Štefan Cvajg

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Štefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 — Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu.[1]

Štefan Cvajg rođen je u Beču 1881. Bio je sin Morica Cvajga, imućnog jevrejskog proizvođača tekstila. Majka, Ida Bretauer Cvajg, poticala je iz jevrejske bankarske porodice.[2] Njen otac, Jozef Bretauer, dvadeset godina je radio u Ankoni, gde je Ida rođena i odrasla. Cvajg je studirao filozofiju na Bečkom univerzitetu, gde je 1904. doktorirao sa temom Filozofija Ipolita Tena. Religija nije igrala važnu ulogu u njegovom obrazovanju. „Otac i majka bili su Jevreji samo slučajnošću rođenja”, rekao je kasnije u jednom intervjuu. Ipak, nikad nije odricao pripadnost jevrejskoj zajednici i često je pisao o Jevrejima i jevrejskim pitanjima, kao na primer u priči Mendel knjigoljubac. Bio je blizak sa Teodorom Herclom, osnivačem cionizma, koga je upoznao još kada je Hercl bio književni urednik u vodećem bečkom listu Nove slobodne novine gde je objavio neke od Cvajgovih ranih radova.[3] Cvajg je verovao u internacionalizam i u evropeizam, pa mu Herclov jevrejski nacionalizam nije mogao biti naročito privlačan, što i sam potvrđuje u svojoj autobiografiji Jučerašnji svet. Nove slobodne novine nisu objavile recenziju Herclove knjige Jevrejska država, a sam Cvajg ju je nazvao „glupom i besmislenom”.[4]

Štefan Cvajg je bio u srodstvu sa češkim piscem Egonom Hostovskim. Neki izvori beleže da su bili rođaci, a sam Hostovski rekao je za Cvajga da mu je „veoma daleki rođak”.[5]

Početkom Prvog svetskog rata rasprostranjeno patriotsko osećanje zahvatilo je i nemačke i austrijske Jevreje: zajedno sa Martinom Buberom i Hermanom Koenom, i Cvajg mu je dao podršku.[6] Premda je bio patriota, Cvajg je odbio da u ruke uzme oružje - služio je u Arhivu Ministarstva vojnog, zauzevši ubrzo pacifistički stav, poput svog prijatelja Romena Rolana, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1915. godine. Preselio se u Švajcarsku, gde je ostao do kraja rata. Cvajg je do kraja života ostao pacifist koji se zalagao za ujedinjenje Evrope. Poput Rolana, napisao je mnogo biografija. U Jučerašnjem svetu svoju biografiju Erazma Roterdamskog nazvao je „prikrivenim autoportretom”.

Cvajg se 1920. oženio Friderikom Marijom fon Vinternic (rođ. Burger), a 1938. od nje se razveo. Pod imenom Friderike Cvajg ona je objavila knjigu o svom bivšem mužu nakon njegove smrti.[7] Kasnije je objavila i jednu ilustrovanu knjigu o Cvajgu.[8] Cvajg se 1939. oženio svojom sekretaricom Lotom Altman.[9]

Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Nakon toga živeo je u Engleskoj (prvo u Londonu, a od 1939. u Batu). Usled brzog napredovanja Hitlerovih trupa u Francuskoj i u čitavoj Zapadnoj Evropi, Cvajg je sa suprugom prešao Atlantik i otputovao u SAD, gde su se 1940. skrasili u Njujorku nastavivši često da putuju. Dana 22. avgusta 1940. su se ponovo odselili — ovoga puta u Petropolis, grad u konurbaciji Rio de Žaneiro.[10] Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma. Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku o tom beznađu. Dana 23. februara 1942. Cvajg i njegova supruga izvršili su samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci.[11][12] Cvajg je bio očajan zbog budućnosti Evrope i njene kulture. „Smatram da je bolje u pravo vreme i dostojanstveno okončati život u kojem je intelektualni napor predstavljao vrhunsko zadovoljstvo, a sloboda pojedinca najviše zemaljsko dobro”, napisao je.

Cvajgova kuća u Brazilu je kasnije pretvorena u muzej, danas poznat kao „Kuća Štefan Cvajg”.
Cvajg je vio veoma ugledan pisac u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Bio je prijatelj sa Arturom Šniclerom i Sigmundom Frojdom.[13] Veliku popularnost uživao je u SAD, Južnoj Americi i Evropi, dok je u Britaniji uglavnom bio nepoznat. U kontinentalnoj Evropi i danas je aktuelan,[1] ali mu je popularnost u SAD znatno opala.[14] Od devedesetih godina nekoliko izdavačkih kuća (pre svih Puškin pres i Njujorški književni pregled) oživelo je Cvajgova dela na engleskom.[15] Isto tako, Planket lejk pres e-knjige počeo je sa objavljivanjem elektronskih verzija Cvajgovih nefikcionalnih dela.[16]

Cvajgovi kritičari iz engleskog govornog područja oštro su podeljeni na one koji preziru njegov stil kao slab, lagan i površan[14] i na one privrženije evropskoj tradiciji što uzdižu Cvajgov humanizam i jednostavan i efektan stil.[15][17]

Cvajg je najpoznatiji po svojim novelama (Kraljevska igra, Amok, Pismo nepoznate žene — prema kojoj je Maks Ofuls 1920. snimio istoimeni film), romanima (Nestrpljivo srce, Pomešana osećanja, Devojka iz pošte — posthumno objavljen) i biografijama (Erazmo Roterdamski, Magelan, Meri Stjuart, Balzak). Dela su mu bila štampana na engleskom bez njegovog pristanka pod pseudonimom Stiven Brenč (prevod njegovog imena na engleski), u vreme kada je antinacističko raspoloženje bilo rasprostranjeno. Prema Cvajgovoj biografiji kraljice Marije Antoanete kasnije je snimljen holivudski film sa Normom Širer u naslovnoj ulozi.

Cvajg je bio blizak sa Rihardom Štrausom i napisao je libreto za Ćutljivu ženu. Štraus se suprotstavio nacističkom režimu odbivši da odobri uklanjanje Cvajgovog imena iz programa na premijeri, 24. juna 1935. u Drezdenu.[18] Zbog toga je Gebels otkazao najavljeni dolazak, a opera je bila zabranjena nakon trećeg izvođenja. Cvajg je 1937, u saradnji sa Jozefom Gregorom, napisao libreto za Štrausovu operu Dafne. Bar još jedno Cvajgovo delo imalo je muzičko izvođenje.[19]

Njegovo eklektičko delo sastoji se iz nekoliko zbirki poezije, nekoliko pozorišnih komada (Terzit 1907, Volpona 1927), ali Cvajg je pre svega čuven po svojim novelama (Amok 1922, Pomešana osećanja 1926, Dvadeset četiri sata iz života jedne žene 1934), pričama o intenzivnim strastima koje ponekad prelaze u morbidnost ili šalu. Njegova Šahovska novela (Schachnovelle) objavljena je posthumno. Pisao je i brojne biografije istorijskih ličnosti (Meri Stjuart, Magelan, Marija Antoaneta) koristeći preciznu psihološku analizu. Preko 20 godina je radio na zbirki priča Zvezdani časovi čovečanstva (Sternstunden der Menschheit) u kojoj je opisao četrnaest najznačajnijih događaja u istoriji sveta po svom izboru.
 
