Kotrljala sam se ulicom, sapletena sopstvenom, neizrecivo upornom trapavošću, ustala uz pomoć slučajnog prolaznika, koji je, kako sam kasnije saznala, dok sam otresala sve prašine sa mog tela, u obilasku mog Grada. Morala sam da požurim, jer u 11.11 je trebalo da se nađem na početnoj stanici sa koje autobus 1212 vozi do skretanja ka Bulevaru koji ne postoji, odakle bi trebalo da, uz radost presedanja, ako ne bude prevelike gužve, uđem u trolejbus 15, a sve da bih na vreme stigla do Okretnice svih promašaja. Odatle bih lagano u tramvaj 131.3...lagano, kažem, jer svu ću svoju brzinu da potrošim usput. Poznajem sebe. Delimično. Prozorsko staklo traži moj zamućen pogled i....živa je istina...zaista je teško doći do Zaključka, ali nije nemoguće. Nisam sigurna da li ću izaći ili se unazad vraćati, do početnog padanja u prašinu, do kotrljanja.
