То је баш моја прича. Имам социјалну фобију. Да бих то избегао логично је и да не идем нигде, не прилазим девојкама, не идем на разговоре за посао, не идем на шалтере. За мене је само кревет. Људи свакако нису благонаклони. Ако постоји могућност, ја сам тражим нешто али ни од кога одређено и ником не прилазим, већ онако у празно, само се онако бескрајно и неодређено самопромовишем (због чега су ме многи нападали како мислим само на себе иако и немам никог блиског коме бих посветио своју пажњу, сметам јадничцима који сами изопштавају друге), по томе сам познат, па ко ми приђе - приђе, то прилажење се скоро никад не дешава али мање је зло него одбијање. Највећи проблем је у љубавним односима јер се од мене као мушкарца очекује да прилазим што не бих чинио ни у најгорем трипу, мада сам и свашта друго због тога пропустио. Немам права да друге узнемиравам и да им кварим репутацију својим директним приласком али имам права да кукам, да се хвалим, и да се уопштено самопромовишем у празно.
Ако сам одбијен на једном месту, исто тако ћу бити и на другом, трећем, и тако свуда, немам разлога да мислим другачије јер немам позитивних искустава, по дефиницији сам за друге дебил и клошар, не знам да причам у реалности а и онлајн не знам насамо један на један, закочен сам, смотан, као за стартну позицију немам никога (јер су људи прихваћенији када су већ негде другде прихваћени), сиромашан, разочаран и посвађан са целим светом, итд. Цена тога је усамљеност и сиромаштво. Али никад ме нису одбили депресија и алкохол, увек ме прихвате као да сам им најрођен