Poslednja izmena od moderatora:
80.782.996
 
Autorski delo Marije Šrader film je o godinama egzila u životu Štefana Cvajga, jednog od najčitanijih pisaca na nemačkom jeziku svoga vremena – između Buenos Ajresa, Njujorka i Brazila.

Kao jevrejski intelektualac, Štefan Cvajg pokušava da zauzme odgovarajući stav prema događajima u nacističkoj Nemačkoj, usput tražeći dom u novom svetu.

Ovaj vizuelno zapanjujući i emotivno moćan film istražuje šta znači biti izbeglica, a rediteljka postavlja teško pitanje – da li reći naglas svoj stav ili je bolje ćutati u teškim vremenima tiranije.

Film je osvojio Bavarsku filmsku nagradu za najbolju režiju, Nagradu nemačkih filmskih kritičara za fotografiju i za glavnu mušku ulogu, kao i Austrijsku filmsku nagradu za najbolju scensku šminku. (danubeogradu.rs)

Originalni naziv i prevod na srpski: Stefan Zweig: Farewell to Europe / Štefan Cvajg: Zbogom Evropi. Dužina trajanja filma: 106 minuta. Žanr: drama. Države i godina proizvodnje: Austrija, Nemačka, Francuska / 2016. Režija i scenario: Maria Schrader. Uloge: Barbara Sukowa, Tómas Lemarquis, Charly Hübner.
 
„Stranputice na putu do sebe sama“


Pariz, Engleska, Italija, Španija, Belgija, Holandija, to radoznalo lutanje i čergarenje bilo je samo po sebi ugodno, a u mnogom pogledu i plodno. Ali najzad – da li sam to ikad mogao znati bolje nego danas, kada moje lutanje po svetu više nije dobrovoljno nego posledica progonjenosti? – čoveku je potrebna stabilna tačka sa koje će stranstvovati i kojoj će se uvek vraćati. U toku godina od škole naovamo beše mi se nagomilala mala biblioteka, zatim slike i uspomene; rukopisi počeše da se slažu u debele pakete, i taj dobrodošli teret nije se, najzad, mogao stalno vući po svetu u koferima. Tako iznajmih mali stan u Beču, koji, međutim, nije trebalo da bude pravo mesto zadržavanja, već samo pied-a-terre, kao što to Francuzi tako upečatljivo kažu. Jer mojim je životom do svetskog rata vladalo osećanje privremenosti. Pri svemu što bih preduzimao, ja bih sebe samog ubeđivao da to još nije ono pravo, ono istinsko – pri svojim redovima z akoje samo osećao da su samo pokušaji za stvarno delo, a ne manje i u pogledu žena sa kojima sam bio u prijateljstvu. Na taj način sam postizao da moja mladost bude lišena osećanja krajnje obavezanosti i da se sva predaje onom diletto ničim nepomućenog naslađivanja, okušavanja i uživanja. Dospevši već u godine kada su drugi odavno oženjeni, imaju decu i važne pozicije, te svoju energiju moraju zbiti i pokušati da iz sebe izvuku krajnju meru, ja sam u sebi još uvek gledao mladog čoveka, početnika, poletarca, koji ima pred sobom neizmerno mnogo vremena, pa am oklevao da se u bilo kom smislu usidrim na nečem definitivnom. Kao što sam u svom radu gledao kao neku predradnju za „ono pravo“, kao neku vrstu podsetnice koja će literaturi samo nagovestiti moje postojanje, trebalo je da mi stan zasad bude ne mnogo više od proste adrese. Namerno sam izabrao mali stan, i to u predgrađu, da ne bih visokom cenom ugrozio svoju slobodu. Nisam kupio naročito dobar nameštaj, jer nisam hteo da ga „čuvam“, kao što sam to video u svojih roditelja, gde je svaka pojedina fotelja imala presvlaku koja se skidala samo za posete. Svesno sam hteo izbeći da se u Beču ukorenim te da na taj način budem osećajno vezan za određeno mesto. Dugo godina izgledalo mi je da to vaspitavanje sebe na provizornost predstavlja grešku, ali docnije, kada su me uvek i ponovo primoravali da napuštam svaki dom što sam ga sebi sagradio, i kada sam video kako se raspada sve što sam oko sebe stvorio, to tajanstveno životno osećanje nevezivanja poče da mi biva od pomoći. Pošto sam ga rano naučio, ono mi je olakšalo svaki gubitak i oproštaj.

U tom prvom stanu još nisam imao da smestim mnogo dragocenosti. Ali već je zid bio ukrašen onim Blejkovim crtežom što sam ga nabavio u Londonu, i jednom od najlepših Geteovih pesama u njegovom poletno slobodnom rukopisu – tada je to još bio alem-kamen moje zbirke autografa, koju sam započeo već u gimnaziji. Isto onako čoporativno kao što je cela naša literarna grupa pisala stihove, mi smo u ono vreme otimali potpise pesnicima, glumcima, pevačima, ali većina je, razume se, ovaj sport, kao i svoje stihovanje, napustila istovremeno sa školom, dok se kod mene strast za te zemaljske senke genijalnih likova samo još povećala i u isto vreme produbila. Prema samom potpisu postao sam ravnodušan, a nije me interesovala ni kvota internacionalne čuvenosti ili procena vrednosti pojedinog čoveka, ja sam tražio upravo prve rukopise i skice pesama ili kompozicija, jer me je više od svega drugog zanimao problem nastanka umetničkog dela, kako u njegovim biografskim tako i u psihološkim formama. Ona tajanstvena sekunda prelaza, kada stih ili melodija, iz nevidljivog, iz vizije i intuicije genija, putem grafičke fiksacije stupi u zemaljsku oblast – gde se ona drugde može uvrebati, ispitati, nego u tim prarukopisima majstora, borbom kao u nekom gonilačkom transu? Ja o umetniku ne znam dovoljno ako pred sobom imam samo njegovo ostvareno delo, i ispovedam Geteovu izreku da velika dela, da bi se shvatila, treba ne samo videti u njihovom završenom obliku, nego ih treba uhvatiti u njihovom nastajanju. Ali i čisto optički, neka Betovenova prva skica sa njenim divljim, nestrpljivim potezima, sa njenom razuzdanom zbrkom započetih i odbačenih motiva, sa onim stvaralačkim besom njegovi demonski preobilne prirode, koja se u njoj komprimirala na nekoliko poteza olovkom, delovaće na mene upravo fizički uzbudljivo, taj prizor će silno uzbuditi moju dušu; u takav isprljani hijeroglifski list mogu da buljim očarn i zaljubljen kao drugi u dovršenu sliku. Neka Balzakova korektura, na kojoj je skoro svaka rečenica iscepkana, svaki red razoren, beli rub crno izglodan linijama i znakovima i rečima, za mene predstavlja otelotvorenu eksploziju jednog ljudskog vezuva; jedva se usuđujem da je dotaknem. Mome ponosu što imam nekoliko takvih listova pridruživala se još i sportska draž da ih stičem, da ih lovim na dražbama ili po katalozima; i koliko napetih časova mogu da zahvalim tome lovu, koliko uzbudljivih slučajnosti! Ovde si stigao za dan prekasno, tamo se za jedan žuđeni predmet ispostavilo da je falsifikat, onde se opet desilo čudo: posedovao si mali Mocartov manuskript, koji ti je, međutim, pričinjavao samo pola radosti, jer je sa njega komad muzike bio odrezan. A onda odjednom, na jednoj štokholmskoj dražbi, iskrsne taj komadić što ga je pre pedeset ili sto godina odsekao neki zaljubljeni vandal, pa možeš ariju spojiti tačno onakvom kakvu ju je Mocart za sobom ostavio pre sto pedeset godina. Moji literarni prihodi u ono vreme još, razume se, nisu dostajali da bih mogao kupovati u velikom stilu. Ali znak svaki skupljač koliko će se radost zbog jednog predmeta povećati ako se morao, da bi ga stekao, odreći neke druge radosti. Sem toga, udario sam namet na sve svoje prijatelje pesnike. Rolan mi je dao jedan svezak svoga Jean Christopha, Rilke svoje najpopularnije delo, Die Weise von Liebe und Tod, Klodel Annonce faite a Marie, Gorki jednu veliku skicu, Frojd jednu raspravu; znali su svi da nijedan muzej neće njihove rukopise čuvati s više ljubavi. Koliko je od toga danas rasuto u sve vetrove, zajedno s drugim manjim radostima!

