Claire Weekes: "Žena koja je imala više patnje nego što izgleda moguće da se podnese i koja je izgubila svaku želju da živi, rekla je da je jedan dan, kada se u potpunosti osećala skrhana, naterala sebe da izađe napolje i zapali otpatke iz bašte. Slučajno je bacila sveže lišće u vatru. Oštar miris lišća koje gori dao joj je moment neočekivanog zadovoljstva i u isto vreme jedna vragolasta ptičica je proletela i zacvrkutala na grani pored nje.
Ona nije mogla, a da se ne osmehne. Taj doživljaj je bio presudan momenat u njenoj bolesti. Pokazao joj je da je još uvek sposobna da oseća zadovoljstvo, da takvo osećanje još uvek nije mrtvo, kao što je ona mislila. To joj je dalo dovoljno snage da se održi i sada živi mirno i srećno, kao i većina nas."
*
Raymond Moody navodi interesantan doživljaj šezdesetdvogodišnjeg poslovnog čoveka posle srčanog udara: "Prva stvar koju sam ugledao kada sam se probudio u bolnici, bilo je cveće i počeo sam da plačem. Verovali ili ne, ja nikada nisam video cveće dok se nisam povratio iz smrti. Jedna značajna stvar koju sam otkrio kada sam zamro je da smo mi svi deo velike žive vasione. Ako mislimo da možemo povrediti drugu osobu ili drugo živo biće bez da povredimo sami sebe, veoma mnogo grešimo. Sada kada gledam šumu, cveće ili pticu, ja kažem: -To sam ja, to je deo mene.- Povezani smo sa svim stvarima i ako šaljemo ljubav kroz tu povezanost, onda smo srećni."
***
Unutrašnji svet se drugačije doživljava i spoznaje od spoljašnjeg. Druga bića i stvari ne možemo neposredno znati kao sebe. Time je nastala dilema objektivnog razumevanja. Da li se nešto spolja može spoznati realno ili onakvim kakvo jeste?
Da bi se to razjasnilo treba poći od percepcije i načina kako se misli. Mišljenje je aktivnost koja nastaje subjektivno-objektivnom interakcijom. Zbog toga subjektivno mišljenje ne može biti bez objektivnih elemenata. Mada svaki čovek misli subjektivno njegove misli sadrže nešto spoljašnje ili objektivno kao na primer, druge ljude, drvo, potok, dogadjaje, ideje iz pročitanih knjiga, filmova itd. Spoljašnje pokreće unutrašnje, pa je spoznaja realnosti mešavina subjektivnog i objektivnog. Od proporcije, razgraničavanja i tumačenja objektivnih i subjektivnih elemenata zavisi kvalitet mišljenja ili stepen postignute objektivnosti. Nekad se postigne viši stepen objektivnosti, nekad manji.
Nužnost postojanja subjektivno-objektivne suprotnosti u procesu spoznavanja se može razmotriti na pokušaju izdvajanja subjektivne svesti od objektivnosti. Na primer, ako zamislimo jednog apsolutno samog čoveka, bez ikoga ili ičega spolja, tj. samo subjektivnu svest (to je čak teško i zamisliti) da li će subjektivna svest postojati bez spoljašnjeg stimulansa? Da li će čovek biti svestan sebe ili bilo čega u sebi bez spoljašnjeg nadražaja? Ako nikada nije postojala spoljašnja suprotnost ili objektivnost, da li će postojati subjektivna svest? Na osnovu čega će subjektivnost postići spoznaju o sebi? Šta će joj dati razumevanje i iskustvo?
Subjektivna svest (shvatanje jednog čoveka) u interakciji sa objektivnošću (okolinom) se menja i razvija, ali ta promena takođe uslovljava i promenu objektivnosti (okoline) pošto je on deo nje i svojim aktivnostima doprinosi promeni. Ono što menja objektivnu celinu su indivudualne, subjektivne svesti koje ulaze u njen sastav.
Subjektivnost i objektivnost ne predstavljaju dve nezavisne, formirane suprotnosti, već komplementarnosti koje se nalaze u stalnoj interakciji. Ta interakcija je osnova njihovog medjusobnog postojanja.
Ljudi su najinteligentija bića, na ovoj planeti, koja pokušavaju da otkriju vlastitu suštinu i nastanak univerzuma. Međutim, bez ostalih bića njihova inteligencija ne bi razvila istu kompleksnost, ne bi imala isto razumevanje. Sve što postoji nalazi se u posrednoj i neposrednoj interakciji, uslovljenosti i zavisnosti.
Ništa nije slučajno. Svaki odnos s različitim ljudima, životinjama i okruženjem je potreban. Čak i onda kada stvara nesklad. Nesklad prisiljava na pronalaženje bolje adaptacije i time stimuliše progres. Sve stvara jedno drugo kao što je i sve uslovljeno jedno drugim, mada na prvi pogled ne izgleda tako. Duhovni razvoj omogući ljudima da uvide suštinsko jedinstvo, zajedništvo, medjusobnu uslovljenost i povezanost svega što postoji.
Ona nije mogla, a da se ne osmehne. Taj doživljaj je bio presudan momenat u njenoj bolesti. Pokazao joj je da je još uvek sposobna da oseća zadovoljstvo, da takvo osećanje još uvek nije mrtvo, kao što je ona mislila. To joj je dalo dovoljno snage da se održi i sada živi mirno i srećno, kao i većina nas."
