Subjektivno - objektivni odnos najbolje svedoči o neophodnosti postojanja suprotnosti za aktivnost i razvoj svesti. Misli i osećanja svakom čoveku omogućavaju da bude svestan vlastitog tela ili subjektivnog bitisanja u mnoštvu drugih tela i svesti u svom okruženju. Spoljašnji, objektivni svet se doživljava kao razlika s kojom se nalazi u stalnoj interakciji.
Međutim, iako se svaki čovek, kao subjektivnost, nalazi u interakciji s objektivnom razlikom, on u isto vreme pripada objektivnosti, jer ulazi u njen satav. Objektivnost nije ništa drugo nego mnoštvo subjektivnih svesti (živih bića) i neživih stvari. Svaka subjektivnost predstavlja samo različitu individualnost u objektivnoj celini.
Pošto ljudi spoljašnji svet doživljavaju i spoznavaju kroz sebe njihova spoznaja ima subjektivan karakter. Time se nameće pitanje objektivnosti ili realnosti. Da li su ljudi u stanju da spoznaju nešto izvan njih onakvim kakvo jeste, a ne samo onakvim kakvim ga oni interpretiraju? Odnosno, da li njihovo mišljenje može biti objektivno ili realno?
Da bi se odgovorilo na to pitanje treba najpre razmotriti sam pojam realnosti. Šta je realnost? Realnost je percepcija/spoznaja spoljašnjeg sveta koja nastaje u svesti ljudi. Prema tome, kreće se od svesti ljudi i načina na koji formiraju percepciju. Dva osnovna elementa percepcije su, naravno, subjektivnost i objektivnost.
Iako svaki čovek ima svoje misli (misli subjektivno) te misli uvek sadrže nešto objektivno ili nešto izvan njega kao na primer, drugi ljudi i njihovo mišljenje, drvo, potok itd. Zbog toga spoznaja realnosti predstavlja interakciju subjektivnog i objektivnog. To znači, da subjektivno mišljenje, ipak, sadrži objektivne elemente. Od proporcije i tumačenja objektivnih i subjektivnih elemenata zavisi kvalitet mišljenja ili stepen postignute objektivnosti.
Da bi čovek bio svestan bilo čega mora postojati nešto drugačije od njega. Jedino interakcijom s nečim različitim spolja nastaje aktivnost misli koje stvaraju percepciju i omogućavaju spoznaju. To tvrdjenje se može razmotriti na pokušaju izdvajanja subjektivne svesti od objektivne.
Na primer, ako zamislimo jednog apsolutno samog čoveka, bez ikoga ili ičega spolja, tj. samo subjektivnu svest (to je čak teško i zamisliti) da li će subjektivna svest postojati bez spoljašnjeg stimulansa? Da li će čovek biti svestan sebe ili bilo čega u sebi bez spoljašnjeg nadražaja? Ako nikada nije postojala spoljašnja suprotnost ili objektivnost, da li će postojati subjektivna svest? Na osnovu čega će subjektivnost ostvariti spoznaju o sebi? Šta će joj dati iskustvo?
S obzirom da je mišljenje, koje stvara percepciju, svesna aktivnost ono može nastati samo kroz interakciju razlika. Zbog toga je potrebna subjektivno - objektivna suprotnost. Subjektivna svest (shvatanje jednog čoveka) u interakciji s objektivnošću (njegovom okolinom) se menja i razvija, ali ta promena takođe uslovljava i promenu objektivnosti (okoline) pošto je on deo nje i svojim aktivnostima deluje na njenu promenu.
Da bi došlo do promene u objektivnoj svesti, kao celini, neophodna je promena njenih individualnih delova ili subjektivnih svesti koje je stvaraju. Subjektivnost i objektivnost ne predstavljaju dve nezavisne, formirane suprotnosti, već komplementarnosti koje se nalaze u stalnoj interakciji. Ta interakcija je osnova njihovog postojanja i medjusobnog opstanka.
Ljudi su najinteligentija bića na ovoj planeti koja pokušavaju da otkriju suštinu vlastitog postojanja i univerzuma. Međutim, bez ostalih bića njihova inteligencija ne bi razvila istu kompleksnost, tj. ne bi imala isto razumevanje. Sve što postoji nalazi se u posrednoj i neposrednoj interakciji, uslovljenosti i zavisnosti. Ništa nije slučajno. Svaki odnos s različitim ljudima, životinjama i okruženjem je potreban. Čak, i onda kada stvara nesklad. Nesklad prisiljava na pronalaženje bolje adaptacije i time stimuliše progres. Sve stvara jedno drugo kao što je i sve uslovljeno jedno drugim, mada na prvi pogled ne izgleda tako.