Da se, pak, najjedinstveniji i najdragoceniji muzejski predmet literature nalazi ne doduše u mom oramnu, ali ipak u istoj periferijskoj kući, to sam otkrio tek kasnije, slučajem. Iznad mene je, u isto tako skromnom stanu, živela jedna seda postarija gospođica, po zanimanju nastavnica klavira: jednog dana oslovila me je na stepenicama na najljupkiji mogući način, izjavivši da joj je u stvari neprijatno što ja radeći moram i protiv svoje volje da slušam njene časove nastave, i da se nada da me nesavršena veština njenih učenica ne smeta odviše. U razgovoru se zatim ispostavilo da kod nje stanuje i njena mati, poluslepa starica koja jedva još napušta sobu, i da je ta osamdesetogodišnja žena niko manje nego kći Geteovog ličnog lekara dr Fogela, koju je na krštenju, 1830, držala Otilija fon Gete, u ličnom prisustvu Geteovom. Obuzela me je laka vrtoglavica – zar 1910. ima još na zemlji čovek na kome je počinuo sveti pogled Geteov! Oduvek mi je bio svojstven naročit smisao za strahopoštovanje prema svakoj ovozemaljskoj manifestaciji genija, pa sam osim onih rukopisnih listova nakupio svakojakih relikcija do kojih sam mogao doći; u docnije vreme – u mom „drugom životu“ – jedna soba moje kuće bila je, ako smem tako reći, prostorija kulta. Tu je stajao Betovenov pisaći sto, i njegova kaseta za novac, iz koje je još u krevetu, drhtavom rukom koju već dodirivaše smrt, vadio one male iznose za služavku; tu se nalazio listić iz njegove knjige izdataka za kuhinju i jedan pramen njegove već osedele kose. Jedno Geteovo guščije pero čuvao sam godinama pod staklom, da izbegnem iskušenje da ga uzmem u sopstvene nedostojne ruke. Ali kako je ipak neuporediv sa tim ako hoćete beživotnim predmetima jedan čovek, biće koje još živi i diše, koje je Geteovo zagasito, okruglo oko još svesno i s ljubavlju pogledalo – poslednja tanka nit koja je mogla da se otkine svakog časa, vezivala je kroz to lomno zemaljsko biće olimpijski svet Vajmara sa tom slučajnom periferijskom kućom u Kohovoj ulici 8. Molio sam za dopuštenje da posetim gospođu Demelius; stara dama dočeka me rado i srdačno, i ja sam u njenoj sobi pronašao mnogo toga iz domazluka besmrtnikovog što joj je poklonila Geteova unuka, njena drugarica iz detinjstva; par svećnjaka koji su stajali na Geteovom stolu, i slična druga svedočanstva kuće na vajmarskom Frauenplanu.

Ali nije li istinsko čudo bila sama ona, svojim postojanjem, ta stara gospođa sa bidermajerskom kapicom uvrh svoje već retke bele kose, čija su izborana usta rado pričala o tome kako je provodila prvih petnaest godina mladosti na Frauenplanu koji u ono vreme još nije, kao danas, bio muzej, i koji je predmete sačuvao nedirnute od časa kada je najveći nemački pesnik zauvek napustio svoj dom i svet? Kao što kod starih ljudi uvek biva, ona je to svoje doba mladosti videla u njegovoj najpotpunijoj opredmećenosti; dirljivo beše njeno negodovanje na tešku indiskreciju što ju je počinilo Geteovo društvo objavivši „već sada“ ljubavna pisma njene prijateljice iz detinjstva Otilije fon Gete – “ već sada“ – oh, zaboravila je ona da je Otilija već pola veka mrtva! Za nju je Geteova ljubimica još bila prisutna i mlada, za nju su značile stvarnost one stvari koje su u našoj svesti već dugo postale davnina i legenda! U njenom prisustvu uvek sam osećao neku avetinjsku atmosferu. Stanovao sam u toj kući od kamena, razgovarao telefonom, goreo električno svetlo, diktirao pisma u mašinu, a dvadeset stepenica u visinu daljili bi me u jedno drugo stoleće, i ja bih stojao u posvećenoj senci sveta u kome je živeo Gete.

Kasnije sam još više puta sretao žene koje su svojim sedim glavama doticale visine herojskog i olimpskog sveta, Listovu ćerku Kozimu Vagner, oštru, strogu a ipak veličanstvenu sa njenim patetičnim gestovima, Ničeovu sestru Elizabetu Ferster, gizdavu, malu, koketnu, ćerku Aleksandra Hercena Olgu Monod, koja je kao dete često sedela na Tolstojevom kolenu; slušao sam Georga Brandesa gde kao već star čovek priča o svojim susretima sa Voltom Vitmanom i Floberom, ili Riharda Štrausa gde opisuje kako je prviput video Riharda Vagnera. Ali me ništa nije toliko dirnulo kao lice te starice, poslednje među živima koju je Geteovo oko pogledalo. A možda sam opet, sam ja već poslednji koji danas sme reći: poznavao sam čoveka na čijoj je još glavi za trenutak nežno mirovala Geteova ruka.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
 
Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među Nemcima koja je ostala verna humanističkim idealima. Cvajg ni u emigraciji nije znao za materijalne brige, inače toliko mučne za mnoge njegove sapatnike, i u svom dalekom prekomorskom utočištu, u Brazilu, lično se mogao osećati bezbedan. Ipak, zajedno sa svojom ženom, on se odlučuje na samoubistvo. Krajnje senzibilan, taj pisac je suviše patio zbog toga što je Evropa, čije je bogato kulturno nasleđe smatrao svojim nedeljivim duhovnim zavičajem, trpela ropstvo i poniženje, što je utonula u mrak bezdušnog varvarstva. Suptilna duša čoveka koji je celog života propovedao ljubav i razumevanje među narodima i verovao u kompromis među ideologijama, klasama i rasama, kome se činilo da se svi nesporazumi mogu otkloniti, nije se mogla miriti sa onim što se događalo, makar to bilo i daleko od njega. Virtuoz koji je otkrivao najtananije estetske mogućnosti nemačkog jezika morao je osećati upravo fizički bol što je taj jezik toliko oskrnavljen kao oruđe ideologije totalnog nasilja i laži, totalne mržnje i zločina.



