Ovo je knjiga sa mnogo radosti, sreće i smeha i samo malo tuge koju donosi život a ne ljudi, tek toliko tuge da eventualni čitalac a i pisac ne zaborave da nisu u bajci.
Znam da bi više voleli da čitate neku veselu priču, ali i ove moraju biti napisane jer su deo mog života.......tačnije, naših života. Ne bih bila poštena prema sebi, a ni prema naslednicima, kojima je ovo pisanije prvenstveno namenjeno, ako ne bi postojale u knjizi.
Za prošla pokoljenja........u zahvalnost što nas sazdaše sposobne da preživimo
Za sadašnja pokoljenja.........da ne zaborave i mudrosti preživljavanja nauče mladje
Za buduća pokoljenja........ da se nauče ovoj mudrosti jer......trebaće im
STOJIMO
Maj mesec. Divan, sjajan, pun života. I jednog takvog majskog dana, dodje Maca s posla i kaže, spremamo roštilj u Košutnjaku, sad za vikend. Imale su njegove kolege taj običaj da se svi porodično sakupimo i roštiljamo. I uvek bude jako lepo. Ali sad.........
Organizacija tog ne baš malog skupa je već izvežbana. Dogovore se oni ko šta radi, ko šta kupuje, ko šta nosi, skupimo pare i kreći. Deca se raduju, izaći će negde. Popakovasmo se nas četvoro i sedaj u našu vernu ladu a Maza pozadi. Došlo nas je dosta, sa sve ženama i decom, ali ipak manje nego obično. Taman posla da zameraš nekom, možda nema novca za to, možda se plaše, možda im se žene ili deca plaše.......razni ljudi, razne odluke. Prazan Košutnjak........tek negde, negde vidiš po nekog, ma ni nalik na ranija okupljanja. Svi su pili po malo, niko nikada nije otišao pijan sa tog skupa, posebno ne sada. Sve su to vrlo ozbiljni ljudi, profesionalci, ljudi koji su itekako svesni da im je najpreči u ovim danima bistar mozak. I žene su im takve, svikle u dugogodišnjim brakovima na posao svojih muževana to da nema vikenda, praznika, nema ni dana.......postoje samo smene.
Zamirisa roštilj, deca su tu oko nas, pikaju loptu........strogo je zabranjeno bilo kakvo udaljavanje bez obzira koliko je staro dete. Mazuljak juri loptu i laje, sva sretna zbog društva i ukazane joj pažnje. U pauzama ide od ruke do ruke tražeći da je maze, pa obidje roštilj, neko joj dobaci po komadić nečega što ona hvata u letu. Mi žene ponele kolača, slatkiša, koja je šta stigla i mogla da pripremi, uglavnom za decu, mada i ovi muški, nek su živi i zdravi, većinom vole slatko. Odzvanjaju veseli glasovi, trče razdragana deca po zelenoj travi........niko je nije gazio već duže vreme, a ona jedra, jaka, kočoperna. Kroz bujne krošnje Košutnjačke šume jure glasovi, povici. Šumsku tišinu remeti ova naša grupa, ali ne izgledamo ni malo neprirodno........ne, baš pripadamo ovde..........Sedim na drvenoj klupi i posmatram........i sve imam utisak da nas je ova šuma tako željno prigrlila, da je tako gladna smeha i mirisa roštilja.........
Palo mi je nešto na pamet. Treba mi, uz stablo onog oraha da pružim par grančica šumskog bršljena. Orahu neće smetati jer je ogroman i jak a ja ću bršljen držati pod kontrolom. Lepo bi izgledalo zimi kada nema cveća videti zeleno čim izadješ u dvorište. Uzimam nož i polazim da naberem. Kažem Maci da ću ići, tu sam u blizini, deca hoće sa mnom. Moj muž je nešto radio oko mesa i samo reče jednom kolegi da podje sa nama, za svaki slučaj, i meni upozorenje da ne idem daleko. Ma tu sam na 50 metara ali u šumi. Nabrah ja bršljen, a njegov kolega ode sa detetom da mali obavi šta treba. Kada su se vratili tiho reče svima odraslima "Tamo su avioni, mora da ima i vojske. Od ove čistine samo su tri reda drveća pa opet čistina".
