Tek što sam se rešio opsesivno-kompulzivnog poremećaja, na televiziji se počeo prikazivati serijal o detektivu Monku. Naslovni lik pati od bogatog repertoara strahova, prisilnih radnji, opsesivnih misli. Govorio sam sebi „ne gledaj to, ne gledaj to“, ali nešto me prisiljavalo da gledam, baš svaku epizodu.
I, naravno, vratio mi se taj majmunoidni poremećaj. Dobro, ne baš ceo i ne u svakom trenutku, ali...
Tokom proleća to se događalo u podrumu. Do naše šupe treba proći kroz troja vrata. I kad ulazim, sve teče glatko, ali na odlasku – nakon što u šupnu tamu odložim nepotrebnu letvu, zimski ogrtač ili model Tupoljeva od kevlara veličine 1:22 – počinju problemi. Zatvorim katanac i krenem do drugih vrata. No, moram se vratiti da proverim jesam li zaključao. Proverim ga i opet krenem do vrata, ali se setim da tokom provere nisam baš jako dobro pogledao taj jebeni katanac! I tako više puta. Na kraju buljim u katanac, pokušavam ga vizualizirati u 2, 3 D i smestiti u privremenu memoriju jednom zauvek.
Konačno zaključim to poglavlje, zaključam druga vrata i krenem do trećih. No jesam li ugasio svetlo? Znam da jesam, ali treba proveriti. A ni zaključavanje nisam baš najbolje smestio u pamćenju...
Uglavnom, u odlasku iz podruma provedem dobar deo dana. A kad završim, svejedno se ne sećam prokletog katanca, glupog svetla, jebenog zaključavanja svih triju vrata...
Bilo je dobro dok se to događalo samo u podrumu. Letos je počelo i u klozetu. Sednem na šolju, pa se dignem, kao da sam seo na lonac vrele pare. Stalno imam osjećaj da će me nešto dohvatiti iz dubina. (Divovske lignje imaju jako dugačke pipke.) Uobličeni izmet, delo moga unutrašnjeg bića, panično se bojim pogledati. A nakon obavljenog posla ne mogu se prestati brisati. I tako, dok ukućani već lupaju po vratima, sedam i dižem se, brišem i psujem u sebi i nuždu i klozet i goovno i dupe.
No letos mi je sinulo. Nisam ja kriv, očiju mi! Nije to stvar moje samokontrole, mog emotivnog razvoja, niti mog psihofizičkog optimuma. Stvari su krive, stvari po sebi.
Katanac je taj koji, ludeći od katatonske ljubomore, traži od mene da ga gledam, da se zapiljim, da mu memorišem najsitnije šupljinice u mjedenoj teksturi. Šta katanac ima protiv mene, ne znam. Zašto druge ljude pušta na miru, a mene tera da ga gledam, ne znam. Možda sam izabran.
I ta podrumska sijalica, već načeta nitima korozivne paučine, i ona kidiše na mene snagom raspaljenih volframa...
Da ne govorim o vlastitom izmetu. Neću ga pogledati, neću, koliko god me prizivao. Znam da krije sve tajne moje klete ličnosti, a možda i tajnu svemira koja počinje na...
Možda sam izabran. Krenulo je s katancem, sijalicom, izmetom. Ali ko zna gdje je kraj spisku? Možda me sve stvari sveta izaberu. Možda me poostvare i...
Jer, u čemu je stvar?
.