Kada je Cvajg napisao tu poslednju poruku, već je bilo prošlo devet godina kako je napustio Austriju, koja se kao samostalna država u trenutku njegovog odlaska već nalazila u agoniji; vladajući klerofašisti borili su se na dva fronta: protiv radnika i protiv nacista. Radnike su uspeli da pobede, i ustanak u februaru 1934. godine ugušen je u krvi. Ali domaći nacisti imali su moćnog saveznika u Nemačkom rajhu, i u martu 1938. godine Hitlerove trupe učiniće kraj prvoj austrijskoj republici. Cvajga je ta bolna vest zatekla u Londonu i najviše ga je bolelo to što je znatan deo austrijanaca zaboravio na samostalnost i neizmerno bogatstvo svojih mnogovekovnih kulturnih tradicija i oduševljeno pozdravio nacističku soldatesku. Svoj dom u Salcburgu, koji je mnogim istaknutim Evropljanima ostao u sećanju po gostoljubivosti njegova domaćina, Cvajg nije više imao prilike da vidi. Dragocene umetničke zbirke opljačkane su i raznesene, gazilo se po prepisci i po rukopisima. Ploveći za Brazil, Cvaj sa tugom govori o vrednostima koje je čovek s ljubavlju prikupljao, u koje je unosio deo sebe i sa kojima, ako mu ih neko otme, gubi i deo sebe. Brazil ga je srdačno dočekao, ne kao prognanika koji je zakucao na vrata, već kao uglednog pisca evropskog, upravo svetskog glasa, kao najomiljenijeg pisca nemačkog jezika. Jer, iako su nacisti, došavši na vlast, prekinuli sa izdavanjem njegovih dela, izbacivali ih iz biblioteka i spaljivali, ona su izdavana van Nemačke, i okupirane Austrije, i pre svega prevođena na sve kulturne jezike sveta i oduševljavala milione čitalaca.
 
Danas, nekoliko decenija posle toga, kada celovitije sagledamo razvoj koji je evropska književnost otada doživela i put kojim je ona išla, Cvajgovo delo ocenjujemo unekoliko drugačije nego njegovi savremenici. Priznajemo, doduše, strastvenost Cvajgovog pisanja, suptilnost njegovih psiholoških analiza, majstorstvo njegovog stila i širinu njegove kulture. Ali ujedno smo svesni toga da je to delo ponegde suviše naglašena projekcija Frojdovih pogleda, da suviše ističe biološko-seksualno načelo i demonizam erotike, i da u tom isticanju prenebregava svu moguću raznolikost estetskog doživljaja. Ipak, i danas čitamo Cvajga sa uživanjem i iznad svega uživamo i cenimo njegovu evropsku misao, njegovo opredeljenje za humanost, njegovu borbu za poštovanje čoveka i za borbu pojedinca.
 
Cvajg potiče iz imućne jevrejske porodice; rodio se 28. 11. 1881. godine u Beču, kao sin industrijalca. Studirao je germanistiku i romanistiku u Nemačkoj i Francuskoj, postao je doktor filozofije, a tom titulom se nikada nije služio. Voleo je da putuje, materijalna situacija njegove porodice to mu je dopuštala. I tako je putujući obišao mnoge zemlje: Evropu i Severnu Afriku, Indiju i Ameriku. Godine 1928. pozvan je u Sovjetski Savez i prisustvovao je proslavi stogodišnjice Tolstojeva rođenja. U to vreme pojavilo se u ruskom prevodu i celokupno izdanje njegovih dela sa predgovorom M. Gorkog, sa kojim je sklopio toplo prijateljstvo. Takvo prijateljstvo povezuje ga i sa belgijskim pesnikom Verharenom i sa Romenom Rolanom, sa nizom istaknutih ličnosti iz prve tri decenije našeg stoleća. Prepiska sa njima živo je svedočanstvo Cvajgovih plemenitih napora za bolje čovečanstvo. Tim naporima poslužili su i njegovi mnogobrojni prepevi, pre svega Verharena, Bodlera i Verlena. Naročito je Verharen Cvajgov omiljeni pesnik, a prepev njegove himne Jelenin povratak ostaje Cvajgov najzanačajniji prilog nemačkog prevodilačkoj književnosti. Značajne su i njegove zasluge oko izdavanja dela Romena Rolana i Dostojevskog na nemačkom jeziku. Kao i T. Man, Cvajg je osećao potrenu da se Nemci podjednako okrenu i romanskom i slovenskom svetu, da budu posrednici između Francuza i Rusa. Bio je kosmopolit koji veruje u budućnost sveta.
 
Originalni književni rad Cvajgov gotovo je nepregledan. U devetnaestoj godini objavio je zbirku lirskih pesama Srebrne strune (1901.), ispevanih u duhu intuitivne i impresionističke neoromantičarske lirike i u stilu francuskog simbolizma i bečke škole, pre svega Hofmanstalovog traganja za blistavim rečima i zvučanjima. Motiv im je strah na pragu života, usamljenost, čežnja za daljinama i zvezdama, žudnja za ženom, duševni nemir u kome pesnik osluškuje šum svoje krvi. Godine 1904. izlazi prva Cvajgova zbirka novela Ljubav Erike Evald, koja sadrži već sve elemente piščeve novelistike: strasnost, ličnu ispovest i jezičku izvajanost. Na tu zbirku nastavlja se kasnije još dvanaestak knjiga novela. Godine 1905. objavio je prvu biografiju Verlen. Taj veliki francuski pesnik značio je za njega prvi susret sa njemu do tada nepoznatom sublimacijom i rafiniranom umetnošću reči.
 
Ali to su samo počeci, manje-više nezapaženi. Šira publika obratiće pažnju na Cvajga tek pošto se u Drezdenu prvi put prikaže njegova drama Terzit (1908.). Za Homera je Terzit, grbav i nakaradan, šaljiva figura, a kod Cvajga on na kraju ostaje pobednik. Međutim, i ta drama je sušta lirika kao zapravo sve što je mladi Cvajg napisao. Tragedijom Jeremija Cvajg nas zatim iz sveta Grka i njihovog doba vodi u doba propasti Jerusalima. Ta dramatizovana legenda i rečita opomena u kojoj se pojedinac, neshvaćeni prorok kome se svi rugaju, suprotstavlja histeriji nasilja i uništenja koja je zahvatila ljude, prikazana je u jeku rata, 1917., u Švajcarskoj. Cvajgu je odobreno da putuje na premijeru svoga komana u Cirih. Međutim, on će ostati u Švajcarskoj i zajedno sa Rolanom voditi borbu protiv rata.