Matori na smenu igraju fudbal sa decom, pa malo peku roštilj, pa malo sede i divane, mi žene pričamo, prinosimo i donosimo........Neko je šutnuo loptu toliko visoko da je ostala medju granama. Gadjali je, gadjali ne bi li pala ali je ne pogodiše........i nema druge nego penji se na drvo. Maza laje kao besan pas ispod drveta, požuruje onog što se penje, on se smeje i psuje nestrpljivo kereće stvorenje...........uspeo je. Jedan kolega je poneo radio stanicu, to mu je hobi, a ostalima nije rekao da će poneti, pa kad poče ono čudo da hvata sve i svašta.........svi graknuše na njega da isključi to sokoćalo. Beše lepo.........
Kasno popodne počesmo da se pakujemo. Valja se vratiti kućama. Niz put nailaze tri vojnika. Bože sveti, na šta su ličili. Naravno, pozvali smo ih, da jedu, da popiju, da se okrepe. Mi žene, raspakuj šta smo već spakovale, vadi pretekli roštilj iz činije, napravi im salate, piće........Jeli su oni kao gladni vukovi, sve izmedju zalogaja zahvaljuju. Niko ih ništa ne pita, ni iz koje su jedninice, ni šta rade tu.........znaju naši muški da se takva pitanja ne postavljaju. Deca ih gledaju zabezeknuto. Skupismo se oko njih, gledamo ih..........muškarcima stoji knedla u grlu, ženama suzne oči............zaplaka se jedna prijateljica, brat joj je rodjeni na Kosovu poginuo.......isto vojnik. Stojimo i gledamo u tišini, niko snage nema da prozbori, sav jad i muka i patnja su u tim uniformama..........stojimo nemi pred golgotom našeg naroda.........ali stojimo. Napravimo sendiče od hleba i roštilja, upakujemo u salvete, spakujemo i nešto sokova, ne mogu mnogo poneti, ali eto, bar za sledeći obrok, sakupismo sve cigare koje smo imali uz sebe i poče prevrtanje po džepovima i tašnama. Oni neće ništa da uzmu, ali ovi naši muški uspeše da im uguraju ono što smo skupili. Odoše......bar su siti i imaju cigare.
A mi, pokupismo stvari i uz psovke podjosmo kućama u susret još jednoj noći.
Znam da bi više voleli da čitate neku veselu priču, ali i ove moraju biti napisane jer su deo mog života.......tačnije, naših života. Ne bih bila poštena prema sebi, a ni prema naslednicima, kojima je ovo pisanije prvenstveno namenjeno, ako ne bi postojale u knjizi.
Za prošla pokoljenja........u zahvalnost što nas sazdaše sposobne da preživimo
Za sadašnja pokoljenja.........da ne zaborave i mudrosti preživljavanja nauče mladje
Za buduća pokoljenja........ da se nauče ovoj mudrosti jer......trebaće im
STOJIMO
Maj mesec. Divan, sjajan, pun života. I jednog takvog majskog dana, dodje Maca s posla i kaže, spremamo roštilj u Košutnjaku, sad za vikend. Imale su njegove kolege taj običaj da se svi porodično sakupimo i roštiljamo. I uvek bude jako lepo. Ali sad.........
Organizacija tog ne baš malog skupa je već izvežbana. Dogovore se oni ko šta radi, ko šta kupuje, ko šta nosi, skupimo pare i kreći. Deca se raduju, izaći će negde. Popakovasmo se nas četvoro i sedaj u našu vernu ladu a Maza pozadi. Došlo nas je dosta, sa sve ženama i decom, ali ipak manje nego obično. Taman posla da zameraš nekom, možda nema novca za to, možda se plaše, možda im se žene ili deca plaše.......razni ljudi, razne odluke. Prazan Košutnjak........tek negde, negde vidiš po nekog, ma ni nalik na ranija okupljanja. Svi su pili po malo, niko nikada nije otišao pijan sa tog skupa, posebno ne sada. Sve su to vrlo ozbiljni ljudi, profesionalci, ljudi koji su itekako svesni da im je najpreči u ovim danima bistar mozak. I žene su im takve, svikle u dugogodišnjim brakovima na posao svojih muževana to da nema vikenda, praznika, nema ni dana.......postoje samo smene.
