се види и како они виде закон.
(Они закон виде као нешто што се намеће људима од стране Власти, потпуно супротно правој природи закона.)
Није битно ко је законодавац, колико је битно ко је закононосац.

Закон је или принцип у срцу, или омча око врата.

А ко је закононосац у формалној демократији?
То је гласач, организован у удружење гласача које је једина организација на страни политичке перцепције – Вођства у политичком систему формалне демократије.

На пример, у (Православном) Хришћанству законодавац је Син Божији (и Бог), који је рекао: „Љуби ближњег свог као себе самог“,
а закононосац је свако ко у Њега верује.

(Исто је и са животом.
Није битно ко је животодавац, колико је битно ко је животоносац -ко мора да носи Крст овоземаљског живота..)

Очигледно је да је парламент једана обична бесмислица.
Ако је парламент „законодаван“ зашто се петља у „извршну власт“?
Какве то има везе са мозгом?

Парламент „формира“ владу!?
Ако парламент формира, и расформира владу, онда „законодавна власт“ влада над „извршном влашћу“ јер је њоме условљена.
Какве, дакле, то има везе са мозгом?

Све је то последица позитивистичке(материјалистичке) философије која је инспирисала све те бесмислице.

Парламент, дакле није организација на страни Вођства(како би можда желео да се представи), него само једна карика у небулозном политичком систему, који је трагикомичан.

Једина организација на страни политичке перцепције - Вођства у формалној демократији је удружење гласача.
То је очигледно.

Закон важи за све управо зато што су сви део организације на страни Вођства, а не зато што ће неки позитивистички механизам људи-машина, који се пројектују у објекат, да хапси једне уз помоћ других, или да хапси сам себе.
Ту се и види права природа закона (која је непозитивистичка) као и његов домет и смисао.
То апсолутно нема никакве везе са лудилом и заблудама позитивистичке „друштвене машине“.

У једнопартијском систему, јединствена партија је организација на страни Вођства.
Ту је очигледно да парламент уопште није потребан.

Што се тиче такозване „судске власти“, односно суд, она се према духу времена смешта или на страну Власти или на страну Вођства.

 

[Родитељ Три]

Суђење је стварање модела перцепције.
Новостворени модел перцепције назива се суд.

Модел перцепције је квалитативна страна субјекта, односно квалитативна страна перцепције.

Премисе се у суђењу не мењају, каква промена онда настаје?
Промена која настаје је стварање модела перцепције.


То важи за све видове суђења, у логици, у политици(праву) итд..



Оно што је занимљиво је подела на три „гране власти“ у којој је и такозвана „судска власт“ у политици.
Будући да имамо само каузалну и финалистичку парадигму, шта представља тај трећи феномен?

Оно што је названо „извршна власт“ требало би да представља Власт, каузалну парадигму у политици, политичку акцију.

Оно што је названо „законодавна власт“ требало би да представља Вођство, финалистичку парадигму у политици, политичку перцепцију(требало би али није тако).

Шта онда представља „судска власт“?

Трагајући за одговором на ово питање дошли смо до занимљивих запажања..

У питању је каузално-финалистичка парадигма.
Суђење је каузално-финалистички феномен.

Управо зато што је процес који је одређен оно је каузално.
Управо зато што представља стварање модела перцепције оно је финалистичко.

Закон је само финалистичка категорија, само модел политичке перцепције
Пресуда је пак каузално настао модел политичке перцепције, дакле каузално-финалистика категорија.

Када те феномене упоредимо са општом поделом знања на три групе:
“природно“(sience), “друштвено“(humanites) и „формално“(априорно), онда добијамо занимљиве закључке.
(У временима материјалистичке(позитивистичке) доминације „формално“ знање се убраја у „природно“, а у временима спиритуалистичке доминације „формално“ знање се убраја у „друштвено“)

Та подела знања је погрешна.
Знање, или науку, треба делити на:
Каузално знање,
финалистичко знање,
и каузално-финалистичко знање.

Каузално знање је најприближније ономе што зову „science”.
Финалистичко знање је најприближније ономе што зову „humanites”.
Каузално-финалистичко знање је оно што зову „формално“(априорно).

На пример математика, логика итд.. представљају каузално-финалистичко знање.

 

[Родитељ Три]

Све то може да се повеже са мојом поделом знања на:
- знање о природи
- знање о друштву
- знање о самом себи

Дакле, каузално-финалистичко знање или каузално-финалистичка наука, које зову и „формално“(априорно) знање, је знање о самом себи.

 

[Родитељ Три]

Подела знања на каузално и финалистичко је апстрактнија и од самог знања, што говори о идеалистичкој природи знања.

Ево један пример који ће то да илуструје:

Знање из психологије схватају као „science”.

Директор маркетинга неке корпорације жели да изманипулише потрошаче и да им прода производ.
Он користи знање из психологије које је научио.
Тада је то знање каузално.
Директор маркетинга жели да каузалном парадигмом постигне тај циљ, дакле да узроком доведе до жељене последице.
Тада то знање може да се назове „science”.

Међутим када то исто знање има удружење потрошача, и када га удружење потрошача шири свим потрошачима, то више није каузално знање већ финалистичко знање.
То више није знање на страни акције него је сада знање на страни перцепције.
Тада то знање може да се назове „ humanites”.