Vrativši se ubrzo posle rata u Austriju, Cvajg se kao pripovedač i esejist proslavio, pre svega svojim društveno, donekle akcentuiranim, no prevashodno psihološki produbljenim zbirkama novela Amok (1922.) i Pometnja osećanja (1926.). U njima nastavlja tehniku Šniclerove psihološke novele, produbljujući je još više u pravcu Frojdovih saznanja. Zato njegovu pažnju i privlače strane i neobuzdane prirode u kojima se vidno egzemplificira silina njihovih nagona. Njegovom temperamentu, međutim, kao da najviše odgovaraju romansirane biografije: o Fušeu, nastala 1929., O Mariji Antoaneti, objavljena 1932., o Erazmu Roterdamskom iz 1934. godine i o mnogim drugim istorijskim ličnostima. Kritička studioznost istorijskih činjenica sjedinjena je sa živom rekonstrukcijom likova. Forjdova teorija kao da se udružuje sa Hegelovim principom da je odabranim ljudima u istoriji suđeno da društvo povedu u jednom pravcu, ali da je tim istorijskim činom njihova uloga okončana, a samim tim njihova sudbina postaje beznačajna.



Te istorijske biografije nalaze se između stručne studije i romana, a ceo niz Cvajgovih eseja kreće se između studije i novele. One su skupljene u cikluse od po tri eseja i nose zajednički okvirni naslov Neimari sveta. Godine 1920. objavljeni su kao prva knjiga pod naslovom Tri majstora, eseji o Balzaku, Dikensu i Dostojevskom, kao velikim umetnicima epskog stvaranja. U zbirci Borba protiv demona (1925.) tragika ludila je zajednička odlika koja povezuje Helderlina, Klajsta i Ničea, dok se u knjizi Tri pesnika svoga života (1928.) Kazanova, Stendal i Tolstoj ističu kao tri različita tipa samoprikazivanja. Zbirka Lečenje duhom, objavljena 1931. godine, sadrži eseje: o F. A. Mesmeru, koji je u drugoj polovini XVIII stoleća prvi počeo lečiti ljude magnetizmom, o M. Beker-Edi, koja je u drugoj polovini XIX veka razvila neku sugesgtivnu teoriju o tome da je bolest nešto nerealno, plod neznanja i greha, i da se molitvom može otkloniti, i esej o Frojdu, koji se nalazi u središtu Cvajgovih razmišljanja o psihologiji. Svi su ti eseji pisani vanrednim stilom, bogata istorijska građa zgusnuta je u plastične, reljefne slike, a likovi su zahvaćeni u svojim naročitim, karakterističnim crtama.



Cvajgovo ime nadaleko je proslavila sveščica od pet istorijskih minijatura, koja nosi naslov Zvezdani časovi čovečanstva (1927.). Osvetljavajući izabrane značajne trenutke, Cvajg komprimirano prikazuje sudbine velikih ljudi i tokove krupnih povesnih zbivanja: Napoleona i njegovog generala Grušija kod Vaterloa, Geteovu poslednju ljubav sa Ulrikom Levecov, istoriju Generala Sutera, pomilovanje Dostojevskog neposredno pred pogubljenje, kao petu skicu, tragediju kapetana Skota na južnom polu. Istorijsko zbivanje sadrži uvek elemente aktuelnosti. Zbirka je dopunjena 1936. godine, iz zaostavštine, 1943. godine novim skicama: otkrićem Tihog okeana, padom Carigrada a time i Vizantije, događajem iz života kompozitora Fridriha Hendela, nastankom “Marseljeze“ i sudbinom njenog autora, otkrićem Eldorada, polaganjem telefonskih kablova u okean između Engleske i Amerike i emitovanjem prve poruke tim putem, Tolstojevim bekstvom pred smrt, i – kao poslednjom – Lenjinovim polaskom u Rusiju 1917. godine. Te minijature potiču iz najrazličitijih vremena i najrazličitijih podneblja. One su zvezdani časovi kao sudbonosti trenuci u razvoju čovečanstva.



Posle Cvajgove smrti sve veći značaj dobija njegova autobiografija objavljena pod naslovom Svet jučerašnjice. To je svakako jedno od najbogatijih i najkarakterističnijih memoarskih dela, živopisna slika jedne epohe, od kraja prošlog veka do početka drugog svetskog rata. Svet jučerašnjice, zahvaćen iz Cvajgove perspektive, interpretiran i ilustrovan nizom susreta i doživljaja, svet je Austro-ugarske Monarhije, svet sigurnosti, moralnih obaveza, koji bi da je nekim slučajem sačuvan, doneo rešenje svih konflikta: izmirio bi socijaldemokrate sa aristokratama, Slovene sa bečkim centralizmom, konzervativne tradicije sa industrijalizacijom. Teško je danas reći šta bi sve bilo i šta je sve moglo biti. No Cvajgu treba priznati da je u ono što je pisao i propovedao iskreno verovao i da je tu veru potkrepio i svojim životom.

(…)


Zoran Konstantinović
 
"Samoubistvo uvek za sobom ostavlja neki nepoznati delić, izvan svih razloga i objašnjenja" kaže nemačka glumica i rediteljka Marija Šrader, autorka filma "Štefan Cvajg: Zbogom Evropi" koji je nedavno dobio nagradu publike na dodeli Evropskih Oskara.
Bečki Jevrejin, romanopisac, biograf i novinar Štefan Cvajg, pobegao je iz domovine 1934. nakon Hitlerovog dolaska na vlast i živeo u Londonu, Batu, Njujorku i na kraju Petropolisu, planinskom gradu nekih 65 km severno od Rio de Žaneira, koloniji nemačkih izbeglica. U toj kući je 23. februara 1942. baštovan i kućepazitelj pronašao 60-godišnjeg Štefana i njegovu 33 godine mlađu drugu suprugu Lote zagrljene na krevetu, mrtve, usled trovanja barbituratima.
U tom trenutku bilo je teško razumeti zašto su se ubili. Cvajg je upravo bio napisao knjigu "Brazil: Zemlja budućnosti". U jednoj sceni Lote kaže lokalnom vodiču kroz plantažu šećerne trske: "Razne rase žive ovde žive tako prirodno zajedno da je to za nas pravo čudo". Na kraju krajeva, sve je delovalo sasvim drugačije od Evrope iz koje su pobegli i gde su Jevreji bili istrebljivani.
U drugoj sceni, Cvajg i njegov sunarodnik izbeglica stoje na terasi i gledaju papagaje kako nadleću božanstven tropski pejzaž.
- Retko sam bio tako rasterećen kao poslednja tri meseca. Samo sam radio, šetao i čitao, nemam razloga da se žalim – kazao je Cvajg. Ali potom, maska zadovoljstva spada s njegovog lica i Cvajg, do tada uglađeni šarmer u izvedbi Jozefa Hadera, kroz suze kaže: "Kako neko može da podnese ovo?"
Kao da život u raju čini gubitak njegove voljene Evrope još težim. To može bit jedno od objašnjenja. Šraderova je u pravu kada kaže da svako samoubistvo krije tajne i zato je odlučila da i u svom filmu piščevu smrt ostavi misterioznom.
U vreme smrti Cvajg je bio jedan od najpopularnijih i najuglednijih romanopisaca. Novosti o njegovom odlasku bile su na naslovnim stranama američkih listova.
- Njegovo samoubistvo je šokiralo svet – kaže Šraderova, koja veruje da Cvajgova tragedija i dalje ima odjeka.
- Zaintrigirala su me pitanja koja pokreće jedna takva uznemirujuća odluka. Kako možete da se nosite sa svetom koji se pretvara u radikalizam? Ima li nečeg što je vrednije od fizičke sigurnosti i lične sreće? Tokom godina istraživanja i rada na filmu nisam imala pojma da će ta pitanja biti relevantna danas, samo što sada izbeglice utočište traže u Evropi - navodi Šraderova.