Duhovni razvoj omogući ljudima da uvide suštinsko jedinstvo, zajedništvo, medjusobnu uslovljenost i povezanost svega što postoji. Dr Claire Weekes daje interesantan primer veze izmedju ljudi i njihove okoline: „Žena koja je imala više patnje nego što izgleda moguće da se podnese i koja je izgubila svaku želju da živi, rekla je da je jedan dan, kada se u potpunosti osećala skrhana, naterala sebe da izađe napolje i zapali otpatke iz bašte. Slučajno je bacila sveže lišće u vatru. Oštar miris lišća koje gori dao joj je moment neočekivanog zadovoljstva i u isto vreme jedna vragolasta ptičica je proletela i zacvrkutala na grani pored nje.
Ona nije mogla, a da se ne osmehne. Taj doživljaj je bio presudan momenat u njenoj bolesti. Pokazao joj je da je još uvek sposobna da oseća zadovoljstvo, da takvo osećanje još uvek nije mrtvo, kao što je ona mislila. To joj je dalo dovoljno snage da se održi i sada živi mirno i srećno, kao i većina nas.“
Darryl Reanney piše: „Svi delovi kosmosa, uključujući i nas, su duboko povezani, besprekorno isprepleteni u zdravo jedinstvo. Sve više nauka uvidja da je neophodno objasniti sve ukoliko se želi objasniti bilo šta.“
Raymond Moody navodi interesantan doživljaj šezdesetdvogodišnjeg poslovnog čoveka posle srčanog udara: „Prva stvar koju sam ugledao kada sam se probudio u bolnici, bilo je cveće i počeo sam da plačem. Verovali ili ne, ja nikada nisam video cveće dok se nisam povratio iz smrti. Jedna značajna stvar koju sam otkrio kada sam zamro je da smo mi svi deo velike žive vasione. Ako mislimo da možemo povrediti drugu osobu ili drugo živo biće bez da povredimo sami sebe, veoma mnogo grešimo. Sada kada gledam šumu, cveće ili pticu, ja kažem: -To sam ja, to je deo mene.-Povezani smo sa svim stvarima i ako šaljemo ljubav kroz tu povezanost, onda smo srećni.“
Međutim, iako se svaki čovek, kao subjektivnost, nalazi u interakciji s objektivnom razlikom, on u isto vreme pripada objektivnosti, jer ulazi u njen satav. Objektivnost nije ništa drugo nego mnoštvo subjektivnih svesti (živih bića) i neživih stvari. Svaka subjektivnost predstavlja samo različitu individualnost u objektivnoj celini.
Pošto ljudi spoljašnji svet doživljavaju i spoznavaju kroz sebe njihova spoznaja ima subjektivan karakter. Time se nameće pitanje objektivnosti ili realnosti. Da li su ljudi u stanju da spoznaju nešto izvan njih onakvim kakvo jeste, a ne samo onakvim kakvim ga oni interpretiraju? Odnosno, da li njihovo mišljenje može biti objektivno ili realno?
Da bi se odgovorilo na to pitanje treba najpre razmotriti sam pojam realnosti. Šta je realnost? Realnost je percepcija/spoznaja spoljašnjeg sveta koja nastaje u svesti ljudi. Prema tome, kreće se od svesti ljudi i načina na koji formiraju percepciju. Dva osnovna elementa percepcije su, naravno, subjektivnost i objektivnost.
Iako svaki čovek ima svoje misli (misli subjektivno) te misli uvek sadrže nešto objektivno ili nešto izvan njega kao na primer, drugi ljudi i njihovo mišljenje, drvo, potok itd. Zbog toga spoznaja realnosti predstavlja interakciju subjektivnog i objektivnog. To znači, da subjektivno mišljenje, ipak, sadrži objektivne elemente. Od proporcije i tumačenja objektivnih i subjektivnih elemenata zavisi kvalitet mišljenja ili stepen postignute objektivnosti.
Da bi čovek bio svestan bilo čega mora postojati nešto drugačije od njega. Jedino interakcijom s nečim različitim spolja nastaje aktivnost misli koje stvaraju percepciju i omogućavaju spoznaju. To tvrdjenje se može razmotriti na pokušaju izdvajanja subjektivne svesti od objektivne.