Zamirisa roštilj, deca su tu oko nas, pikaju loptu........strogo je zabranjeno bilo kakvo udaljavanje bez obzira koliko je staro dete. Mazuljak juri loptu i laje, sva sretna zbog društva i ukazane joj pažnje. U pauzama ide od ruke do ruke tražeći da je maze, pa obidje roštilj, neko joj dobaci po komadić nečega što ona hvata u letu. Mi žene ponele kolača, slatkiša, koja je šta stigla i mogla da pripremi, uglavnom za decu, mada i ovi muški, nek su živi i zdravi, većinom vole slatko. Odzvanjaju veseli glasovi, trče razdragana deca po zelenoj travi........niko je nije gazio već duže vreme, a ona jedra, jaka, kočoperna. Kroz bujne krošnje Košutnjačke šume jure glasovi, povici. Šumsku tišinu remeti ova naša grupa, ali ne izgledamo ni malo neprirodno........ne, baš pripadamo ovde..........Sedim na drvenoj klupi i posmatram........i sve imam utisak da nas je ova šuma tako željno prigrlila, da je tako gladna smeha i mirisa roštilja.........
Palo mi je nešto na pamet. Treba mi, uz stablo onog oraha da pružim par grančica šumskog bršljena. Orahu neće smetati jer je ogroman i jak a ja ću bršljen držati pod kontrolom. Lepo bi izgledalo zimi kada nema cveća videti zeleno čim izadješ u dvorište. Uzimam nož i polazim da naberem. Kažem Maci da ću ići, tu sam u blizini, deca hoće sa mnom. Moj muž je nešto radio oko mesa i samo reče jednom kolegi da podje sa nama, za svaki slučaj, i meni upozorenje da ne idem daleko. Ma tu sam na 50 metara ali u šumi. Nabrah ja bršljen, a njegov kolega ode sa detetom da mali obavi šta treba. Kada su se vratili tiho reče svima odraslima "Tamo su avioni, mora da ima i vojske. Od ove čistine samo su tri reda drveća pa opet čistina".
Matori na smenu igraju fudbal sa decom, pa malo peku roštilj, pa malo sede i divane, mi žene pričamo, prinosimo i donosimo........Neko je šutnuo loptu toliko visoko da je ostala medju granama. Gadjali je, gadjali ne bi li pala ali je ne pogodiše........i nema druge nego penji se na drvo. Maza laje kao besan pas ispod drveta, požuruje onog što se penje, on se smeje i psuje nestrpljivo kereće stvorenje...........uspeo je. Jedan kolega je poneo radio stanicu, to mu je hobi, a ostalima nije rekao da će poneti, pa kad poče ono čudo da hvata sve i svašta.........svi graknuše na njega da isključi to sokoćalo. Beše lepo.........
Kasno popodne počesmo da se pakujemo. Valja se vratiti kućama. Niz put nailaze tri vojnika. Bože sveti, na šta su ličili. Naravno, pozvali smo ih, da jedu, da popiju, da se okrepe. Mi žene, raspakuj šta smo već spakovale, vadi pretekli roštilj iz činije, napravi im salate, piće........Jeli su oni kao gladni vukovi, sve izmedju zalogaja zahvaljuju. Niko ih ništa ne pita, ni iz koje su jedninice, ni šta rade tu.........znaju naši muški da se takva pitanja ne postavljaju. Deca ih gledaju zabezeknuto. Skupismo se oko njih, gledamo ih..........muškarcima stoji knedla u grlu, ženama suzne oči............zaplaka se jedna prijateljica, brat joj je rodjeni na Kosovu poginuo.......isto vojnik. Stojimo i gledamo u tišini, niko snage nema da prozbori, sav jad i muka i patnja su u tim uniformama..........stojimo nemi pred golgotom našeg naroda.........ali stojimo. Napravimo sendiče od hleba i roštilja, upakujemo u salvete, spakujemo i nešto sokova, ne mogu mnogo poneti, ali eto, bar za sledeći obrok, sakupismo sve cigare koje smo imali uz sebe i poče prevrtanje po džepovima i tašnama. Oni neće ništa da uzmu, ali ovi naši muški uspeše da im uguraju ono što smo skupili. Odoše......bar su siti i imaju cigare.
A mi, pokupismo stvari i uz psovke podjosmo kućama u susret još jednoj noći.
sram vas bilo
