U početku beše čarobni svet knjiga koje sam veoma rano otkrila.I čitala, čitala i čitala. Poistovećivala se sa junacima romana, plakala i smejala se…
Čitajući,bolovala sam njihove boli, radovala se sa njima, plakala sa njima, putovala na krilima mašte u neke daleke i nepoznate predele…geografski daleke i one druge, nepregledne predele ljudske duše…
Počeh da pišem dnevnik, da zapisujem svoje misli, svoje prve tuge, prva razočaranja, prve ljubavi…
Neka lutanja, traženja, boli, smeh, suze radosnice i one druge…
Otkrih igru rečima. Ta igra beše čudesna.Mašta može da odvede u neslućene predele…
Kroz pisanje, kao i kroz čitanje, mogla sam da putujem kroz vreme, da budem prosjakinja i dvorska dama, sluškinja i kraljica, majka i bezdetna žena, dete i odrasla osoba, svemirski putnik i onaj koji putuje Saharom. Mogla sam da uživam u suncu Mediterana i ledom okovane pustinje…da putujem predelima kojima ljudska noga nikada nije kročila, da u isto vreme budem u Parizu i Bombaju, u Australiji i na Pešteru…
Volim svoje junake i junakinje. Prolazim sa njima svim stazama kojima oni idu, radujemo se zajedno, patimo zajedno. Branim ih, od sebe same. I kritikujem, i volim i ljutim se na njih. Možda previše sebi dopuštam, ali…svi oni su deo mene. U njih je ugradjen neki mali delić mene, neko moje razmišljanje, neka misao, neki stav, neko iskustvo, neka tuga ili sreća…
Moji junaci i junakinje ….neki od njih su izmaštani, neki zaista postoje…kako god, pomažu mi da bolje razumem svet u kome živim, da saosećam sa onima kojima je teško, da se radujem tuđoj sreći…
Beskrajno sam im zahvalna, jer bez njih…ko zna da li bih mogla da prebolim neke boli…ko zna da li bih umela da se radujem…da osetim pravu ljubav…iskonski bol i istinsku sreću…
Čitajući,bolovala sam njihove boli, radovala se sa njima, plakala sa njima, putovala na krilima mašte u neke daleke i nepoznate predele…geografski daleke i one druge, nepregledne predele ljudske duše…
Počeh da pišem dnevnik, da zapisujem svoje misli, svoje prve tuge, prva razočaranja, prve ljubavi…
Neka lutanja, traženja, boli, smeh, suze radosnice i one druge…
Otkrih igru rečima. Ta igra beše čudesna.Mašta može da odvede u neslućene predele…
Kroz pisanje, kao i kroz čitanje, mogla sam da putujem kroz vreme, da budem prosjakinja i dvorska dama, sluškinja i kraljica, majka i bezdetna žena, dete i odrasla osoba, svemirski putnik i onaj koji putuje Saharom. Mogla sam da uživam u suncu Mediterana i ledom okovane pustinje…da putujem predelima kojima ljudska noga nikada nije kročila, da u isto vreme budem u Parizu i Bombaju, u Australiji i na Pešteru…
Volim svoje junake i junakinje. Prolazim sa njima svim stazama kojima oni idu, radujemo se zajedno, patimo zajedno. Branim ih, od sebe same. I kritikujem, i volim i ljutim se na njih. Možda previše sebi dopuštam, ali…svi oni su deo mene. U njih je ugradjen neki mali delić mene, neko moje razmišljanje, neka misao, neki stav, neko iskustvo, neka tuga ili sreća…
Moji junaci i junakinje ….neki od njih su izmaštani, neki zaista postoje…kako god, pomažu mi da bolje razumem svet u kome živim, da saosećam sa onima kojima je teško, da se radujem tuđoj sreći…
Beskrajno sam im zahvalna, jer bez njih…ko zna da li bih mogla da prebolim neke boli…ko zna da li bih umela da se radujem…da osetim pravu ljubav…iskonski bol i istinsku sreću…
