Evo i jednog clanka koji govori o njihovom verovanju i istoriji.
Одбијањем једног дела свештенства и верника да прихвате реформе у Руској цркви, настао је, средином седамнаестог века, раскол који траје до дан
Несугласице су се током векова умножиле, али основне због којих је почео раскол и о којима је највише вођено расправе, односе се на неприхватање од стране старовераца:
- увођење тропрстног начина слагања прстју за осењивање крсним знаком и именословног за благосиљање уместо двопрстног за оба случаја;
- изговарање и појање три пута алилуја уместо два пута;
- писање имена Иисус уместо Исус;
- избацивање речи „истинитог“ у Симболу вере „ ... и у Духа Светог Господа истинитог... „ ;
- да крст може бити и четворокаки ,а не само осмокраки;
[Вјачеслав Григоријевич Шварц „ Патријарх Никон у Новом Јерусалиму“] Доктрина о Москви – Трећем Риму, која је још раније утемељена била је посебно актуелна у време цара Алексеја и патријарха Никона.
Суштину ове идеје подржавали су многи источни патријарси иако, по форми, њихова варијанта више одговара обнови Новог Рима – Константинопоља, него утврђивању Москве – Трећег Рима. Међу њима је био јерусалимски патријарх Пајсије, који је долазио у Москву 1649. године по милостињу што је био обичај нарочито у шеснаестом и седамнаестом веку код многих православних архијереја, који су били под турском влашћу.
Пајсије је говорио о стварању Византијско – Руског царства с руским царем на престолу у Константинопољу, и с руским првосвештеником на катедри Васељенског патријарха. Том приликом Пајсије је, као и пре њега други источни архијереји, указао на поједине разлике у обредима између Руске и осталих православних цркава.
Цар и нови патријарх Никон су сматрали да те разлике могу бити потешкоћа за остварење великих, коначних циљева. То је био један од важних разлога да изврше реформе у Руској цркви, поправљањем црквених књига и обреда.
У Москви, од почетка 1654. до половине 1666. године, одржан је већи број сабора руских јерарха и њима потчињених духовништава. Ови сабори су били посвећени реформама у цркви и борби против опозиционара, који нису желели да их прихвате.
Појединим од ових сабора присуствовали су и српски архијереји, који су долазили у Русију.
Кратовски митрополит Михаило Бојчић учествовао је на сабору који је одржан у првој половини 1654. године.
Пећки патријарх Гаврило Рајић долазио је у Москву не само због материјалне помоћи већ и због припреме устанка против Турака уз помоћ Русије и присуствовао је сабору 1655. године.
На сабору организованом почетком 1666. године био је вршачки митрополит Теодосије.
Паралелно с реформама у цркви дешавају се промене у врху државне власти, које у суштини представљају измену става цара Алексеја према улози јаке и енергичне личности патријарха Никона у управљању државом. Многи историчари оптужују Никона да је тежио папоцезаризму.
[Сергеј Дмитријевич Милорадович „ Црни Сабор“. Устанак у Соловецком манастиру против новоштампаних књига 1666. године]
Патријарх је уочио да се цар под утицајем бојара променио у односу на њега и почео да избегава међусобне личне контакте.
Да би изменио ситуацију у своју корист Никон је изненада демонстративно напустио своју катедру средином 1658. године и повукао се у Васкресенски или како се још назива Новојерусалимски манастир мислећи да ће га цар молити да се врати, као што га је раније молио да прихвати првосвештенство. Међутим, овог пута цар не само да га није молио, него му наређује да не напушта манастир.
Цар је решио да смени Никона али то није могао да обави само с руским духовништвом. Био му је потребан сабор уз учешће источних архијереја.
Новембра 1666. године на отварању сабора присуствовали су: два источна патријарха – александријски Пајсије и антиохијски Макарије; из Цариградске патријаршије пет митрополита и један архиепископ, а из Јерусалимске патријаршије и из Палестине газски митрополит и самостални архиепископ синајски. Осим њих, од странаца присуствовали су грузијски митрополит и славонски владика Јоаким Ђаковић .Укупно је било дванаест страних архијереја што се никада раније није дешавало у Руској цркви.
Дошли су представници свих главних православних цркава, сви архијереји Руске цркве и велики број осталог духовништва тако да је овај Сабор, за разлику од ранијих, назван Велики. Основни задатак Сабора, по замисли цара, био је суд над Никоном.
На сабору је Никон осуђен због самовољног напуштања катедре, увреде цара и жестоког понашања према клеру, на губитак чина и сваког епископског достојанства, те као обичан монах бива послат у манастир. Сабор је изабрао новог патријарха Јоасафа II.
Велики сабор ,почетком 1667. године, иако је осудио Никона, потврдио је његове црквене реформе.
Забрањено је коришћење старих обреда под претњом проклетства. Одступнике кажњавати не само по црквеним, већ и по државним законима.
Током овог сабора суђено је староверницима: архимандриту Никанору, попу Амвросију и ђакону Пахомију, који су се покајали. Међутим, друга група старовераца и поред дуготрајног убеђивања није се потчинила званичној цркви. То беху протопоп Авакум, поп Лазар, ђакон Фјодор, монах Епифаниј и старац Никифор. Сабор их је екскомуницирао и послао у манастир Пустоозерск, осим Фјодора којег још нису довели на Сабор док је изрицана пресуда. Поред тога, Епифанију и Лазару су одсекли језике. Старац Никифор је поштеђен ових телесних казни због година, а Авакуму је помогла интервенција царице и аристократкиње Морозове, која је, касније, 1675. године, такође страдала за стару веру.
[Василиј Иванович Суриков „ Бојарина Морозова“] Поред појединачног отпора реформама и званичној цркви, која их је спроводила, јављају се и колективни бојкоти новоштампаних књига као што се десило у чувеном Соловецком манастиру. Монаси овог манастира упорно су одбијали да прихвате новоисправљене књиге и одлуке Великог московског сабора. Писали су Цару неколико молби да им дозволи употребу старих књига и обреда. Власти су желеле да им на силу наметну своју вољу. Блокада манастира од стране државних власти је започета 1668. године и трајала је све до 1676. године. Тек када је један одбегли монах указао команданту опсаде на тајни улаз, освојен је манастир, а од више стотина монаха, Козака и других житеља манастира, успело је да се спасе свега неколико десетина. Сви остали су побијени.
Периферија Русије била је погодна за очување старе вере. Ти предели били су слабо насељени и без чврсте контроле црквених власти, где су парохије,будући на удаљеност епархијског центра, биле готово самосталне с имањима, која нису припадала ни епархијалној ни патријаршијској управи. Ово је карактеристично за све старообредне центре, а посебно за приморски, од Оњешког језера даље на североисток до обала и острва Белог мора.
Једна од већих верско –социјалних група, која је учествовала у колонизацији Сибира у другој половини седамнаестог века, били су староверци. Међу њима кружила је легенда о постојању стварних слобода тамо негде далеко на истоку у „ Земљи белих вода“. Насељавањем великог сибирског простора многи одбегли кметови и староверци одлазили су у забачене крајеве. „ У њима су се рађали и умирали, радили и одмарали, живели без новца, без личних докумената, без диктата, без званичних закона“. Један број насеља био је непознат властима све до двадесетог столећа.
