Степан Бандера, лик и (зло)дјело

[Slavan]

Bandera je u vreme Volinjskog masakra bio u logoru, dakle ne moze snositi komandnu vec moralnu odgovornost. Inace unijati sa Zapada Ukrajine su doskora najvise mrzeli Poljake.

Тај човек је био зликовац и злочинац, остало је мање битно.
Важно да увек неког мрзе.

 

[Khal Drogo]

Епизода 2; https://www.youtube.com/watch?v=nyo4p3qgVd4
Епизода 3; https://www.youtube.com/watch?v=nXve_s47xlI
Епизода 4; https://www.youtube.com/watch?v=CUGAznWeGcM
Епизода 5; https://www.youtube.com/watch?v=U0fzJ8FN924

 

[Rogonos]

Javno obeležavanje Bandere u Ukrajini postalo je moguće tek početkom 1990-ih, nakon raspada SSSR-a. U gradovima tri zapadnoukrajinske oblasti – tj u Lavovu, Ternopolju i Frankivsku – podignuti su spomenici Banderi i ulice su dobile njegovo ime. Lično sam se u to uverio. Ovo je ekvivalent na Zapadnu Hercegovinu i Liku gde danas imamo mnoštva ulica ustaških zlikovaca i tihu rehabilitaciju istih (Mile Budaka recimo)

Dobro je da se prisetimo, da je za vreme svih ukrajinskih predsednika (uključujući i Janukoviča), Kijev dao prećutno odobrenje za lokalnu (zapadnoukrajinsku) kanonizaciju UPA, koja je prvenstveno imala za cilj da održi u životu sećanje na posleratnu antisovjetsku podzemnu borbu i sovjetske represije protiv lokalnog stanovništva

Pitanja kao što su terorističke prakse OUN u međuratnoj Poljskoj, njena saradnja sa nacističkom Nemačkom i ubistvo miroljubivih Poljaka u Voliniji bila su marginalizovana ili zataškana. U međuvremenu, ukrajinska javna rasprava o Banderi (ili, tačnije, o mitovima o Banderi) vrtela se uglavnom oko sovjetsko-ruske ose. Poljske interpretacije i ukrajinsko istorijsko pamćenje su praktično ignorisane, sve do danas.

Upravo ta antiruska i antisovjetska logika, na prvi pogled, objašnjava zašto je tada odlazeći predsednik Juščenko, posle prvog, za njega poraznog, kruga predsedničkih izbora 2010. godine, Banderi posthumno dodelio titulu "Heroja Ukrajine" (koja je btw kopija najvišeg priznanja Sovjetskog Saveza) za njegov parafraziram, neuništivi duh u odbrani nacionalne ideje, herojstvo i samopožrtvovanje u borbi za nezavisnu ukrajinsku državu. Ludilo.

Sledeći važan korak bio je Majdan od 2013. do 2014. Uz predstavnike desničarskih ekstremističkih partija koji su svesno propagirali pozitivnu sliku o Banderi, mnogi pristalice Majdana počeli su da sebe nazivaju "Banderovcima". Očigledno su hteli da naglase svoje odbacivanje zvanične "ruske propagande", koja je Majdan prikazivala kao "fašistički puč".

Prihvatajući (makar ironično) propagandni pečat "Banderovca” kao pozitivan samoopis, ovi ljudi su upali u ideološku zamku i nehotice podržavali upravo onu propagandu kojoj su želeli da se rugaju.

Važno je napomenuti da ni pristalice ni protivnici Banderinog "heroizma" ne čine homogenu grupu u današnjoj Ukrajini. Kritike Banderinog pozitivnog imidža dolaze iz svih političkih uglova: od komunista do liberala, od pristalica Putina do zagovornika evropskog kursa. Ovo dovodi do dva važna zaključka. Prvo, kritika Bandere sama po sebi ne podrazumeva prihvatanje demokratskih vrednosti ili priznanje sovjetske nostalgije. Drugo, zbog ekstremne politizacije ovog pitanja, svaka izjava o Banderi mora biti pažljivo kontekstualizovana.

 

[Гамбино]

nema dodirnih tačaka. Možeš da ga porediš sa Pavelićem

Није био ни као Павелић, али није био ни као Дража, који апсолутно није имао никакве контакте са Немцима и Италијанима, али јесте имао са Србима као што су Недић и његовим министрима који су финансијски помагали.

 

[Rogonos]

Није био ни као Павелић, али није био ни као Дража, који апсолутно није имао никакве контакте са Немцима и Италијанима, али јесте имао са Србима као што су Недић и његовим министрима који су финансијски помагали.

Pa do 1930-ih i ranih 1940-ih taj ukrajinski nacionalizam je postao radikalniji i počeo je da liči na italijanski fašizam. U zamenu sa drugim etničkim pokretima u Evropi, nastala je ukrajinska varijanta fašizma, čiji je cilj bio etnički homogena država. Od sredine 1930-ih, pokret je kovao konkretne planove o tome kako Jevreje, Poljake i Ruse treba proterati ili ubiti da bi se uspostavila takva država.

