Stevan Raičković

Pesma trave

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu:" Ne treba tvoja pesma.
Leži u nama. I sklopi ruke , gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,
Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,

Lezi. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.
Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona."

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave sume teško kao kamen.
 
Ti si moj zivot videla iz bliza

Ti si moj zivot videla iz bliza:
Primiso, pokret, rec sto nisam reko.
Znala si grc moj i kad stojis iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok jos gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu pricu samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Vec pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit ce znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.
 
Stablo Tisine

(Stevanu Raickovicu)

Izmorena lomacama i suzama
sklonih se u tvoju tisinu.
Osluhnuh ucenje prirode
da ima dobra u svemu.

Otece modra reka iz mojih zenica,
utece ropac iz moga grla,
prasak granata zamenise
reci prastanja:
da blazene daleke kuce
ne tonu nikada vise
u mrak, u rane, u prah.

Nastani se u moje misli
sudbonosno pitanje:
gde lezi poreklo nase zabune?

(Katarina Kostic)
 
Camac u ritu

U rit, sve dublje, ulazi crni camac
I na njemu se, gle: i moj zivot probija
izmedju vrba.

Zaobidjimo natrulo deblo sto cuci kao samac
Obrasto u mahovinu i sa stotinu grba.

Prema skrajnutim lopocima ili gde?
- da uputimo nas pramac!

Zasli smo ovde da se mir i niz nas slije
Al tek se u njegovom srcu, gle: nas bol rasprskava.

Okolo nas su stvari, ko nikad, najistinskije,
A nasa se bit medj njima ko pesak potkopava:
Camac je crn od katrana, a zivot nas -
kakav li je?

Vec danim sam u ritu (tek slusajuci ptice i zabe)
Skupljao po kap melema u oko, u uho, u grudi,
Al izvrgnu se tisina u kandze koje grabe
I melem posta otrov od kog se tiho ludi
A moje snage - bez pravca, otupljene i slabe.

Sad gledam: vode su mirne - to trske drhte iznutra
Kao sto se njisu devojke, same, iz svoje mladosti
Daleko je grad - al krenuti u njega vec sutra

I utonuti u zivot: u zaborav do kosti!
(Ove reci, kao paniku u sebi, ponavljati do jutra.)
Ovo je tek svet bez pravca: tonuci sve dublje

Izmedju travnatih ada, izgleda - zalutali smo.
Ne vredi sad siriti oci nit veslo stezati grublje

Vec jednostavno: cekati sunce (kao spasonosno pismo)
Da kroz rupu u krosnji zapali svoje zublje.
 
Svet oko mene

Pola mene
strepi

Pola se raduje

Dok gledam sa obronka
kako zalazi sunce

za krovom u dolini.

Mislim na duse
koje mrak obuzima

a vidim bracu i sestre
rasute po sumraku

kako se umorni vracaju sa posla:

mozaicari
zitnih cilimova

i neimari
vinovih cardaka

(koji su ostali
za njima

u vetru

sa mnom
da trepere).
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top