David Albahari
Gore li kompjuteri?
Ljudi su verovali da se Orvelov svet krije u ideologiji totalitarizma,
a on se zapravo sakrivao u svetu tehnološkog razvoja
Brojevi su neverovatni i gotovo da su nepojmljivi, jer ne možemo ni sa
čim da ih uporedimo. Već prvi podatak zvuči neverovatno - da je prošle
godine u svetu poslato sto sedam triliona elektronskih poruka, odnosno
dvesta devedeset četiri milijarde dnevno. Pokušavam danima da zamislim
tu količinu teksta i informacija, ali to mi uopšte ne polazi za rukom.
Međutim, ono što je najstrašnije u tome jeste podatak koji kaže da je
čak 89 odsto tih pošiljki zapravo reklamno đubre, zlokobni spam, koji
neželjeno stiže do naših kompjutera. Tek svaka deseta poruka je prava
poruka, ostalo zapravo nije ništa.
Ali i ostali brojevi su na neki način zastrašujući. Recimo, podatak da
se trideset šest milijardi fotografija godišnje postavi na Fejsbuku
ili, pak, da se svakog dana na Jutjubu pogledaju dve milijarde raznih
video-zapisa. To je neverovatna količina energije koja je upotrebljena
za puku zabavu, a koja se najviše koristi - ili kako neki kažu -
zloupotrebljava tokom radnog vremena.
Iza tih brojeva stoji armija od skoro dve milijarde korisnika
Interneta koja koristi nešto manje od tri milijarde elektronskih
adresa. U isto vreme oni mogu da posećuju oko dve stotine sedamdeset
miliona veb-sajtova i oko sto pedeset miliona blogova.
Broj koji najviše opčinjava je podatak da Fejsbuk trenutno koristi
šest stotina miliona ljudi! Šeststo miliona ljudi koji svoj društveni
život zamenjuju virtuelnim društvenim životom u kojem sve više pucaju
granice intime i privatnosti jer je stalno potrebno da se uradi nešto
novo, nešto neponovljivo, nešto što još niko nije video. Recimo,
fascinantan je podatak da je osam miliona ljudi pratilo Ledi Gagu na
Tviteru. Osam miliona! To je nešto manje od broja stanovnika Srbije.
Doduše, ne verujem da bi svi stanovnici Srbije dali podršku Ledi Gagi,
ali živimo u neobičnom vremenu i sve je moguće.
I dok mi glava puca od svih tih brojeva, pokušavam da zamislim samoću
koja okružuje jednog slikara, muzičara ili pisca. Koliko ljudi će
videti slikarevu sliku, čuti muzičarevu kompoziciju ili pročitati
piščevu knjigu? Početni tiraž knjiga danas kod nas iznosi između
petsto i hiljadu primeraka. Ako završi u nekom muzeju savremene
umetnosti, slikarevu sliku videće nekoliko hiljada ljudi. A ako je u
pitanju savremeni kompozitor tzv. ozbiljne muzike, njegova kompozicija
biće izvedena nekoliko puta u polupraznim koncertnim dvoranama i možda
će se - doista možda - naći na nekom kompakt disku.
Brojevi se radikalno razlikuju, ali ipak taj samotni napor, ta
spremnost da se veruje u sposobnost drugih ljudi da postanu svojevrsni
prijemnici umetničkog nadahnuća budi u mnogima osećaj
strahopoštovanja. Da, kako je to lepo rekla Karson Mekalers u naslovu
svog romana, "Srce je usamljeni lovac". Ali danas je sve manji broj
ljudi koji imaju strpljenja za samoću ili koji su voljni da se posvete
samoći. U modi su veliki brojevi i sklonost pripadanju masi. Biti
jedan od šest stotina miliona čini čoveka mrvicom, nesposobnim da
stvara svoj svet jer ga to čini različitim, osobom koja štrči i ne
uklapa se u "vrli novi svet" koji mu tehnologija nudi, insistirajući
na brzini kao na glavnoj odlici kvaliteta. Što brže dobiti
informaciju, što brže skinuti neki video ili sliku, što ranije doznati
i proslediti dalje neki krajnje beznačajan podatak, kao što je mustra
čipke na gaćama Ledi Gage.
Nisam ludista, ne zalažem se za uništavanje i ometanje tehnološkog
razvoja, već sam začuđen spremnošću ljudi da pod parolom izražavanja
sebe i svojih individualnosti zapravo postanu bezličniji nego što su
ikada bili.
Kada samo pomislim koliko ljudi je decenijama verovalo da se Orvelov
svet krije u ideologiji totalitarizma, a on se zapravo sakrivao u
svetu tehnološkog razvoja. Ono za šta se u početku verovalo da najviše
doprinosi oslobađanju čoveka i slobodi govora pokazalo se kao sredstvo
koje omogućava najveću meru kontrole. Pitanje je dana kada će se
velike svetske sile, i to bez obzira na njihove različite ideologije,
ujediniti da bi donele propise i smislile načine efikasne kontrole
Interneta i raznih programa.
Nekada su se totalitarni lideri plašili knjiga i spaljivali ih na
lomačama. Izgleda da ista sudbina kad-tad čeka kompjutere. Jedina je
razlika u tome što niko nije razmišljao o ekologiji u vreme kada su
knjige gorele. Novi diktatori moraće prvo da obrade kompjutere i
odvoje toksične od netoksičnih delova kako taj plamen ne bi načinio
još veću štetu. S druge strane, što su starije, knjige sve lepše gore.
Ne znam kako je sa kompjuterima. Gore li oni uopšte? I ako gore,
razvijaju li neke otrovne dimove koji mogu da nam naude? I ima li
razlike između vatre od starih i novih računara?
Po svemu sudeći, sa kompjuterima neće biti tako veselo kao sa
knjigama. Uz veliku lomaču knjiga mogao je čovek da se ogreje, popije
pivo i pojede kobasicu. Uz smrdljivu vatru zapaljenih kompjutera neće
moći ni da se sedne, a kamoli da se nazdravi novim vremenima. Eto
jedne male ali korisne sugestije onima koji nam određuju budućnost -
čuvajte knjige, one bolje gore.
