"... i nikada nije izašao iz slane sobe", dovrši Anđelija svoju priču.
Nije bilo struje već drugi dan. Čvorak sleteo na dalekovod, kažu, a s obzirom je pobegao iz zarobljeništva i znao govoriti, usmenom je predajom izlizao Teslinu ideju o izmeničnoj struji. Biće potrebno neko vreme da Elektrin interventni antropo-ornitološki tim iznađe ideološko rešenje koje će zakrpiti novonastalu zavrzlamu. A do tad, ostaju priče, usmene predaje, ostatci izvorne reči Velikog pračvorka, reči rastavljene na proste faktore koje nazivamo elementima jednog jezika.
Okupilo se nas četrdeset dvoje, mi društvo iz ulice, a bilo je i posetilaca iz drugih gradskih galaksija, sastali smo se u napuštenoj biciklani naše zgrade – srećom, bio je iznimno topao oktobar – gde smo u polumraku jesenjeg predvečerja pričali stravične priče.
Anđelija je upravo bila završila, svi su se prestrašili ohoho, ja sam bio sledeći na redu, a s obzirom da sam imao tremu pred javni nastup, razmišljao sam može li se ovakvo pričanje, unutar uskih okvira društva iz ulice, uopšte računati kao javni nastup? Bilo je argumenata i za i protiv. Nakon što sam ih dobro odvagnuo, zaključio sam kako ovo ipak nije javni nastup već i stoga što nije prisutan niko iz tela državne uprave. Na ruku mojoj teoriji išlo je i to što su predstavnici privatnog sektora takođe bili odsutni. Zaključivši tako, s veseljem sam ustanovio kako je trema nestala, poput krmelja pred jutarnjim ogledalom.
U međuvremenu, društvo se oporavilo od stravične Anđelijine priče, pa sam ja mogao početi. Priču sam, u osnovnim crtama, nosio u sebi (kako se to obično kaže) već godinama. Zapravo mi je predstavljala, ta priča u njezinim osnovnim crtama, prilično opterećenje za probavu – jer rečenu sam priču nosao uokolo negde u predelu solarnog pleksusa, pa je sve to skupa znalo pomalo i nezgodno naleći na želudac. Nikome nisam pričao o tome, a naivni lečnik dijagnosticirao mi je blagi gastritis s primesama titanske neuroze – u spomen na titana Prometeja koji je postao neurotičan jer mu je neka kavkaska ptičurina svakodnevno – do dana današnjeg – krnjila telo i dušu, a um, taj bedni lukavac, davno mu je uzmakao prema štrapavom i učvorenom masivu Karakoruma te dalje u pravcu tibetanskih polulebdećih gromada čistoga duha.
Društvo je već gubilo strpljenje. Nisam ni znao šta su tačno očekivali od mene, kule i gradove ili...? Društvo moje, pomislio sam, priča je takva kakva je, ako vas prestraši, svi sretni, a ako ne, Bože moj, događalo se i boljima od mene, zar ne? Lepo ćemo se tada povući svako svojoj kući i čekati da zora zarudi. Ako je čovečanstvo... Uh, bolje da štedim misli, trebaće mi kad jednom počnem pričati tu priču, pomislio sam.
Nakašljao sam se naduboko ne bih li počeo, ali to je dovelo do izleva šlajma u usta. Morao sam negde pljunuti, ali gde? Društvo je bilo prilično slobodoumno, ali pljuvati usred biciklane, to ne, tako nešto nikada mi ne bi oprostili. Bio bih izbačen, postao bih parija, crna ovca, beli dimnjačar, nešto u tom smislu.
Svladao sam gađenje, progutao šlajm te sam iz celog tog mikrohepeninga izvukao stanovitu pouku. Trepnuo sam još jednom za svaki slučaj i konačno, konačno otpočeo:
"... i nikada nije izašao iz slane sobe."
To je bilo to. Gotova priča. Muk je potrajao skoro celu minutu. Tad su počeli uzdasi. Mirela se rasplakala, Velji su zadrhtale usnice.
"Strašno...", reče Pirke, „Kako samo možeš pričati takve priče? A tek nositi ih u sebi – brrrrrrr..."
"No dobro, to smo i tražili", reče Zoltan, "Mislim, čoveče, stvarno si majstor, ali kako ću sada spavati, to stvarno ne znam."
Uto dođe struja.
"Jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!", kliknuše svi, i moja priča, moja stravična priča koju sam tako dugo nosio u sebi, moje majstorstvo, moja umetnost, sve bejaše zaboravljeno u trenu.
