Андроник Комнин
Elita
- Poruka
- 24.201
Страх Црногораца од подвига предака
Сто година Првог балканског рата у Црној Гори није званично обележено, иако је у том сукобу проширена црногорска територија
Подгорица – Да ли је идентитет Црногораца доживио ренесансу или је европеизиран, тешко је наћи прави одговор након сазнања да држава Црна Гора није званично обележила 100 година Првог балканског рата.
Није реч о било којем рату, већ о оном у ком је Црна Гора изнедрила велике јунаке који су са својим бастадурима ослободили већи број градова који су тада а и сада учинили њену територију већом, али лучу слободе су донели и у Пећ и Ђаковицу, који су тада припали Црној Гори.
Уз помоћ „локалних”, генерал Јанко Вукотић са црногорском војском ослободио је Мојковац и Бијело Поље. Историјски списи бележе да је генерал Вукотић на своју руку, противно вољи краља Николе, кога је уцењивала Аустроугарска захтевајући да не дира у Санџак, у октобру 1912. године, ослободио Беране, Рожаје, али и Плав и Гусиње, који су ревизијом Санстефанског уговора били враћени Турској. Захваљујући тој победи, ови градови су припојени Црној Гори.
Директор Историјског института Црне Горе др Радослав Распоповић, још пре два месеца је најавио да неће бити званичне прославе овог великог јубилеја јер „институт нема новца” и да се чека одговор владе о могућностима финансирања организовања скупа.
Неки аналитичари верују да је прећутно „забрањен јубилеј” јер су током протеклих десетак месеци „Турци главни а може се рећи и једини велики инвеститори у Црној Гори”.
Занимљиво је да се јубилеја није „сетила” ни Црногорска академија наука и уметности (ЦАНУ), макар организовањем научног скупа којим би се подсетило на време тешких и крвавих дана када је Црна Гора „заокружила своје границе и подигла барјак слободе”.
Ни слободарски Мојковац који се дичи Спомеником мојковачких јунака из истоимене и славне битке као и велелепним спомеником у самом центру града, генералу Вукотићу, није нашао за сходно да са суграђанима подели радост тог догађаја.
Уместо извештаја о прослави 100 година Првог балканског рата, у Мојковцу у новинама је осванула изјава председника овог града Славенка Блажевића: „Не знам ништа о томе”.
Сличне су изјаве биле и потпредседника општине Бијело Поље Радована Обрадовића који једино зна да су јубилеј „обележили Црквена општина и неке опозиционе странке”, али не зна и њихова имена.
Ако би се судило према слављу, Први балкански рат једино се одвијао на простору општине Пљевља која је обележила „светли датум низом манифестација, али и научним скупом”.
Да ипак у неком грму лежи и озбиљан противник овог јубилеја сазнало се тек када је у име општина Плав и Гусиње, где је већински бошњачко-албански живаљ, „у име грађана ових општина” из Њујорка упућена „декларација” званичницима у Подгорици. У њој се тражи да се црногорске власти ограде од геноцида извршеног од државних органа Црне Горе над Бошњацима и Албанцима у ова два места 1912. и годину дана касније. О декларацији још увек из врха власти нема ни слова.
Авра Цемовића, када је у брк скресао неприкосновеном краљу Николи, следеће речи: „Господару, ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по’ земље, па ти је дао да ш’ њом управљаш и на њу живиш! Немој, господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелити виша ће моја држава од твоје бити, макар један чеперак!”
Да ли је Црна Гора не обележавајући јубилеј 100 година Првог балканског рата краћа или дужа за духовни и интелектуални чеперак, одговор се очекује од потомака славних балканских јунака.
http://www.politika.rs/rubrike/region/Strah-Crnogoraca-od-podviga-predaka.sr.html
Сто година Првог балканског рата у Црној Гори није званично обележено, иако је у том сукобу проширена црногорска територија
Подгорица – Да ли је идентитет Црногораца доживио ренесансу или је европеизиран, тешко је наћи прави одговор након сазнања да држава Црна Гора није званично обележила 100 година Првог балканског рата.
Није реч о било којем рату, већ о оном у ком је Црна Гора изнедрила велике јунаке који су са својим бастадурима ослободили већи број градова који су тада а и сада учинили њену територију већом, али лучу слободе су донели и у Пећ и Ђаковицу, који су тада припали Црној Гори.
Уз помоћ „локалних”, генерал Јанко Вукотић са црногорском војском ослободио је Мојковац и Бијело Поље. Историјски списи бележе да је генерал Вукотић на своју руку, противно вољи краља Николе, кога је уцењивала Аустроугарска захтевајући да не дира у Санџак, у октобру 1912. године, ослободио Беране, Рожаје, али и Плав и Гусиње, који су ревизијом Санстефанског уговора били враћени Турској. Захваљујући тој победи, ови градови су припојени Црној Гори.
Директор Историјског института Црне Горе др Радослав Распоповић, још пре два месеца је најавио да неће бити званичне прославе овог великог јубилеја јер „институт нема новца” и да се чека одговор владе о могућностима финансирања организовања скупа.
Неки аналитичари верују да је прећутно „забрањен јубилеј” јер су током протеклих десетак месеци „Турци главни а може се рећи и једини велики инвеститори у Црној Гори”.
Занимљиво је да се јубилеја није „сетила” ни Црногорска академија наука и уметности (ЦАНУ), макар организовањем научног скупа којим би се подсетило на време тешких и крвавих дана када је Црна Гора „заокружила своје границе и подигла барјак слободе”.
Ни слободарски Мојковац који се дичи Спомеником мојковачких јунака из истоимене и славне битке као и велелепним спомеником у самом центру града, генералу Вукотићу, није нашао за сходно да са суграђанима подели радост тог догађаја.
Уместо извештаја о прослави 100 година Првог балканског рата, у Мојковцу у новинама је осванула изјава председника овог града Славенка Блажевића: „Не знам ништа о томе”.
Сличне су изјаве биле и потпредседника општине Бијело Поље Радована Обрадовића који једино зна да су јубилеј „обележили Црквена општина и неке опозиционе странке”, али не зна и њихова имена.
Ако би се судило према слављу, Први балкански рат једино се одвијао на простору општине Пљевља која је обележила „светли датум низом манифестација, али и научним скупом”.
Да ипак у неком грму лежи и озбиљан противник овог јубилеја сазнало се тек када је у име општина Плав и Гусиње, где је већински бошњачко-албански живаљ, „у име грађана ових општина” из Њујорка упућена „декларација” званичницима у Подгорици. У њој се тражи да се црногорске власти ограде од геноцида извршеног од државних органа Црне Горе над Бошњацима и Албанцима у ова два места 1912. и годину дана касније. О декларацији још увек из врха власти нема ни слова.
Авра Цемовића, када је у брк скресао неприкосновеном краљу Николи, следеће речи: „Господару, ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по’ земље, па ти је дао да ш’ њом управљаш и на њу живиш! Немој, господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелити виша ће моја држава од твоје бити, макар један чеперак!”
Да ли је Црна Гора не обележавајући јубилеј 100 година Првог балканског рата краћа или дужа за духовни и интелектуални чеперак, одговор се очекује од потомака славних балканских јунака.
http://www.politika.rs/rubrike/region/Strah-Crnogoraca-od-podviga-predaka.sr.html