Zašto je Cvajgova tragedija danas važna? Jedan od razloga je da istoriju pišu pobednici a priče o egzilu oni koji su uspeli kao stranci u tuđoj zemlji ili, u najmanju ruku, koji nisu bili skrhani gubitkom. Štefanvo samoubistvo u filmu služi kao korektiv.
U Cvajgovoj oproštajnoj poruci, između ostalog, pisalo je:
"... Početi sve ispočetka posle 60. godine zahteva posebne moći a moje moći su istrošene nakon godina beskućništva i lutanja. Zato ću radije okončati svoj život u pravom trenutku, dok sam još uspravan, kao čovek kome je kulturni rad uvek pričinjavao najčistiju sreću i ličnu slobodu – najdragoceniji imetak na zemlji".
Za razliku od mnogih svojih sunarodnika-izbeglica, Cvajg nije mogao da se regeneriše u novom svetu, niti da se pretvara da je sve u redu. Dan pre nego što se ubio poslao je svom izdavaču rukopis "Jučerašnji svet: Uspomene jednog Evropljanina".
To je knjiga koja pokazuje kako je Cvajg patio od Sindroma Lotove žene, kako to naziva njegov biograf Džordž Pročnik: neodoljive želje da se gleda preko ramena u svet koji nestaje. Čak i pre nego što je napustio Beč, Štefan je bio sklon tome. Sakupljao je kolekciju evropske kulturne memorabilije uključujući Geteovo penkalo, Betovenov sto, Mocartove i Balzakove rukopise... sve je to morao da ostavi na drugoj strani Atlantika kada je napustio Evropu.

Čim je otišao, izbrisan je u zemljama nemačkog govornog područja. Nacisti su mu spaljivali knjige, opera "Ćutljiva žena" za koju je napisao libreto na muziku Riharda Štrausa zabranjena je 1935. Međutim, njegove knjige su i danas popularne.
Film Šraderove ne bavi se Cvajgovim književnim zaslugama niti ga osuđuje kao ljudsko biće. U jednoj sceni u filmu Cvajga kritikuju što ne želi da se izjasni o Hitleru i osudi njegove akcije. "On je kukavica, misli samo na sebe", kaže jedan novinar. "Nema više ostrva. Njegovo ostrvo je odavno potonulo i jednoga dana će morati da zapliva na ovu ili onu stranu", dodaje. Ne baš: Cvajg nije odabrao da pliva već da potone.

Šta kaže rediteljka na Cvajgovo odbijanje da osudi Hitlera?
- Diskutabilno je, ali ne mislim da je bio apolitičan ili kukavica. On je samo odlučio da se suzdrži od svoga mišljenja dok su ostali davali svoje. Za mene je to inspirativno, naročito danas kada svi komentarišu i lajkuju i imaju mišljenje o svemu; postalo je toliko jednostavno izjasniti se da je već besmisleno. Trebaju nam ljudi koji se opiru porivu da progovore. Ljudi su znali Štefanov stav ali on je odbijao da napada i bio je majstor nijansiranja. Njegov rad je bio vrlo kritičan i imao je veći uticaj nego da je bilo šta rekao mimo toga - zaključila je Marija Šrader.
 
Nijedan umetnik nije za sva dvadeset i četiri časa svog svakodnevnog dana neprestano umetnik; sve ono bitno, sve ono trajno što mu pođe za rukom uvek se dešava samo u nekoliko retkih trenutaka nadahnuća. Tako ni Istorija, kojoj se divimo kao najvećoj pesnikinji i slikarki svih vremena, nije neprestano stvarateljka. Pa tako i iz te ,,tajanstvene božje radionice“, kako Gete sa strahopoštovanjem naziva Istoriju, dolazi nebrojeno mnogo svakidašnjih i banalnih stvari. I tu su kao i inače u umetnosti i životu, retki uzvišeni, nezaboravni trenuci. Ona kao hroničarka niže samo ravnodušno i istrajno, u onom džinovskom lancu što se pruža kroz milenije, beočug po beočug, činjenicu po činjenicu, jer svakoj napetosti treba vremena da se prikupi, svakom stvarnom događaju treba vremena da se pripremi. Uvek su u jednom narodu potrebni milioni ljudi, da bi se rodio jedan genije, uvek moraju da proteku milioni jalovih svetskih časova, pre nego što se pojavi jedan zbilja istorijski, jedan zvezdani čas čovečanstva.

Ali rodi li se u umetnosti genije, on će da nadživi vremena, pojavi li se jedan takav svetski čas, on donosi odluke za cele decenije i stoleća. Kao što je elektricitet čitave atmsofere u vrhu gromobrana, tako se i neizmerno obilje događaja prikupi u najuži raspon vremena. ono što inače lako protiče jedno za drugim i jedno pored drugog, to se zgušnjava u jedan jedini trenutak, koji sve odredi i o svemu odluči; jedno jedino Da, jedno jedino Ne, jedna preuranjenost ili zadocnjenje učini da taj čas bude nepovratan za stotine naraštaja i da odredi život pojedinca, naroda, pa čak i sudbinski tok celog čovečanstva.

Takvi dramatično nabijeni, sudbonosni časovi, u kojima se neka dalekosežna odluka zbije u jedan jedini dan, jedan jedini čas, a često u jedan minut, retki su u životu pojedinca, a retki su i u toku istorije. Nekoliko takvih zvezdanih časova (tako ih nazivam jer svetle neprolazni kroz noć prolaznosti kao zvezde stajačice) pokušao sam da oživim iz najrazličitijih vremena i zemalja. Nigde nisam nastojao da duhovnu istinu spoljašnjih ili unutrašnjih događaja obojim ili pojačam svojim izmišljanjem. Jer u onim uzvišenim trenucima kada sama stvara savršeno, Istoriji nije potrebna ničija pomoć. Tamo gde ona zbilja vlada kao pesnikinja i dramatičarka ne sme ni jedan pesnik ni pokušati da je nadmaši.

