- Šta ti je čoveče, što si bled tako?
- Ma idi bre, malo je falilo da poginem malopre.
- Kako brate, šta se desilo?
- Ma otišao sam do one ogromne provalije iznad Dunava.
Znaš ono moje mesto, gde volim da odem kad se naduvam,
da gledam preko reke i opustim se?
- Znam, znam, tamo na kraju Pregrevice.
- Da bre. I stojim tako na ivici, kad odjednom krenula da se odranja.
- U jebbbote.
- I ja brzo skočim unazad u poslednjem trenutku, a ono mesto gde
sam stajao više ne postoji. Sve se sručilo dole.
- Pa dobro je da si živ bratac, treba srećan da budeš.
- Srećan sam ja bio, nego odjednom pomislim, zamisli da sam pao dole...
Vi bi mislili da sam skočio i ubio se.
- Ne bi bre. Odakle ti to?
- Ma važi što ne bi. Još bi pričali kako sam bio čudan u poslednje vreme,
kako tek sada shvatate neke stvari i da je logično da sam se ubio. I onda
sam zamislio sebe kako kao duh skačem oko vas i vičem: "Nisam se ubio.
Alo bre idioti, odronila se zemlja!".
- Ajde ne serrri bre. Sto posto si i išao tamo da se ubiješ, nego si se usr’o
i predomsilio u poslednjoj sekundi. Kad razmislim, stvarno i jesi čudan u
poslednje vreme.
-