Bandera je bio uključen u realizaciju ovih planova, iako je veći deo 1941-44. proveo iza rešetaka, to stoji. Pomagao je nemačkom Vermahtu da se pripremi za operaciju Barbarosa i negovao nameru da postane šef ukrajinske fašističke države, koja je zapravo proglašena 1941. u Lavovu. Ali to je bilo u suprotnosti sa nemačkim planovima.

Problem je druge prirode. krug obožavalaca Banderasa ne uključuje samo nacionalističke političare ili desničarske ekstremne fanatike, već i ljude iz mejnstrim društva: muzičare, pisce, profesore srednjih škola i profesore istorije – ili diplomate poput ambasadora Melnika. Ono što ih spaja je mržnja prema Rusiji, specifičan oblik ukrajinskog "patriotizma" i odbijanje da se priznaju naučna istraživanja o Banderasu.

Zdrav razum i iskustvo suočavanja sa holokaustom u Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji sugerišu da bi ukrajinska država takođe trebalo da kritički ispita istoriju OUN i UPA i njihovih vođa i članova. Bandera se tada više ne bi pojavljivao u muzejima kao mešavina poluboga i mučenika, već kao političar koji je radikalizovao ukrajinski nacionalizam, doprineo nastanku ukrajinskog fašizma i shvatio masovno nasilje kao političko oruđe.

U tom narativu on bi imao svoje mesto kao figura u kontekstu opšteevropskog fašizma, ne izjednačena sa Hitlerom ili Musolinijem, ali sličnog značaja kao, recimo ustaški vođa i zlikovac Ante Pavelić

 

[Brđanin]

Ту је њемачко виђење Словена као ниже расе и нису били благонаклони према било каквом виду макар и привидне независности, Словени могу имати само ропски статус

Tako sa Hrvatima nije bilo.

 

[Njegos88]

Само у бившој Југославији можете наћи тврдокорне комунисте који подржавају нацисте и капитализам над Русијом, и једине муслимане на свету (Босанци и Албанци) који подржавају Америку и Запад против Русије.

Њихова одлучност да сваки пут буду на супротној страни од онога кога Срби подржавају је срамотна, али невероватно доследна.

 

[Khal Drogo]

Tako sa Hrvatima nije bilo.

Шта није било? Доврши мисао.

 

[Brđanin]

Шта није било? Доврши мисао.

Nisu bili tretirani kao robovi, data im je država koja je je nadmašila sve po svojoj svireposti, u kojoj je 4% stanovništva iste ubijano svake godine.
Mislim da je razlika između tretiranja Ukraine i Hrvatske zbog nečega drugog, religije.

 

[Khal Drogo]

Nisu bili tretirani kao robovi, data im je država koja je je nadmašila sve po svojoj svireposti, u kojoj je 4% stanovništva iste ubijano svake godine.
Mislim da je razlika između tretiranja Ukraine i Hrvatske zbog nečega drugog, religije.

Мислим да религија није имала битну улогу код тога како су нацисти третирали поједине народе.
Хрвати јесу имаи повлаштенији статус од неких других народа, одговоре зашто је то тако дао је Едмунда Глез фон Хорстенауа кроз своје мемоаре ојављене у виду књиге Између Хитлера и Павелића. гдје даје детаљно објашњење односа Хрвата, њемачких нациста и италијанских фашиста, рецимо приликом састанка код Хитлера у априлу 1941. док још нису почели преговори Њемачке и Италије о судбини ендехазије