Štefan Cvajg, predgovor knjizi ,,Zvezdani časovi čovečanstva“
 
SAMOUBISTVO PISCA KOJE JE ŠOKIRALO SVET

Samoubistvo uvek za sobom ostavlja neki nepoznati delić, izvan svih
razloga i objašnjenja" kaže nemačka glumica i rediteljka Marija Šrader,
autorka filma "Štefan Cvajg: Zbogom Evropi" koji je nedavno dobio
nagradu publike na dodeli Evropskih Oskara.
GtRk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTldJN01EQV8vMzY1N2UzOTBkNjZhMzgwMzViZDk2MjE4YWY5N2M5OGUuanBlZ5GTAs0CQgCBAAU

Marija Šrader

- Njegovo samoubistvo je šokiralo svet – kaže Šraderova, koja veruje da Cvajgova tragedija i dalje ima odjeka.
- Zaintrigirala su me pitanja koja pokreće jedna takva uznemirujuća odluka. Kako možete da se nosite sa svetom koji se pretvara u radikalizam? Ima li nečeg što je vrednije od fizičke sigurnosti i lične sreće? Tokom godina istraživanja i rada na filmu nisam imala pojma da će ta pitanja biti relevantna danas, samo što sada izbeglice utočište traže u Evropi - navodi Šraderova.
Zašto je Cvajgova tragedija danas važna? Jedan od razloga je da istoriju pišu pobednici a priče o egzilu oni koji su uspeli kao stranci u tuđoj zemlji ili, u najmanju ruku, koji nisu bili skrhani gubitkom. Štefanvo samoubistvo u filmu služi kao korektiv.
U Cvajgovoj oproštajnoj poruci, između ostalog, pisalo je:
"... Početi sve ispočetka posle 60. godine zahteva posebne moći a moje moći su istrošene nakon godina beskućništva i lutanja. Zato ću radije okončati svoj život u pravom trenutku, dok sam još uspravan, kao čovek kome je kulturni rad uvek pričinjavao najčistiju sreću i ličnu slobodu – najdragoceniji imetak na zemlji"
 
Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među Nemcima koja je ostala verna humanističkim idealima. Cvajg ni u emigraciji nije znao za materijalne brige, inače toliko mučne za mnoge njegove sapatnike, i u svom dalekom prekomorskom utočištu, u Brazilu, lično se mogao osećati bezbedan. Ipak, zajedno sa svojom ženom, on se odlučuje na samoubistvo. Krajnje senzibilan, taj pisac je suviše patio zbog toga što je Evropa, čije je bogato kulturno nasleđe smatrao svojim nedeljivim duhovnim zavičajem, trpela ropstvo i poniženje, što je utonula u mrak bezdušnog varvarstva. Suptilna duša čoveka koji je celog života propovedao ljubav i razumevanje među narodima i verovao u kompromis među ideologijama, klasama i rasama, kome se činilo da se svi nesporazumi mogu otkloniti, nije se mogla miriti sa onim što se događalo, makar to bilo i daleko od njega. Virtuoz koji je otkrivao najtananije estetske mogućnosti nemačkog jezika morao je osećati upravo fizički bol što je taj jezik toliko oskrnavljen kao oruđe ideologije totalnog nasilja i laži, totalne mržnje i zločina.

Kada je Cvajg napisao tu poslednju poruku, već je bilo prošlo devet godina kako je napustio Austriju, koja se kao samostalna država u trenutku njegovog odlaska već nalazila u agoniji; vladajući klerofašisti borili su se na dva fronta: protiv radnika i protiv nacista. Radnike su uspeli da pobede, i ustanak u februaru 1934. godine ugušen je u krvi. Ali domaći nacisti imali su moćnog saveznika u Nemačkom rajhu, i u martu 1938. godine Hitlerove trupe učiniće kraj prvoj austrijskoj republici. Cvajga je ta bolna vest zatekla u Londonu i najviše ga je bolelo to što je znatan deo austrijanaca zaboravio na samostalnost i neizmerno bogatstvo svojih mnogovekovnih kulturnih tradicija i oduševljeno pozdravio nacističku soldatesku. Svoj dom u Salcburgu, koji je mnogim istaknutim Evropljanima ostao u sećanju po gostoljubivosti njegova domaćina, Cvajg nije više imao prilike da vidi. Dragocene umetničke zbirke opljačkane su i raznesene, gazilo se po prepisci i po rukopisima. Ploveći za Brazil, Cvaj sa tugom govori o vrednostima koje je čovek s ljubavlju prikupljao, u koje je unosio deo sebe i sa kojima, ako mu ih neko otme, gubi i deo sebe. Brazil ga je srdačno dočekao, ne kao prognanika koji je zakucao na vrata, već kao uglednog pisca evropskog, upravo svetskog glasa, kao najomiljenijeg pisca nemačkog jezika. Jer, iako su nacisti, došavši na vlast, prekinuli sa izdavanjem njegovih dela, izbacivali ih iz biblioteka i spaljivali, ona su izdavana van Nemačke, i okupirane Austrije, i pre svega prevođena na sve kulturne jezike sveta i oduševljavala milione čitalaca.

Danas, nekoliko decenija posle toga, kada celovitije sagledamo razvoj koji je evropska književnost otada doživela i put kojim je ona išla, Cvajgovo delo ocenjujemo unekoliko drugačije nego njegovi savremenici. Priznajemo, doduše, strastvenost Cvajgovog pisanja, suptilnost njegovih psiholoških analiza, majstorstvo njegovog stila i širinu njegove kulture. Ali ujedno smo svesni toga da je to delo ponegde suviše naglašena projekcija Frojdovih pogleda, da suviše ističe biološko-seksualno načelo i demonizam erotike, i da u tom isticanju prenebregava svu moguću raznolikost estetskog doživljaja. Ipak, i danas čitamo Cvajga sa uživanjem i iznad svega uživamo i cenimo njegovu evropsku misao, njegovo opredeljenje za humanost, njegovu borbu za poštovanje čoveka i za borbu pojedinca.

Cvajg potiče iz imućne jevrejske porodice; rodio se 28. 11. 1881. godine u Beču, kao sin industrijalca. Studirao je germanistiku i romanistiku u Nemačkoj i Francuskoj, postao je doktor filozofije, a tom titulom se nikada nije služio. Voleo je da putuje, materijalna situacija njegove porodice to mu je dopuštala. I tako je putujući obišao mnoge zemlje: Evropu i Severnu Afriku, Indiju i Ameriku. Godine 1928. pozvan je u Sovjetski Savez i prisustvovao je proslavi stogodišnjice Tolstojeva rođenja. U to vreme pojavilo se u ruskom prevodu i celokupno izdanje njegovih dela sa predgovorom M. Gorkog, sa kojim je sklopio toplo prijateljstvo. Takvo prijateljstvo povezuje ga i sa belgijskim pesnikom Verharenom i sa Romenom Rolanom, sa nizom istaknutih ličnosti iz prve tri decenije našeg stoleća. Prepiska sa njima živo je svedočanstvo Cvajgovih plemenitih napora za bolje čovečanstvo. Tim naporima poslužili su i njegovi mnogobrojni prepevi, pre svega Verharena, Bodlera i Verlena. Naročito je Verharen Cvajgov omiljeni pesnik, a prepev njegove himne Jelenin povratak ostaje Cvajgov najzanačajniji prilog nemačkog prevodilačkoj književnosti. Značajne su i njegove zasluge oko izdavanja dela Romena Rolana i Dostojevskog na nemačkom jeziku. Kao i T. Man, Cvajg je osećao potrenu da se Nemci podjednako okrenu i romanskom i slovenskom svetu, da budu posrednici između Francuza i Rusa. Bio je kosmopolit koji veruje u budućnost sveta.

