(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
STREPNJA
Ponekad tiho, tiho se prikrade
Naličje života i u oko stane
Kud god pogledam vidim bolne dane.
Noći su kovčeg za svetlost dana
Dani su groblje tamnih noći
Čekam kada će život opet doći.
Čekam i strepim .....
I strah me jede
Zar nije sit?
Pojeo već je osmehe sviju
I misli naše više ne sniju
Tugom se sada lica naša miju
S pogledom bistrim suze se biju.
Čekam i strepim.......
Van doma svoga
Snage nemam više da delim
Dvorište miriše mirisom svelim.
O strepnjo moja snagu ne uzmi
No daj je meni da jača budem
I niko ne zna do papir beli
Taj papir beli što život želi
Da mu se vrati osmeh veseli.
PS da li je istina da nedaće jačaju?
Kada sve prodje, ovako ili onako, jesmo jači jer gledamo unazad pogledom preživelog.
Ali sada......sada .....nemam taj osećaj......skrila bih se.....da me život ne nadje....a znam da
nemam gde......niko nema gde
Dobro mi je.....samo me skolaše neljubavi onako na gomili kako to obično biva kod
svih.
Najbolji način da ideš napred je kad nemaš kud nazad ....zato, idem dalje ruku pod ruku sa
mojim ljubavima
