/sa takmičenja na PDF književnost Krstarice-integralna verzija teksta/
Zimsko veče neko tiho. U sobi pucketa vatra iz kamina. Otac i sin u toplom okruženju svako sa svojom ljubavi u rukama.
Dečak , ne stariji od 5 godina lista slikovnicu a njegov otac jak , stasit čovek , sedi u udobnoj, kožnoj naslonjači prekrštenih nogu i čita dnevne novine.
Iznad ognjišta na polici je poredjano desetak različitih knjiga , fotografija i sveće . Na centralnom mestu je i fotografija mlade , lepe žene .
Dečak iznenada pogledao gore i prodrma oca po kolenu .
- Oče , šta reč 'plašljivi' znači?
-Pa, sine, to znači da je neko pun straha, usledi odgovor .
- Ali šta je strah ?
- Teško je objasniti , počeo dečakov otac -Strah je ...osećaj kada ti se mišići stežu , oči razrogače , disanje ubrzava , a misli počnu velikom brzinom da rade.
Da li se sećaš dana kada je tvoja majka postala bolesna ?
- Da , oče, sećam se .
- Taj osećaj je bio strah .
- Ali, majka nam je rekla da se ne plaši , iako ....
-U pravu si , ali strah dolazi prirodno . Potreban je dug i naporan rad da se prevaziđe strah .
Usledila je tišina ,dečak se vratio svojoj knjizi i njegov otac novinama ,vatra nastavi da radosno pucketa .
Dečak ustade i stade pored prozora , zureći napolje u hladnu , belu decembrasku noć. Na staklu je mraz oslikao lik njegove majke, nasmejane, najlepše mame na svetu.
On je primetio čudan osećaj u grudima kao kada zmija steže svoj plen . Jednom ili dva puta se nakašljao , hvatajući se za grudi ; njegov otac zabrinuto pogleda.
Pprepoznao je slične simptome koje je i njegova supruga imala. Maleni se previo od bola , suze preplaviše oči.
- Hrabro , sine moj , budi hrabar, evo već prolazi , ja sam s tobom ! uzviknu otac dodavši pumpicu detetu za lakši udisaj.
Dečak je nastavio da se grčiti , boreći se za vazduh .Otac je nastavio da ga ohrabri , držeći ga u krilu , milujući mu kosu .
A minuta kasnije napad je iščezao u belu decembarsku noć ostavivši oca i sina u toplom i sigurnom zagrljaju.
-To je, sine moj, to je bio strah .
-------
Kiša lije svuda oko mene dok sedim u kolima i razmišljam o mnogim iskušenjima kojim sam podlegla tokom poslednjih meseci.
Srce mi stežu nevidljive kandže dok se ogledam u retrovizoru .Ovo nisam ja. Šminka ne sakriva izdaju, tamne mrlje lažu oči o neprospavanim noćima
i suzama nad sudbinom.Maska možda prikriva moju pravu ličnost od svih onih koje znam i koji bi me osudili za ono što radim i šta sam uradila.
Sećam se da sam oduvek sanjala mnogo. Obilje nestvarnog čudnog sveta koji je i ovako bujnu maštu podgrevao novim izazovima.
A izazovi su deo moje životne priče kao opravdanje za sve nestašluke i nepromišljenosti koji su me pratili kao verne sluge.
Ali šteta je urađeno i sada ću morati da živim sa tom tajnom do kraja mog života .
Moj terapeut mi je sve lepo objasnio:
-Toksični stid daje osjećaj bezvrednosti, promašenosti i nedoraslosti i rasipa našu zdravu energiju i razara delovanje našeg autentičnog ja.
Zaključaj više tog demona, jer greške su sastavni deo života želeli mi to ili ne.
Sedim ispred restorana u očekivanju čoveka sa kojim treba da se sastanem.On je šarmantan i uspešan u svemu i uvek je tu za mene kad god poželim.
Ja sam usamljena žena željna da budem primećena i tretirana kao neophodno i voljeno biće, a ovaj čovek je jedini koji je ikada učinio da se osećam tako.
Nestrpljivo trljam ruke tražeći na prstu nešto što je trebalo da bude tamo.
Farovi se pojavljuju iza mene a otkucaji mojeg srca prepoznaju krupnu priliku koja se približava.
-Dobro veče Draga.- mek glas me miluje dok izlazim iz auta i krećemo ka restoranu.
Veče radosti , jedno od mnogobrojnih nezaboravnih, protiče u smehu, laganom i spontanom razgovoru.
-Jesi li dobro? upitah diskretno videvši da mu se ruke tresu
On klimne glavom.- Dobro sam.
Nedugo zatim, vadi malu crnu kutiju koju stavlja u moj dlan i klekne ispred mene na moje očito zaprešašćenje.
-Draga, izusti jedva dolazeći do daha
- Poznajem te tek par meseci, a voleo bih da te upoznam više. Hoćeš li mi pomoći u tome i biti mojom ženom?
Šok me pogadja kao kofa ledene vode koja počinje da otiče u moje oči i da se sliva niz grlo gušeći sve u meni.
–Ne , teško dišući jedva izustih, -Ja....ne mogu..
Istrčah očajna i uplakana zbog povredjenog voljenog bića u vlažnu noć ne osečajući ni kišu ni lokve ni mokru obuću ni kola koja su ludački sama vozila.
Ni prsten izvadjen iz kasete i stavljen na pravo mesto, ni prazan stan u elitnoj četvrti, ni iznenadni stisak u grudima ni pumpica, za tako potrebnim udisajem,
niti dolazak muža sa brojnih poslovnih putovanja... ništa više nije važno bilo.
Ostadoše samo sramni kukavičluk, ništavilo i zaledjen osmeh da potsećaju.