Na primer, ako zamislimo jednog apsolutno samog čoveka, bez ikoga ili ičega spolja, tj. samo subjektivnu svest (to je čak teško i zamisliti) da li će subjektivna svest postojati bez spoljašnjeg stimulansa? Da li će čovek biti svestan sebe ili bilo čega u sebi bez spoljašnjeg nadražaja? Ako nikada nije postojala spoljašnja suprotnost ili objektivnost, da li će postojati subjektivna svest? Na osnovu čega će subjektivnost ostvariti spoznaju o sebi? Šta će joj dati iskustvo?
S obzirom da je mišljenje, koje stvara percepciju, svesna aktivnost ono može nastati samo kroz interakciju razlika. Zbog toga je potrebna subjektivno - objektivna suprotnost. Subjektivna svest (shvatanje jednog čoveka) u interakciji s objektivnošću (njegovom okolinom) se menja i razvija, ali ta promena takođe uslovljava i promenu objektivnosti (okoline) pošto je on deo nje i svojim aktivnostima deluje na njenu promenu.
Da bi došlo do promene u objektivnoj svesti, kao celini, neophodna je promena njenih individualnih delova ili subjektivnih svesti koje je stvaraju. Subjektivnost i objektivnost ne predstavljaju dve nezavisne, formirane suprotnosti, već komplementarnosti koje se nalaze u stalnoj interakciji. Ta interakcija je osnova njihovog postojanja i medjusobnog opstanka.
Ljudi su najinteligentija bića na ovoj planeti koja pokušavaju da otkriju suštinu vlastitog postojanja i univerzuma. Međutim, bez ostalih bića njihova inteligencija ne bi razvila istu kompleksnost, tj. ne bi imala isto razumevanje. Sve što postoji nalazi se u posrednoj i neposrednoj interakciji, uslovljenosti i zavisnosti. Ništa nije slučajno. Svaki odnos s različitim ljudima, životinjama i okruženjem je potreban. Čak, i onda kada stvara nesklad. Nesklad prisiljava na pronalaženje bolje adaptacije i time stimuliše progres. Sve stvara jedno drugo kao što je i sve uslovljeno jedno drugim, mada na prvi pogled ne izgleda tako.
Duhovni razvoj omogući ljudima da uvide suštinsko jedinstvo, zajedništvo, medjusobnu uslovljenost i povezanost svega što postoji. Dr Claire Weekes daje interesantan primer veze izmedju ljudi i njihove okoline: „Žena koja je imala više patnje nego što izgleda moguće da se podnese i koja je izgubila svaku želju da živi, rekla je da je jedan dan, kada se u potpunosti osećala skrhana, naterala sebe da izađe napolje i zapali otpatke iz bašte. Slučajno je bacila sveže lišće u vatru. Oštar miris lišća koje gori dao joj je moment neočekivanog zadovoljstva i u isto vreme jedna vragolasta ptičica je proletela i zacvrkutala na grani pored nje.
Ona nije mogla, a da se ne osmehne. Taj doživljaj je bio presudan momenat u njenoj bolesti. Pokazao joj je da je još uvek sposobna da oseća zadovoljstvo, da takvo osećanje još uvek nije mrtvo, kao što je ona mislila. To joj je dalo dovoljno snage da se održi i sada živi mirno i srećno, kao i većina nas.“
Darryl Reanney piše: „Svi delovi kosmosa, uključujući i nas, su duboko povezani, besprekorno isprepleteni u zdravo jedinstvo. Sve više nauka uvidja da je neophodno objasniti sve ukoliko se želi objasniti bilo šta.“
Raymond Moody navodi interesantan doživljaj šezdesetdvogodišnjeg poslovnog čoveka posle srčanog udara: „Prva stvar koju sam ugledao kada sam se probudio u bolnici, bilo je cveće i počeo sam da plačem. Verovali ili ne, ja nikada nisam video cveće dok se nisam povratio iz smrti. Jedna značajna stvar koju sam otkrio kada sam zamro je da smo mi svi deo velike žive vasione. Ako mislimo da možemo povrediti drugu osobu ili drugo živo biće bez da povredimo sami sebe, veoma mnogo grešimo. Sada kada gledam šumu, cveće ili pticu, ja kažem: -To sam ja, to je deo mene.-Povezani smo sa svim stvarima i ako šaljemo ljubav kroz tu povezanost, onda smo srećni.“