U prostoriji su, pored Hitlera, bili prisutni Kajtel, Jodl i Bodenšac. Kasnije nam se pridruţio i odvratni Hevel.
Hitler mi je ponudio da sednem. Izvinio sam se što se tako brzo ponovo pojavljujem pred njim. Imam zato veliko opravdanje, odnosno jake političke razloge, što će se videti iz mog izlaganja.
Slika koju sam dobio u Zagrebu, pošto sam u torn gradu proveo 48 ĉasova, samo potvrđuje to da je firer, kada je govorio nedavno, na uskršnji ponedeljak, pravilno ocenio situaciju (a, pre svega, i moja procena je bila ispravna, ali sam to prećutao).
Svi u Zagrebu imaju jednu jedinu želju: da ih Nemaĉka vodi (Hrvati idu ĉak tako daleko da traţe da nose i nemaĉke uniforme), no, ovaj predlog sam odmah odbacio.
Oseća se da ljudi imaju pomalo i strah od predstojeće nezavisnosti. Ako bi im se ponudilo, sa oduševljenjem bi prihvatili predlog da postanu nemaĉki protektorat. Prema Hitleru osećaju "upravo mistiĉno obožavanje". Kada sam to izgovorio, Hitler se u sebi samozadovoljno nasmešio.
U Zagrebu ne žele da vode sopstvenu spoljnu politiku i za sada kod njih ne postoji ministarstvo spoljnih poslova. Odbacuju saradnju sa Mađarima, i to zbog spornog podruĉja u Prekomurju i u Slavoniji. Postoji velika mržnja prema Italiji, "da ne kažem još neku jaĉu reĉ". Ovo se naroĉito ispoljava posle sukoba Italije sa Albanijom. Zamolio sam Hitlera da sa mnom ne postupa na stari austrijski
naĉin, dakle, da moje predloge ne odbaci odmah kao nerealne. Ja sam naviknut da razmišljam u istorijskim okvirima, pa sam zato ubeđen da nikako ne smemo da izgubimo Italiju, a pre svega Musolinija, kao svog saveznika.
Čak ni onda ako znamo da su slabiji partner i da im je potrebna naša pomoć. Zbog toga sam već na samom poĉetku svog delovanja u Hrvatskoj stavio do znanja u Zagrebu da su nam Ilalijani prijatelji. Ovo je ostavilo željeni utisak kod politiĉara u Zagrebu, premda sam od njih zahtevao da povuku korake koji nisu nimalo popularni kod Hrvata.
Ljudi mi jednostavno veruju, jer poznaju moju prošlost. Nažalost, ponašanje Italijana u Dalmaciji bilo je drsko i bezobrazno i to je prouzrokovalo napetu situaciju na torn podruĉju.
Posledice toga sam već ranije naveo: otežano je stvaranje hrvatske drţave, a time su nemačke trupe prisiljene da ostanu duţe nego što je bilo planirano; kod nekih Hrvata ponovo poĉinje da oživljava jugoslovenska ideja.

Е овај је дио занимљив

U toku razgovora oprezno sam naĉeo jednu temu koja je veoma delikatna. Pravio sam se da sam neobavešten, pa sam fireru postavio sledeće pitanje: koje su stvarne aspiracije Italije prema istoĉnoj obali Jadrana? Ako je taĉno da Italija hoće skoro celu Dalmaciju, onda se postavlja pitanje: kakav je stav Nemaĉke?
Ako je to sluĉaj, nameravao sam da nastavim i da kaţem da bi valjalo da odgodimo konaĉno reše-nje tog pitanja i da ga barem sakrijemo nekim provizornim, vojnim rešenjem. Hitler me je, međutim, ovde prekinuo i rekao: „Опо što apsolutno odgovara istini jeste ovo: mi nemamo nekakvih konkretnih obaveza prema tom problemu. Jedina naša obaveza sastoji se u tome da sve što se nalazi južno od reke Drave spada u italijansku interesnu sferu.
Kada bi Italijani bili pametni, vodili bi politiku kakvu ste vi upravo predložili. Jer je ona jedina razumna i korisna za njih! Ovaj problem, medutim, jeste iskljuĉivo njihov I mogu da ga rešavaju samo Italijani i Hrvati. Južno od reke Drave Nemaĉka ima samo privredne interese. U dubini duše, protivim se tome da Nemačka izađe na Jadransko more." U sebi sam pomislio da Hitler ne želi da nastavi politiku nemaĉkih careva iz doba srednjeg veka. Firer je nastavio sa svojim monologom: „Ako mi izađemo na Jadran, dakle, na Mediteran, to znači da smo opet izašli na zatvoreno more. Nemaĉka nacija, međutim, treba da vidi svoju budućnost na Severnom moru, koje je otvoreno prema svim okeanima sveta.
I, uopšte, Nemačka treba težište svojih ambicija da ima na severu (kazao sam sam sebi: 'Da, ovo je teorija Rozenberga!'). Da se Dalmacija nalazi u italijanskim rukama, u tome ima i dobrih strana. Ova regija će neprestano biti jabuka razdora između Hrvatske i Italije. Nemaĉka će tako ovde uvek igrati ulogu sudije (a ja umalo da ga nisam prekinuo: 'Kao da je to neka zahvalna uloga!'). Sem toga, opasnost da se ponovo rasplamsa jugoslovenski pokret zapravo i ne postoji."
Ja sam primetio da su Hrvati spremni da se prozovu Germani. Hitler je odbacio moju duhovitu primedbu i smešak sa kojim sam popratio komentar, i rekao je: „U ovoj primedbi sadržano je dosta istine. Rasna osnova Hrvata nije jednaka sa drugima koji po mentalitetu pripadaju orijentalnim narodima."
Upravo u ovome Hitler vidi garanta da će provalija i nesloga između Srba i Hrvata, koji su se našli ujedinjeni u zajedniĉkoj državi, ostati trajna.