I novi život je tek začet u meni.
Zimsko veče neko tiho. U sobi pucketa vatra iz kamina. Otac i sin u toplom okruženju svako sa svojom ljubavi u rukama.
Dečak , ne stariji od 5 godina lista slikovnicu a njegov otac jak , stasit čovek , sedi u udobnoj, kožnoj naslonjači prekrštenih nogu i čita dnevne novine.
Iznad ognjišta na polici je poredjano desetak različitih knjiga , fotografija i sveće . Na centralnom mestu je i fotografija mlade , lepe žene .
Dečak iznenada pogledao gore i prodrma oca po kolenu .
- Oče , šta reč 'plašljivi' znači?
-Pa, sine, to znači da je neko pun straha, usledi odgovor .
- Ali šta je strah ?
- Teško je objasniti , počeo dečakov otac -Strah je ...osećaj kada ti se mišići stežu , oči razrogače , disanje ubrzava , a misli počnu velikom brzinom da rade.
Da li se sećaš dana kada je tvoja majka postala bolesna ?
- Da , oče, sećam se .
- Taj osećaj je bio strah .
- Ali, majka nam je rekla da se ne plaši , iako ....
-U pravu si , ali strah dolazi prirodno . Potreban je dug i naporan rad da se prevaziđe strah .
Usledila je tišina ,dečak se vratio svojoj knjizi i njegov otac novinama ,vatra nastavi da radosno pucketa .
Dečak ustade i stade pored prozora , zureći napolje u hladnu , belu decembrasku noć. Na staklu je mraz oslikao lik njegove majke, nasmejane, najlepše mame na svetu.
On je primetio čudan osećaj u grudima kao kada zmija steže svoj plen . Jednom ili dva puta se nakašljao , hvatajući se za grudi ; njegov otac zabrinuto pogleda.
Pprepoznao je slične simptome koje je i njegova supruga imala. Maleni se previo od bola , suze preplaviše oči.
- Hrabro , sine moj , budi hrabar, evo već prolazi , ja sam s tobom ! uzviknu otac dodavši pumpicu detetu za lakši udisaj.
Dečak je nastavio da se grčiti , boreći se za vazduh .Otac je nastavio da ga ohrabri , držeći ga u krilu , milujući mu kosu .
A minuta kasnije napad je iščezao u belu decembarsku noć ostavivši oca i sina u toplom i sigurnom zagrljaju.
-To je, sine moj, to je bio strah .
-------
Kiša lije svuda oko mene dok sedim u kolima i razmišljam o mnogim iskušenjima kojim sam podlegla tokom poslednjih meseci.
Srce mi stežu nevidljive kandže dok se ogledam u retrovizoru .Ovo nisam ja. Šminka ne sakriva izdaju, tamne mrlje lažu oči o neprospavanim noćima
i suzama nad sudbinom.Maska možda prikriva moju pravu ličnost od svih onih koje znam i koji bi me osudili za ono što radim i šta sam uradila.
Sećam se da sam oduvek sanjala mnogo. Obilje nestvarnog čudnog sveta koji je i ovako bujnu maštu podgrevao novim izazovima.
A izazovi su deo moje životne priče kao opravdanje za sve nestašluke i nepromišljenosti koji su me pratili kao verne sluge.
Ali šteta je urađeno i sada ću morati da živim sa tom tajnom do kraja mog života .
Moj terapeut mi je sve lepo objasnio:
-Toksični stid daje osjećaj bezvrednosti, promašenosti i nedoraslosti i rasipa našu zdravu energiju i razara delovanje našeg autentičnog ja.
Zaključaj više tog demona, jer greške su sastavni deo života želeli mi to ili ne.
Sedim ispred restorana u očekivanju čoveka sa kojim treba da se sastanem.On je šarmantan i uspešan u svemu i uvek je tu za mene kad god poželim.
Ja sam usamljena žena željna da budem primećena i tretirana kao neophodno i voljeno biće, a ovaj čovek je jedini koji je ikada učinio da se osećam tako.
Nestrpljivo trljam ruke tražeći na prstu nešto što je trebalo da bude tamo.
Farovi se pojavljuju iza mene a otkucaji mojeg srca prepoznaju krupnu priliku koja se približava.
-Dobro veče Draga.- mek glas me miluje dok izlazim iz auta i krećemo ka restoranu.
Veče radosti , jedno od mnogobrojnih nezaboravnih, protiče u smehu, laganom i spontanom razgovoru.
-Jesi li dobro? upitah diskretno videvši da mu se ruke tresu
On klimne glavom.- Dobro sam.
Nedugo zatim, vadi malu crnu kutiju koju stavlja u moj dlan i klekne ispred mene na moje očito zaprešašćenje.
-Draga, izusti jedva dolazeći do daha
- Poznajem te tek par meseci, a voleo bih da te upoznam više. Hoćeš li mi pomoći u tome i biti mojom ženom?
Šok me pogadja kao kofa ledene vode koja počinje da otiče u moje oči i da se sliva niz grlo gušeći sve u meni.
–Ne , teško dišući jedva izustih, -Ja....ne mogu..
Istrčah očajna i uplakana zbog povredjenog voljenog bića u vlažnu noć ne osečajući ni kišu ni lokve ni mokru obuću ni kola koja su ludački sama vozila.
Ni prsten izvadjen iz kasete i stavljen na pravo mesto, ni prazan stan u elitnoj četvrti, ni iznenadni stisak u grudima ni pumpica, za tako potrebnim udisajem,
niti dolazak muža sa brojnih poslovnih putovanja... ništa više nije važno bilo.
Ostadoše samo sramni kukavičluk, ništavilo i zaledjen osmeh da potsećaju.
I novi život je tek začet u meni.