Originalni književni rad Cvajgov gotovo je nepregledan. U devetnaestoj godini objavio je zbirku lirskih pesama Srebrne strune (1901.), ispevanih u duhu intuitivne i impresionističke neoromantičarske lirike i u stilu francuskog simbolizma i bečke škole, pre svega Hofmanstalovog traganja za blistavim rečima i zvučanjima. Motiv im je strah na pragu života, usamljenost, čežnja za daljinama i zvezdama, žudnja za ženom, duševni nemir u kome pesnik osluškuje šum svoje krvi. Godine 1904. izlazi prva Cvajgova zbirka novela Ljubav Erike Evald, koja sadrži već sve elemente piščeve novelistike: strasnost, ličnu ispovest i jezičku izvajanost. Na tu zbirku nastavlja se kasnije još dvanaestak knjiga novela. Godine 1905. objavio je prvu biografiju Verlen. Taj veliki francuski pesnik značio je za njega prvi susret sa njemu do tada nepoznatom sublimacijom i rafiniranom umetnošću reči.

Ali to su samo počeci, manje-više nezapaženi. Šira publika obratiće pažnju na Cvajga tek pošto se u Drezdenu prvi put prikaže njegova drama Terzit (1908.). Za Homera je Terzit, grbav i nakaradan, šaljiva figura, a kod Cvajga on na kraju ostaje pobednik. Međutim, i ta drama je sušta lirika kao zapravo sve što je mladi Cvajg napisao. Tragedijom Jeremija Cvajg nas zatim iz sveta Grka i njihovog doba vodi u doba propasti Jerusalima. Ta dramatizovana legenda i rečita opomena u kojoj se pojedinac, neshvaćeni prorok kome se svi rugaju, suprotstavlja histeriji nasilja i uništenja koja je zahvatila ljude, prikazana je u jeku rata, 1917., u Švajcarskoj. Cvajgu je odobreno da putuje na premijeru svoga komana u Cirih. Međutim, on će ostati u Švajcarskoj i zajedno sa Rolanom voditi borbu protiv rata.

Vrativši se ubrzo posle rata u Austriju, Cvajg se kao pripovedač i esejist proslavio, pre svega svojim društveno, donekle akcentuiranim, no prevashodno psihološki produbljenim zbirkama novela Amok (1922.) i Pometnja osećanja (1926.). U njima nastavlja tehniku Šniclerove psihološke novele, produbljujući je još više u pravcu Frojdovih saznanja. Zato njegovu pažnju i privlače strane i neobuzdane prirode u kojima se vidno egzemplificira silina njihovih nagona. Njegovom temperamentu, međutim, kao da najviše odgovaraju romansirane biografije: o Fušeu, nastala 1929., O Mariji Antoaneti, objavljena 1932., o Erazmu Roterdamskom iz 1934. godine i o mnogim drugim istorijskim ličnostima. Kritička studioznost istorijskih činjenica sjedinjena je sa živom rekonstrukcijom likova. Forjdova teorija kao da se udružuje sa Hegelovim principom da je odabranim ljudima u istoriji suđeno da društvo povedu u jednom pravcu, ali da je tim istorijskim činom njihova uloga okončana, a samim tim njihova sudbina postaje beznačajna.

Te istorijske biografije nalaze se između stručne studije i romana, a ceo niz Cvajgovih eseja kreće se između studije i novele. One su skupljene u cikluse od po tri eseja i nose zajednički okvirni naslov Neimari sveta. Godine 1920. objavljeni su kao prva knjiga pod naslovom Tri majstora, eseji o Balzaku, Dikensu i Dostojevskom, kao velikim umetnicima epskog stvaranja. U zbirci Borba protiv demona (1925.) tragika ludila je zajednička odlika koja povezuje Helderlina, Klajsta i Ničea, dok se u knjizi Tri pesnika svoga života (1928.) Kazanova, Stendal i Tolstoj ističu kao tri različita tipa samoprikazivanja. Zbirka Lečenje duhom, objavljena 1931. godine, sadrži eseje: o F. A. Mesmeru, koji je u drugoj polovini XVIII stoleća prvi počeo lečiti ljude magnetizmom, o M. Beker-Edi, koja je u drugoj polovini XIX veka razvila neku sugesgtivnu teoriju o tome da je bolest nešto nerealno, plod neznanja i greha, i da se molitvom može otkloniti, i esej o Frojdu, koji se nalazi u središtu Cvajgovih razmišljanja o psihologiji. Svi su ti eseji pisani vanrednim stilom, bogata istorijska građa zgusnuta je u plastične, reljefne slike, a likovi su zahvaćeni u svojim naročitim, karakterističnim crtama.

Cvajgovo ime nadaleko je proslavila sveščica od pet istorijskih minijatura, koja nosi naslov Zvezdani časovi čovečanstva (1927.). Osvetljavajući izabrane značajne trenutke, Cvajg komprimirano prikazuje sudbine velikih ljudi i tokove krupnih povesnih zbivanja: Napoleona i njegovog generala Grušija kod Vaterloa, Geteovu poslednju ljubav sa Ulrikom Levecov, istoriju Generala Sutera, pomilovanje Dostojevskog neposredno pred pogubljenje, kao petu skicu, tragediju kapetana Skota na južnom polu. Istorijsko zbivanje sadrži uvek elemente aktuelnosti. Zbirka je dopunjena 1936. godine, iz zaostavštine, 1943. godine novim skicama: otkrićem Tihog okeana, padom Carigrada a time i Vizantije, događajem iz života kompozitora Fridriha Hendela, nastankom “Marseljeze“ i sudbinom njenog autora, otkrićem Eldorada, polaganjem telefonskih kablova u okean između Engleske i Amerike i emitovanjem prve poruke tim putem, Tolstojevim bekstvom pred smrt, i – kao poslednjom – Lenjinovim polaskom u Rusiju 1917. godine. Te minijature potiču iz najrazličitijih vremena i najrazličitijih podneblja. One su zvezdani časovi kao sudbonosti trenuci u razvoju čovečanstva.

Posle Cvajgove smrti sve veći značaj dobija njegova autobiografija objavljena pod naslovom Svet jučerašnjice. To je svakako jedno od najbogatijih i najkarakterističnijih memoarskih dela, živopisna slika jedne epohe, od kraja prošlog veka do početka drugog svetskog rata. Svet jučerašnjice, zahvaćen iz Cvajgove perspektive, interpretiran i ilustrovan nizom susreta i doživljaja, svet je Austro-ugarske Monarhije, svet sigurnosti, moralnih obaveza, koji bi da je nekim slučajem sačuvan, doneo rešenje svih konflikta: izmirio bi socijaldemokrate sa aristokratama, Slovene sa bečkim centralizmom, konzervativne tradicije sa industrijalizacijom. Teško je danas reći šta bi sve bilo i šta je sve moglo biti. No Cvajgu treba priznati da je u ono što je pisao i propovedao iskreno verovao i da je tu veru potkrepio i svojim životom.

Zoran Konstantinović, iz pogovora knjige Pismo nepoznate žene,
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top