(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
STO ŽIVOTA - 1. DEO
Razumem ja da smo svi mi različiti. Razumem i da su nam deca potpuno različita iako imaju ista oba roditelja. Svašta ja mogu da razumem, jel’te, jer sam razumna osoba, ali to što razumem ne sprečava me da poludim.....po nekad hahahaha E, to ne bi želeli da vidite....šalim se. Dok pričam, smejem se ili ljutito vičem sve je u redu......ali, kada se ućutim....onda se svi sklanjaju.
Htedoh da pričam o okruglom stolu koji su kupili moja tetka Ljuba i Maca pre 25 godina. Ja nisam učestvovala u kupovini jer je Cic bila sasvim mala beba te su njih dvoje išli u razgledanje i kupovinu. Taj sto je od punog drveta, okrugao tamne braon boje i veliki. Sklopljen je za četvoro a kada je rasklopljen onda je ovalan i tada je za šest stolica. Već godinama stoji rasklopljen i još je tu, u prvobitnoj funkciji i nema sile da ga zamenimo za neki drugi. Za tim stolom su donete sve važne i manje važne odluke u našoj porodici......optočen je suzama i osmesima, brigom i strepnjom, ljubavlju i nervozom, bolom i nebolom, srećom i mirom...Za tim stolom su pomirene mnoge strasti, sto pomirenja i razumevanja, vodjeni mnogi pregovori i postignuti dogovori, napravljeni planovi i rešeni problemi....i ne, nije bilo ni malo lako, niti će ikad biti, ali ne bih ni jedan jedini sekund zamenila za neki drugi. Specijalan sto za kojim su i naša deca naučena šta je život. Od malih nogu su naučeni da svo četvoro sednemo, mi sa kafom ispred sebe, pa oni saslušaju šta imamo reći i uvek govori samo jedan od nas dvoje. Naravno da je rečeno na način primeren njihovim godinama. Traženo je od njih da kažu svoje mišljenje. Pitani su od malih nogu, iako skoro ništa ne razumeju, ali osećaj zajedničkog donošenja odluke, osećaj da si uvažen i pitan, osećaj da učestvuješ u timu je ono što su zapamtili i ono što je ostalo u njima. Njihova sećanja na taj sto, kada danas o tome govore su ono na šta smo mi roditelji ponosni. I da....za tim stolom im je objašnjavano da su potrebni mami i tati, da bez njihove pomoći ne može da se uradi neki jako važan posao, da je potrebno da rade, pomognu....sto za kojim su naučili da rade, stvaraju, razmišljaju. Pitani su za ideje i mogu reći da je dosta toga uvaženo i uradjeno po njihovoj zamisli, naravno kada su bili stariji. Za tim stolom su saopštavali svoje želje i strahove, svoje nade i planove.....sto prepun očekivanja i maštanja, mladalačkih zabluda i objašnjenja...sto za slavlja, dočeke i ispraćaje.....sto suza zrelih godina i držanja za ruke....sto sa svim strastima i smehom koji sa nama zriju pa se prospu po njemu kao najlepši stolnjak....sto koji hrani i dušu i telo....sto koji misli i oseća.
I dan danas, razgovara se za tim stolom o svemu i svačemu.....nas je četvoro....sto je za šestoro.....taman.
PS Sve različitosti i istovetnosti moramo pomiriti u nama samima pa u porodici.....ljubalju, razmišljanjem, pričom i prilagodjavanjem. Večita vaga....sreća i tuga, osmeh i suza, lepo i ružno, blago i preko, brzo i sporo....ravnoteža....kao ova muškatla.....zar to nije isto?