Услиједили су ти преговори, или "преговори", заправо главни баја би "примио мишљења к знању", Италијани су разумљиво пуно тражили

Sa novim nemaĉkim poslanikom veĉerao sam u hotelu „Palas", koji trenutno slanuje u torn hotelu. Tu se našao i Fezenmajer. On se upravo vratio od poglavnika i ispricao nam strašnu novost. Ćano je prvo zahtevao od Hrvata da se Italiji prepusti cela daimatinska obala, koja ukljuĉuje i priliĉno veliko zalede. Kada je Pavelić taj predlog odbio, Ćano je predložio da se Hrvatskoj prepusti primorje sa nekim beznaĉajnim pomorskim lukama, kao što je Senj.
Cela Hrvatska trebalo bi da se potpuno oslanja na Italiju, i to privredno, vojno i spoljnopolitiĉki. Hrvatska treba da iz Italije dobije i jednog princa koji dolazi iz savojske kuće, i hrvatskoj delegaciji je predloženo da on bude proglašen za hrvatskog kralja.
Taj poslednji predlog Pavelić je odbio. To je obrazložio ĉinjenicom da on tom monarhu, kada bi stigao u Hrvatsku, ne bi mogao da garantuje da bi ostao živ ni tri dana. A i ostale Ćanove predloge Pavelić je opisao kao neprihvatljive za Hrvatsku. U toku ljubljanskih razgovora, koji su trajali ceo dan, sa nemaĉke strane to je prisutan Kaše.
On je zastupao neke ĉudne stavove. Tako je utvr0 da je Hrvatska u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji imala daleko intenzivnije i ĉvršće veze sa Italijom nego sa Nemaĉkom. Ta tvrdnja predstavlja jedan nečuveno drzak istorijski falsifikat.
I kao vrhunac, pred većim brojem je izjavio sledeće: Musolini je u poslednje vreme doživeo toliko mnogo strašnih stvari i red je da mu se sada nešto pokloni. Pavelić se razume se, vratio u Zagreb duboko pogođen i s namerom da se odmah javi Hitleru i da ga zamoli da presudi u ovom sporu. Mi znamo da se on tome nikako ne bi obradovao. Kaše i Fezenmajer se trude da ta stvar ne dođe do Hitlera.
Sve u svemu, može da se kaže da se ovde, na malom prostoru, odigrava tragedija kakvu istorija još nije zabeležila.
Nemaĉka je prvo poslala "petu kolonu" protiv Jugoslavije, koju je vodio moj prijatelj Fezenmajer, kako bi pomogla da hrvatska revolucija pobedi. Ova revolucija sprovedena je doslovno uz pomoć nemaĉkih bajoneta. Hrvati su se tako oslobodili omrznutog „ugnjetaĉa" i gledali su puni nade u svoju nezavisnu državu koju su izgubili 1.102.
U tom trenutku odjednom se pojavljuje pobednik sa juga, koga Hrvati još više mrze nego Srbe, ili tačnije, koga preziru iz dubine duše, i sprema im novo ropstvo koje je daleko teže nego kada su bili pod Srbima. I sve se to događa jadnim Hrvatima, najvemijim vernicima Habzburške monarhije, a mi, Nemci, sve to mirno, pasivno posmatramo...

Павелић и коцкасти су се гицали, и на крају добили ку*чину, а Италијани и више него ли су се надали, мислим на окупационе зоне.

Firer liĉno, oĉevidno, ima osećaj da je ovde uvuĉen u jedan posao koji mu je, istina, doneo novu slavu ratnog pobednika, ali istovremeno time će sebi na leđa natovariti i mnoge politicke brige. Gotovo je neobjašnjiva Hitlerova potpuna lojalnost Italiji, a ona dolazi do izražaja i u njegovom govoru u Rajstagu od 4. maja 1941.
Da li je zaista bilo nužno da Hitler ide tako daleko u ispunjenju italijanskih zahteva, ja u to, evo, otvoreno sumnjam. Od svih stranih naroda koji su se od marta 1939. našli pod nemaĉkom upravom, ili su stajali pod nemaĉkom hegemonijom, postojao je samo jedan jedini koji je stvarno bio odan nemaĉkoj državi i njegovom vodstvu: Hrvati. A upravo su oni bili, možda, najgore kažnjeni!

Једноставно, Хрвати су у том времену према нацистима показивали мистично обожавање, нацисти су били тога свјесни, у каснијим дијелвима мемоара имамо свједочење да Хрвате нису доживљавали равноправним, већ нижим на љествици развоја, али су и цијенили ту оданост, третирали су их попут вјерних керова које би повремено награђивали и пуштали са ланца да се мало "иживе", при чему се "иживе" односи на убијање и непочинства над Србима.

