Кад је човек млад колико год да био свестан да ће једном остарити та информација не допире до њега јер он у подсвести има осећај да ће стање вечно остати тако. Ипак, како године пролазе човек све више увиђа утицај старења на тело, на психу.....и полако се безбрижно корачање кроз вечну младост претвара у паничну трку са зубом времена који након 30-е полако почиње да нас меље...... Оно што је чудно је то да без обзира да ли иза себе имаш испуњену или неиспуњену младост свеједно осећаш тај немир од помисли да ће неке ствари временом постати другачије, да нећемо моћи истим интензитетом да доживљавамо неке ствари кад дођемо у неке позне године. Што се мене тиче кад видим старе људе како бауљају и пате се, како их тело, а неретко и психа, издаје мени је то много тужно и поразно и не бих пожелео такву старост у ствари не бих никакву старост јер старост сама по себи и јесте таква, нема добре старости само лоше или мање лоше. Какав ви однос имате према старењу ?