Директор маркетинга сада не може да користи то знање за свој циљ јер су потрошачи свесни шта се дешава.

Дакле једно исто исто знање може бити на стани акције, као каузално знање, и на страни перцепције као финалистичко знање.


Обратите пажњу да каузално знање(знање на страни акције) представља специјализацију,
да га људи знају произвољно и свако за себе, док је финалистичко знање(знање на страни перцепције) универзално и треба да га знају сви и сви знају исто.

Као на пример то знање из психологије које сам узео на претходном примеру.

Разумевање тог феномена је толико битно, да од њега зависи судбина човечанства.

На пример, када смо већ поменули психологију, развој психологије је увек подржаван из та два смера.Са једне стране од људи који су у томе видели знање на страни перцепције, финалистичко знање, дакле као опште место које сви знају и сви знају исто, које служи људима да прошире своју свест, и са друге стране од оних људи који су у томе видели знање на страни акције, каузално знање, које служи за манипулацију људима како би их навели да ураде оно што манипулатори желе.

Као у овом примеру са директором маркетинга и потрошачима.

Људи данас не схватају да ће свако знање на страни акције бити злоупотребљено, и да то може да заустави само знање на стани перцепције.
А да би то знање на страни перцепције постојало неопходна је организација на страни перцепције.

Као што је у горњем примеру удружење потрошача.

Дакле „хуманистичко“ знање је по дефиницији колективно, ако није тако онда оно није „хуманистичко“ знање.

 

[Metronomy]

Svakako bih razlikovao vrste suda, pa je jedno naucni sud, drugo ljudski sud, a sasvim trece sud u vremenu. Izmesani vrlo lako postaju svoja suprotnost, tacnije, argument manipulacije.

 

[Mystic+]

Прво да кажем нешто о небулозности „савременог“ политичког система, па ћу да наставим у духу теме.

„Извршна власт“ је заправо Власт, управо зато што је „извршна“.
Власт је политичка акција.

„Законодавна власт“ заправо претендује да буде Вођство – политичка перцепција.
Али да ли је то?
Шта је уопште „парламент“?

Политичка партија је конкурентна по дефиницији, зато се и зове партија.
Конкурентност је парадигма акције и никада перцепције.
Да ли је могућа конкурентност на страни перцепције, овде конкретно Вођства?
Није.
Јер Вођство је оно на основу чега бираш, а не шта бираш.


Дакле не може се рећи да су политичке партије организације на страни Вођства и да су конкурентне, јер је то немогуће.
Они дакле не конкуришу једна другој за Вођство него за Власт.
Једина организација у формалној демократији која је на страни Вођства је удружење гласача.

„Законодавна власт“ је оксиморон, јер закон није парадигма Власти него Вођства.
Закон је квалитативна страна Вођства, односно квалитативна страна политичког субјекта.
(перцепција је фундамент субјекта, акција је фундамент објекта)
Власт је политичка акција.

Сама реч „законодавна“ је упитна.
Ту се види и како они виде закон.
(Они закон виде као нешто што се намеће људима од стране Власти, потпуно супротно правој природи закона.)
Није битно ко је законодавац, колико је битно ко је закононосац.

Закон је или принцип у срцу, или омча око врата.

А ко је закононосац у формалној демократији?
То је гласач, организован у удружење гласача које је једина организација на страни политичке перцепције – Вођства у политичком систему формалне демократије.

На пример, у (Православном) Хришћанству законодавац је Син Божији (и Бог), који је рекао: „Љуби ближњег свог као себе самог“,
а закононосац је свако ко у Њега верује.

(Исто је и са животом.
Није битно ко је животодавац, колико је битно ко је животоносац -ко мора да носи Крст овоземаљског живота..)

Очигледно је да је парламент једана обична бесмислица.
Ако је парламент „законодаван“ зашто се петља у „извршну власт“?
Какве то има везе са мозгом?

Парламент „формира“ владу!?
Ако парламент формира, и расформира владу, онда „законодавна власт“ влада над „извршном влашћу“ јер је њоме условљена.
Какве, дакле, то има везе са мозгом?

Све је то последица позитивистичке(материјалистичке) философије која је инспирисала све те бесмислице.

Парламент, дакле није организација на страни Вођства(како би можда желео да се представи), него само једна карика у небулозном политичком систему, који је трагикомичан.

Једина организација на страни политичке перцепције - Вођства у формалној демократији је удружење гласача.
То је очигледно.

Закон важи за све управо зато што су сви део организације на страни Вођства, а не зато што ће неки позитивистички механизам људи-машина, који се пројектују у објекат, да хапси једне уз помоћ других, или да хапси сам себе.
Ту се и види права природа закона (која је непозитивистичка) као и његов домет и смисао.
То апсолутно нема никакве везе са лудилом и заблудама позитивистичке „друштвене машине“.

У једнопартијском систему, јединствена партија је организација на страни Вођства.
Ту је очигледно да парламент уопште није потребан.

Што се тиче такозване „судске власти“, односно суд, она се према духу времена смешта или на страну Власти или на страну Вођства.

Власт је првенствено вршење моћи, ...па све остало ... политичка акција