Када је пак однос нациста према Украјинцима и уопште Словенима и о томе Едмунд Глез фон Хорстенау пише у поменутј књизи на стр. 71;

Kada su naše trupe umarširale u Ukrajinu, po kratkom postupku smo istoĉnu Galiciju pripojili Poljskoj. A u torn predelu žive mnogi narodi. Isto tako je Transinistrija sve do Odese prikljuĉena Rumuniji. Naša politika postupala je jednako prema dobrim Ukrajincima kao i prema Rusima, koji su „untermenšen" (koji, dakle, ne pripadaju ljudskom rodu, nego pre životinjskom svetu, prema ideologiji nacista, prim. prev.). Sudbinu Ukrajinaca odredili smo zakonom prema kome oni dve stotine godina moraju da vode život robova kojima se, dakle, iskljuĉuje svaka mogućnost da napreduju u društvu. Malo kasnije, ipak smo u Ukrajincima otkrili ljude koji su zapravo „Rusi, ali stoje na skali ljudskih vrednosti daleko iznad Rusa". Odnedavno smo Ukrajince izjednaĉili sa Hrvatima. Ukrajinci, navodno, svoje poreklo vuku od germanskog plemena Istoĉnih Gota. Otkrili smo da Ukrajinke imaju duge noge, a njihovi muževi da su, uglavnom, plavooki.
Hitler, kao dobar Rozenbergov dak, to objašnjava na sledeći naĉin: seobu Istočnih Gota iz Ukrajine ne treba tumaĉiti tako kao da su svi pripadnici ovog germanskog plemena napustili Ukrajinu. Ne. Ukrajinu su napustili, uglavnom, mladi pripadnici lstoĉnih Gota, dok su stariji ostali u Ukrajini. (Ja se na ovom mestu pitam odakle bi onda ti lstoĉni Goti, starci, dobili potomstvo. Hitler nam nije pružio istorijsko objašnjenje za ovaj fenomen.) Budućnost nemačke nacije ne nalazi se više na dalekim morima gde postoji opasnost za nas kao kolonijalne gospodare, da nam se rasa iskvari. Naša budućnost leži u Ukrajini gde se nalazi najplodnija, crna zemtja. On, Hitler, ima danas već 54 godine i vise nije sposoban da se privikne na beskrajnu širinu i veliĉinu te ravnice. Nemaĉka omladina, medutim, neće s tim pitanjem imati nikakvih problema. Toliko o Hitlerovim idejama. .

И ту по мом мишљењу разлози другачијег односа нациста према успостављеној независној Украјини у односу на онај који су имали према марионетској монструм творевини ендехазијису слиједећи;
- Како сам већ примијетио и како је видљиво из приложеног одломка, нацисти су све Словене сматрали инфериорним, који ће на овај или онај начин имати улогу робове. Ту неће баш благонаклоно гледати на неку независну словенску државу.
- Са Хрватима су направили изузетак, третирајући их оданим керовима наградили су их за ту вјерност, али управо искуство са ендехазијом, покољи над народима који су се нашли на удару, а како се тај сценарио почео понављати у Украјини и да то ипак нарушава пацификацију којој су тежили на освојеном подручју одвратили су их да понове исту грешку.
- Како видимо из приложеног одломка, они су Украјину видјели као простор који ће временом колонизовати,наравно да се ни ту не уклапа нека независна словенска држава.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pa za Slovene je bilo predviđeno totalno biološko uništenje; verovatno bi suspendovani arijevski status npr. Hrvata i Slovaka u nekom trenutku i onda ih prvo iselili u Rumuniju, ako se sećam dobro da su postojali takvi planovi.

Krajnja ideja jesu rezervati slovenske populacije po Sibiru.

 

[Brđanin]

Мислим да религија није имала битну улогу код тога како су нацисти третирали поједине народе.
Хрвати јесу имаи повлаштенији статус од неких других народа, одговоре зашто је то тако дао је Едмунда Глез фон Хорстенауа кроз своје мемоаре ојављене у виду књиге Између Хитлера и Павелића. гдје даје детаљно објашњење односа Хрвата, њемачких нациста и италијанских фашиста, рецимо приликом састанка код Хитлера у априлу 1941. док још нису почели преговори Њемачке и Италије о судбини ендехазије

Е овај је дио занимљив

Услиједили су ти преговори, или "преговори", заправо главни баја би "примио мишљења к знању", Италијани су разумљиво пуно тражили

Павелић и коцкасти су се гицали, и на крају добили ку*чину, а Италијани и више него ли су се надали, мислим на окупационе зоне.

Једноставно, Хрвати су у том времену према нацистима показивали мистично обожавање, нацисти су били тога свјесни, у каснијим дијелвима мемоара имамо свједочење да Хрвате нису доживљавали равноправним, већ нижим на љествици развоја, али су и цијенили ту оданост, третирали су их попут вјерних керова које би повремено награђивали и пуштали са ланца да се мало "иживе", при чему се "иживе" односи на убијање и непочинства над Србима.