*
Raymond Moody navodi interesantan doživljaj šezdesetdvogodišnjeg poslovnog čoveka posle srčanog udara: "Prva stvar koju sam ugledao kada sam se probudio u bolnici, bilo je cveće i počeo sam da plačem. Verovali ili ne, ja nikada nisam video cveće dok se nisam povratio iz smrti. Jedna značajna stvar koju sam otkrio kada sam zamro je da smo mi svi deo velike žive vasione. Ako mislimo da možemo povrediti drugu osobu ili drugo živo biće bez da povredimo sami sebe, veoma mnogo grešimo. Sada kada gledam šumu, cveće ili pticu, ja kažem: -To sam ja, to je deo mene.- Povezani smo sa svim stvarima i ako šaljemo ljubav kroz tu povezanost, onda smo srećni."
***
Unutrašnji svet se drugačije doživljava i spoznaje od spoljašnjeg. Druga bića i stvari ne možemo neposredno znati kao sebe. Time je nastala dilema objektivnog razumevanja. Da li se nešto spolja može spoznati realno ili onakvim kakvo jeste?
Da bi se to razjasnilo treba poći od percepcije i načina kako se misli. Mišljenje je aktivnost koja nastaje subjektivno-objektivnom interakcijom. Zbog toga subjektivno mišljenje ne može biti bez objektivnih elemenata. Mada svaki čovek misli subjektivno njegove misli sadrže nešto spoljašnje ili objektivno kao na primer, druge ljude, drvo, potok, dogadjaje, ideje iz pročitanih knjiga, filmova itd. Spoljašnje pokreće unutrašnje, pa je spoznaja realnosti mešavina subjektivnog i objektivnog. Od proporcije, razgraničavanja i tumačenja objektivnih i subjektivnih elemenata zavisi kvalitet mišljenja ili stepen postignute objektivnosti. Nekad se postigne viši stepen objektivnosti, nekad manji.
Nužnost postojanja subjektivno-objektivne suprotnosti u procesu spoznavanja se može razmotriti na pokušaju izdvajanja subjektivne svesti od objektivnosti. Na primer, ako zamislimo jednog apsolutno samog čoveka, bez ikoga ili ičega spolja, tj. samo subjektivnu svest (to je čak teško i zamisliti) da li će subjektivna svest postojati bez spoljašnjeg stimulansa? Da li će čovek biti svestan sebe ili bilo čega u sebi bez spoljašnjeg nadražaja? Ako nikada nije postojala spoljašnja suprotnost ili objektivnost, da li će postojati subjektivna svest? Na osnovu čega će subjektivnost postići spoznaju o sebi? Šta će joj dati razumevanje i iskustvo?
Subjektivna svest (shvatanje jednog čoveka) u interakciji sa objektivnošću (okolinom) se menja i razvija, ali ta promena takođe uslovljava i promenu objektivnosti (okoline) pošto je on deo nje i svojim aktivnostima doprinosi promeni. Ono što menja objektivnu celinu su indivudualne, subjektivne svesti koje ulaze u njen sastav.
Subjektivnost i objektivnost ne predstavljaju dve nezavisne, formirane suprotnosti, već komplementarnosti koje se nalaze u stalnoj interakciji. Ta interakcija je osnova njihovog medjusobnog postojanja.
Ljudi su najinteligentija bića, na ovoj planeti, koja pokušavaju da otkriju vlastitu suštinu i nastanak univerzuma. Međutim, bez ostalih bića njihova inteligencija ne bi razvila istu kompleksnost, ne bi imala isto razumevanje. Sve što postoji nalazi se u posrednoj i neposrednoj interakciji, uslovljenosti i zavisnosti.
Ništa nije slučajno. Svaki odnos s različitim ljudima, životinjama i okruženjem je potreban. Čak i onda kada stvara nesklad. Nesklad prisiljava na pronalaženje bolje adaptacije i time stimuliše progres. Sve stvara jedno drugo kao što je i sve uslovljeno jedno drugim, mada na prvi pogled ne izgleda tako. Duhovni razvoj omogući ljudima da uvide suštinsko jedinstvo, zajedništvo, medjusobnu uslovljenost i povezanost svega što postoji.
Ovaj obrt simbolisao je i realno predstavljao rušenje svakog subordinatnog sistema koga je crkva nametala čoveku, pre svega naspram figure Boga i njegove Kreacije, i renesansno stavljanje Čoveka u sam centar doživljaja. 
Iako to zvuči paradoksalno, obzirom da je do tad planeta Zemlja zamišljana kao centar univerzuma, Božija tvorevina oko koje se čak i samo Sunce okreće umesto što je obrnuto (stvarna subordinacija), te da je u tim vremenima mračnog srednjovekovlja Čovek i okolna Priroda kao ultimativno Božije delo za posledicu imali biti centralna suština oko koje sve orbitira, stvari su ipak bile postavljene tako da je mesto čoveka predstavljalo hijararhijski sićušnu mrvu naspram celokupnog zamislivog univerzuma i u prvom redu - Boga, pa je stoga čovekova perceptivna suština projektovana beskrajno daleko od njega samog, otuđujući ga od sebe, na šta je kasnije ukazao i Nemac Fihte. 
Momenat kada čovek izlazi iz svoje platonovske spilje u koju je uguran sve do tada pod masom "pojmova, ideala, zamisli, ideja, projekata"... Trenutak kada sam zasjaji kao Sunce pred onim što u sebi doživi kao stvarno - refleksivno... Pojam iz fizike, vezan za svetlost i ogledala, kasnije otvara vrata raznovrsnoj postmodernističkoj i poststrukturalističkoj teoriji...ovde se svodi na izbegavanje učitavanja čoveka u vanljudske sadržaje i njegovog tragičarskog rascepljenja unutrašnjeg i spoljašnjeg. Nasuprot tome, sve ostaje veselo za čoveka, otuda Niče i potencira ulogu Bakhusa.