Ponekad me malo ubode nečiji uspeh kada ga smatram nezasluženim. U prevodu zavidna sam.
Ponekad volim kad neko drugi napravi neku sitnu pakost nekome drugom ako mislim da je zaslužio.
I tako, te obične ljudske zlobe. Ništa ekstremno. Sama činjenju pakosti nisam sklona.
То о чему си писала је чист осећај поетске и космичке правде.
Не завидиш ономо ко је заслужено побрао ловорике, не наносиш никоме зло, али ти је драго кад видиш да је некога стигла заслужена казна.
Сасвим нормална људска осећања према талогу људског друштва.
Злоба је, по дефиницији, нешто сасвим друго.
Жеља да повредиш свакога, да му напакостиш, да му сместиш игру, да га посвађаш са неким, да га гађаш у тачку где је најтањи...
И тако према свима, без изузетка, јер без тога не можеш да дишеш, то ти је душевна храна...
Упознала сам два таква човека, верујте да нису добри ни себи ни другима.
То је већ стање патологије.