Када је пак однос нациста према Украјинцима и уопште Словенима и о томе Едмунд Глез фон Хорстенау пише у поменутј књизи на стр. 71;

И ту по мом мишљењу разлози другачијег односа нациста према успостављеној независној Украјини у односу на онај који су имали према марионетској монструм творевини ендехазијису слиједећи;
- Како сам већ примијетио и како је видљиво из приложеног одломка, нацисти су све Словене сматрали инфериорним, који ће на овај или онај начин имати улогу робове. Ту неће баш благонаклоно гледати на неку независну словенску државу.
- Са Хрватима су направили изузетак, третирајући их оданим керовима наградили су их за ту вјерност, али управо искуство са ендехазијом, покољи над народима који су се нашли на удару, а како се тај сценарио почео понављати у Украјини и да то ипак нарушава пацификацију којој су тежили на освојеном подручју одвратили су их да понове исту грешку.
- Како видимо из приложеног одломка, они су Украјину видјели као простор који ће временом колонизовати,наравно да се ни ту не уклапа нека независна словенска држава.

Nisam siguran da je bojaznost od masovnih pokolja bila presuđujući faktor za odustanak od pravljena države. Njemci su lako mogli intervenisati u NDH da su htjeli.

 

[Brđanin]

Мислим да религија није имала битну улогу код тога како су нацисти третирали поједине народе.
Хрвати јесу имаи повлаштенији статус од неких других народа, одговоре зашто је то тако дао је Едмунда Глез фон Хорстенауа кроз своје мемоаре ојављене у виду књиге Између Хитлера и Павелића. гдје даје детаљно објашњење односа Хрвата, њемачких нациста и италијанских фашиста, рецимо приликом састанка код Хитлера у априлу 1941. док још нису почели преговори Њемачке и Италије о судбини ендехазије

Е овај је дио занимљив

Услиједили су ти преговори, или "преговори", заправо главни баја би "примио мишљења к знању", Италијани су разумљиво пуно тражили

Павелић и коцкасти су се гицали, и на крају добили ку*чину, а Италијани и више него ли су се надали, мислим на окупационе зоне.

Једноставно, Хрвати су у том времену према нацистима показивали мистично обожавање, нацисти су били тога свјесни, у каснијим дијелвима мемоара имамо свједочење да Хрвате нису доживљавали равноправним, већ нижим на љествици развоја, али су и цијенили ту оданост, третирали су их попут вјерних керова које би повремено награђивали и пуштали са ланца да се мало "иживе", при чему се "иживе" односи на убијање и непочинства над Србима.

Када је пак однос нациста према Украјинцима и уопште Словенима и о томе Едмунд Глез фон Хорстенау пише у поменутј књизи на стр. 71;

И ту по мом мишљењу разлози другачијег односа нациста према успостављеној независној Украјини у односу на онај који су имали према марионетској монструм творевини ендехазијису слиједећи;
- Како сам већ примијетио и како је видљиво из приложеног одломка, нацисти су све Словене сматрали инфериорним, који ће на овај или онај начин имати улогу робове. Ту неће баш благонаклоно гледати на неку независну словенску државу.
- Са Хрватима су направили изузетак, третирајући их оданим керовима наградили су их за ту вјерност, али управо искуство са ендехазијом, покољи над народима који су се нашли на удару, а како се тај сценарио почео понављати у Украјини и да то ипак нарушава пацификацију којој су тежили на освојеном подручју одвратили су их да понове исту грешку.
- Како видимо из приложеног одломка, они су Украјину видјели као простор који ће временом колонизовати,наравно да се ни ту не уклапа нека независна словенска држава.

Da su htjeli, mogli su da naprave i u Ukrajini državu. Mislim da im to nije odgovaralo da prave države na teritoriji koja ih dijeli od Rusije.

 

[Khal Drogo]

Nisam siguran da je bojaznost od masovnih pokolja bila presuđujući faktor za odustanak od pravljena države. Njemci su lako mogli intervenisati u NDH da su htjeli.

Нисам написао да је била пресуђујући фактор већ један од основних разлога и не бојазан од масовних покоља већ што ће ти масовни покољи отежавати пацификацију освојених простора којој сваки освајач тежи.

Управо у књизи Едмунда Глез фон Хорстенауа имамо свједочења да су њемачки високи официри завидили Италијанима како су након реокупације своје окупационе зоне успјешно пацификовали побуњене српске крајеве.

