„Mislila sam da si slikar“, reče Ivana.
„I ja sam mislio, pre mnogo godina. No ispostavilo se da sam pesnik.“
„Onda je ovo nesporazum. Ja sam model, ja poziram slikarima.“
„Ja pišem pesme gledajući modele! Trenutno radim na rimejkovima - pomoć modela mi je nužna.“
„Ti plaćaš. Šta da radim?“
„Trenutno radim na rimejku Hasanaginice. Jesi li čula za tu pesmu?“
„Čula jesam, ali čitala nisam.“
„Ma ono: šta se bijeli u gori zelenoj, al su mrazi al su galebovi, čula si sigurno.“
„Pa kažem da sam čula. Što bih ja sad trebala biti, ptica, šator, ili….?“
„Ne, nego imam problem s razumevanjem sledećih stihova:
'(Hasanaga) boluje u ranami ljutim.
Oblazi ga mater i sestrica,a ljubovca (to je Hasanaginica koja mu je zapravo supruga) od stida ne mogla.'“
„Prekrasni stihovi! A ko ga je ranio?“
„Nije bitno. Ako su ti tako prekrasni, reci mi čega je to Hasanaginicu bilo stid?“
„Ne znam. Možda nije nalakirala nokte.“
„Nije tad bilo laka za nokte, to je 17. vek. Doduše, ko zna…“
„Sigurno je bilo, mislim, nisu ni tad bili neandertalci.“
„OK, ali je malo verovatno. Većina stručnjaka tvrdi kako je u ta vremena ženama bilo neugodno uopšte izaći iz kuće. Ali kako onda sestra i majka tako slobodno, gotovo prpošno, obilaze Hasanagu, obilaze ga bez ikakvog stida?“
„Ne znam. Reci mi kako da se postavim. Rekla sam ti da imam samo sat vremena.“
„S druge strane, na Granici se patrijarhalni običaji nikada i nisu poštivali striktno. Pogotovo ne u blizini Tromeđe!“
„Ništa ja tebe ne razumem. Hoćeš da ti odglumim stid ili...?“
„I šta je uopće značilo obići ranjenika u to vreme? Da mu previju rane?
Da mu donesu voća? Možda sestra i majka, ali Hasanaginica… Bojim se da je njezin bezobzirni muž tražio od nje nešto drugo, nešto što ni moderna žena ne bi sebi bila u stanju dopustiti: seks u vojničkom šatoru. I to s ranjenikom, u ko zna kakvim još okolnostima – ne usuđujem se ni pomisliti! Jest da joj je on muž, ali svejedno, to je stvarno bilo odvratno s njegove strane!“
„Šta je ovo, scenario za pornić?“
„I onda Hasanaga, navodno povređene sujete, izbacuje jadnicu iz kuće. Odmah priskače njezin brat, beg Pintorović koji već ima spremnog novog ženika - imotskog kadiju! Zamisli koja je to igra: Hasanaga postavlja supruzi zahtev koji ona nikako ne može ispuniti, koristi to kao povod da je se reši, a vlastiti joj brat još istog dana nalazi novog muža! Ako ovo nije prljava igra - lično mislim da je reč o prebijanju kockarskog duga - onda su svi čisti na ovome svetu! Svi!“
„Dobro, ne žesti se. Hoćeš da se skinem? Ja za dvadeset minuta moram ići.“
„Ma 'ebo sve ovo, Hasanaga me uvek razljuti, a tek onaj Pintorović.“
„A imotski kadija?“
„On se tek spominje. Ajmo jedan haiku da nisi bez veze dolazila. Počni kao plesati nešto, a kad ti dam znak, zaledi se.“
Ivana kao nešto počne, no u trenu omlitavi.
„Šta je bilo?“
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Od stida…“
„Kakvog stida, pa ti si model. Čekaj, čekaj, to je to! Stid je s Hasanaginice prešao na tebe! Evo, dolazi mi:
Hasanaginica od stida ne mogla
Ivana isto od stida ne mogla
Pesma moja…“
„Nemaš više inspiracije?“
„Stid je prešao i na mene. Stvarno nezgodno. Ne mogu dalje pisati. Iako sada bolje razumem Hasanaginicu. Ne stidi se ona nečeg određenog. Niti ju je Hasanaga zvao da se poseksaju usred bivaka - nije ni on bio lud u toj meri, to je moja iskvarena pornografska mašta podmetnula narodnom geniju.“
„Pa šta je onda?“
„Onda je ovo: stid je neizreciv i neizmeran. Počeo je s početkom svega, a ostat će i nakon kraja.“