Када су пак њемачке интервенције у ендехазији због злодјела структура ендехазије, било их је, самоинцијативних неких њемачких генерала, и сам Едмунд Глез фон Хорстенау пише да је спасио неколико хиљада Срба (и не лаже) али да није могао спасити више стотина хиљада (његове ријечи). И акција спашавања српске дјечице од стране Диане Будисављевић и сарадника је реализована искључиво због интервенције нацистичких официра.
Но ту смо имали веома замршену ситуацију, све протесте њемачких генерала, појединачна дјеловања да се спријече ужаси, амортизовао би Зигфрид Каше, формално њемачки амбасадор а "де факто" нацистички комесар у ендехазији, те покушаје би некад осујетио, ти протести наводно не би ни стигли до Хитлера, мада ту не можемо знати да ли је баш сам Хитлер дао прецизна упутства Кашеу да тако дјелује, уосталом имамо у приложеној књизи (стр 70-71) свједочење

Ovo, međutim, ima samo teoretsku vrednost. U grubom svetu činjenica, firer, time što je Austrijanac, ne povlaĉi nikakve krajnje zakljuĉke. Neposredno pred Pavelićevu posetu fireru, Ler je razgovarao sa Hitlerom i ukazao na užasnu politiku ustaškog reţima. I tokom poslednjeg razgovora Ler je o tome razgovarao sa Hitlerom. Stekao sam utisak da ovoga puta Ler uživa podršku ĉak i od Himlera.
Hitler je, medutim, odbacio Lerove prigovore. Kada je započelo razgovor o ustaškim užasnim zloĉinima, Hitler je primetio da mu je Pavelićev režim u Hrvatskoj odan, te da zato nema nikakvog razloga da i dalje ne podržava ovaj režim.
Nemaĉka nema previše dobrih prijatelja. Dobri Hrvati, zakljuĉio je firer, neka se "slobodno ižive". On je pod ovim mislio na ubijanje Srba. U istom trenutku nemačko ministarstvo spoljnih poslova ima velike muke zbog Nedića, a to je pre svega posledica hrvatskog režima koji je ogrezao u krvi. Nedić i ĉlanovi njegove vlade 20. septembra 1942. predali su nemačkim vojnim vlastima memorandum i ponudili ostavku.
U memorandumu su nabrojali razloge koji su ih naveli na taj korak: nemačke vlasti, kao prvo, prekomerno eksploatišu Srbiju; dalje, na snazi je zakon o odmazdi nad srpskim civilnim stanovništvom; treće, bugarske trupe okupirale su deo srpske teritorije; ĉetvrto, komandu nad Nedićevom policijom imaju viši ĉinovnici iz SS jedinica i nemačke policije (HSSPF).
Majsner (Meyszner) odbio je da prihvati Nedićevu ostavku tako daje on i dalje bio predsednik srpske vlade i pored toga što su mu nemačke okupacione vlasti dale samo neznatne ustupke.
Ali šta briga moćnike i siinike za tako sitne stvari kao što je, eto, srpski problem sa ove i one strane reke Drine; ili, pak, sećanje na situaciju iz 1903. izmedu Austrije i Srbije, koja je prouzrokovana smrću poslednjeg Obrenovića!
"Iživljavanje", to je postao temeljni princip naše međunarodne politike. i ovo "iživljavanje", razume se, mora, verovatno, ako se pokaže potreba i okolnost, da ima svoje granice, ali njih će da pokaže moćna ruka sudije.

Да је Хитлер благоналоно гледао да се "добри Хрвати мало иживе".
Како написах, веома замршени односи, ваља бити опрезан и код сагедавања тог времена и код доношења закључака, уопште у историји, свака тежња поједностављивању води на погрешан колосјек.

 

[Brđanin]

Нисам написао да је била пресуђујући фактор већ један од основних разлога и не бојазан од масовних покоља већ што ће ти масовни покољи отежавати пацификацију освојених простора којој сваки освајач тежи.

Управо у књизи Едмунда Глез фон Хорстенауа имамо свједочења да су њемачки високи официри завидили Италијанима како су након реокупације своје окупационе зоне успјешно пацификовали побуњене српске крајеве.

Када су пак њемачке интервенције у ендехазији због злодјела структура ендехазије, било их је, самоинцијативних неких њемачких генерала, и сам Едмунд Глез фон Хорстенау пише да је спасио неколико хиљада Срба (и не лаже) али да није могао спасити више стотина хиљада (његове ријечи). И акција спашавања српске дјечице од стране Диане Будисављевић и сарадника је реализована искључиво због интервенције нацистичких официра.
Но ту смо имали веома замршену ситуацију, све протесте њемачких генерала, појединачна дјеловања да се спријече ужаси, амортизовао би Зигфрид Каше, формално њемачки амбасадор а "де факто" нацистички комесар у ендехазији, те покушаје би некад осујетио, ти протести наводно не би ни стигли до Хитлера, мада ту не можемо знати да ли је баш сам Хитлер дао прецизна упутства Кашеу да тако дјелује, уосталом имамо у приложеној књизи (стр 70-71) свједочење

Да је Хитлер благоналоно гледао да се "добри Хрвати мало иживе".
Како написах, веома замршени односи, ваља бити опрезан и код сагедавања тог времена и код доношења закључака, уопште у историји, свака тежња поједностављивању води на погрешан колосјек.

Pa i Bandera je gledao naciste sa divljenjem. Moguće da su Ustaše bile malkice odranije od Bandere, ali i dalje razlika nije prevelika.

 

[Brđanin]

Pa i Bandera je gledao naciste sa divljenjem. Moguće da su Ustaše bile malkice odranije od Bandere, ali i dalje razlika nije prevelika.

Zašto su Njemci uopšte pomagali ustaše. Mogli su samo da ih odbace kao Ukrajince nakon Aprilskog rata?

 

[Khal Drogo]

Zašto su Njemci uopšte pomagali ustaše. Mogli su samo da ih odbace kao Ukrajince nakon Aprilskog rata?

Разлога је више. Неке је у својим мемоарима објаснио Едмунд Глез фон Хорстенау, већ сам цитирао у претходним објавама те наводе. Уопште, ситуација у ендехазији бјеше замршена, и окупаторима, њемачким нацистима својствена бјеше амбивалентност, са једне стране су се згражавали над звјерствима усташа, а опет би не ријетко само окретали главу а некад и посредно помагали та злодјела. Но то је друга тема, оваквва "скретања" са теме (не знам да ли то радиш намјерно) ничем не воде, тема је Степан Бандера, па да се врнемо теми.

Ево још једног документарца посвећеног Степани Бандери

 

[AleksaJ]

https://www.invissin.ru/topics/ukrain_en/the_bandera_militia_and_lviv_pogroms_of_1941/?print=Y

Јеврејски погроми у Лавову од 30.06.-2.07.1941.године током првих дана нацистичке окупације су незгодно питање за данашње украјинске националисте који следе Бандерово и Шушкевичово наслеђе. Они то не воле и покушавају да избегну тему. Лако је разумети зашто: одмах након што је Хитлерова војска заузела овај велики древни европски град, уследили су јеврејски погроми. Напади, погубљења, маршеви на коленима, улично скидање и други понижавајући третмани настављени су 3 дана. Умрло је од две до седам хиљада људи, према различитим проценама. Немци су снимали видео снимке и сликали своје злочине. Немачка пропаганда је то представљала као „народну освету“ за погубљења затвореника у затворима НКВД-а пре него што се Црвена армија повукла из града.

У међувремену, првог дана окупације града (30. јуна 1941.) украјински националисти из Бандерове фракције Организације украјинских националиста (ОУН) прогласили су независност Украјине. Дакле, независност је почела погромима и клањима. Истовремено, Бандеровци су створили „Украјинску народну милицију“ (УПМ). УПМ је укључивао милитанте који су носили траке у боји беле или украјинске заставе. У почетку су носили цивилну одећу, а касније – црну униформу са посебним шиљастим мазепинкама , што је било типично за УПА.

Дана 1. јула 1941. „Народна милиција” ОУН је званично била потчињена СС-у. УПМ је постојала у граду до 13. августа 1941. и помагала је Немцима колико је могла. Лавовска УПМ је била кључни учесник погрома од 30. јуна до 2. августа 1941. године, као и погрома на „Петљуриним данима“ од 25. до 27. јула 1941. са више од 2000 жртава. Немци су 13. августа 1941. распустили УПМ и створили Лавовску „украјинску помоћну полицију“. Потоњу су формирали Немци и познато је да је учествовала у антигерилском терору, елиминацији гета итд. У марту 1942. полиција Лавова се састојала од око 500 наоружаних људи, од којих су 122 (1 од четири) били припадници „народне милиције“ ОУН.

На пример, током марта 1942, 15.000 Јевреја је депортовано из Лавова у логор смрти Белзец у Пољској. Локални милитанти су били ти који су извршили депортацију. Сваки четврти је био члан УПМ-а са седиштем у ОУН. Управо у марту 1942. године град Белжец (у њему је радио озлоглашени „моториста“ Иван Демјањук) је почео са радом пуним капацитетом, па су милитанти имали тежак период. Немци су наређивали, ОУН „Украјински хероји” су убацили хиљаде жртава у вагоне, а „моториста” их је чекао у Белжецу.

Таква је била „независна“ Бандера држава. Лаж је да су се Бандеровци наводно борили против немачких освајача. Како би изгледала „борба против освајача“ да је новостворена Бандерина „милиција“ од првих дана учествовала у погромима у граду? Милиција која званично постаје СС јединица од 2. јула 1941? 1 од 4 од 500 лавовских полицајаца био је из ОУН-ове „народне милиције“. Како да назовемо људе који су помогли СС-у да терорише цивиле и да их погуби? Одговор је – они су били помоћници станара. Како да назовемо људе који су помогли депортацију жртава у логоре смрти? Помоћници станара. Због тога савремени следбеници Бандере одбијају да ураде било шта са „великим делима“ које су њихови хероји учинили у Лавову. Кажу да њихове милиције није било, да су сведоци били лажни, а саме фотографије неистините.

У наставку можете пронаћи сведочење очевидаца погрома у Лавову од 30. јула до 2. августа 1941. године, као и неколико фотографија и видео снимака који илуструју оно што су сведоци описали.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]