Stanislav Vinaver

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Stanislav Vinaver (1891- 1955) jedan je od najznačajnijih srpskih književnika i
najharizmatičnijih srpskih intelektualaca u prvoj polovini prošlog
veka.
Vinaver je rođen u Šapcu, u imućnoj jevrejskoj porodici. Studirao je u
Parizu, na Sorboni - najpre matematiku, a zatim i filozofiju i muziku.
Kasnije je u Beogradu diplomirao fiziku. U Balkanskim ratovima i Prvom
svetskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac i bio jedan od 1.300
kaplara. Nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije, na Krfu je
radio kao urednik "Srpskih novina" i službenik Državnog pres-biroa.
Od 1916. godine bio je u diplomatiji - u Francuskoj, Velikoj Britaniji,
Petrogradu. U Rusiji je bio za vreme Oktobarske revolucije. Posle rata
kratko je radio u Ministarstvu prosvete, a zatim postaje deo kruga
srpskih pisaca modernista, u kom su bili Miloš Crnjanski, Dragiša
Vasić, Rastko Petrović, Marko Ristić, Rade Drainac... Oni su nakon
Prvog svetskog rata u Beogradu formirali i negovali modernu srpsku
književnost i avangardni pokret, koji je raskrstio s tradicijom i
otvorio potpuno novo poglavlje u ovdašnjoj kulturi. Vinaver je napisao
Manifest ekspresionističke škole. Pisao je poeziju i prozu, ali i
eseje, putopise, kritike. Prvu zbirku pesama ’Mjeća’, Vinaver je
objavio 1911. godine, a najznačajnije zbirke pesama su Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952).
 
Љубавник српског језика

Иако је немогуће доказати, сматра се да нема тог српског писца који је више волео језик. У његово време толика посвећеност речима није била цењена
Причу о Станиславу Винаверу није лако написати. На пример, како је почети, приказати читаоцу помоћу неколико одредница, као што је уобичајено? Немогуће, зато што је Станислав Винавер био и један од најзанимљивијих, најевропејскијих, најважнијих писаца српске књижевности прошлог века, и преводилац чудесне вештине, и писац путописа, па и новинар, критичар, одличан полемичар, али и покретач модерног у култури, кад је на париској Сорбони студирао математику код Анрија Поенкареа, филозофију код Анрија Бергсона и музику код Ванде Ландовске, па је затим, не баш у првој младости, у Београду дипломирао физику, кад је био и један од 1300 каплара у Првом светском рату, затим и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора током Другог светског рата, био је присни пријатељ важних европских песника и писаца, био је и страсни јогин, дипломата, противник идеолошких догми, кад је имао широко знање, био је заљубљеник у музику, у уметност, у речи, у Београд, био је поштовања вредан ерудита, бриљантан стилиста, духовит... и још много, много тога.
Затим, требало би, наравно, навести и описати његове радове, али би набрајање неколико наслова, колико приличи новинском тексту, можда могло само да илуструје Винаверов опус. Прву збирку песама „Мјећа” објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника”, „Чувари света”, „Ратни другови” и „Европска ноћ” врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу” означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе”, увод програмске књиге нове српске књижевности „Громобран свемира” први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке” и „Немачка у врењу” важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике”, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи” и „Језик наш насушни” есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ”, Раблеове „Гаргантуа и Пантагруел”, Гетеове „Јаде младог Вертера”, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка”, Твеновог „Тома Сојера”... Писао је у листу „Прогрес”, „Зенит”, загребачкој „Критици”, „Мисао”, „Политици”, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Танјуг”, а у часопису „Република” три године је у рубрици „Београдско огледало” описивао културни живот свог града. Требало би, свакако, рећи и да је све ово што је набројано и све оно што није, а чега има више од наведеног, Станислав Винавер постигао за кратко време: рођен је 1891. године, а умро је у шездесет четвртој.
Закључак је да се прича о Станиславу Винаверу мора свести само на детаље истргнуте из његовог живота.
 
Цврчци су највећи на свету
У детињству, које је провео у Шапцу где је рођен, како је открио у интервјуу објављеном након његове смрти у листу „Република”, волео је ноћу да отвори прозор и слуша - жабе.
„Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”
У гимназији је, сећао се, обожавао музику и математику.
„Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.”
По једном интервјуу Винаверовог сина Константина, основна преокупација му је „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику”. Само у текстовима о речима, Винавер истиче своја осећања према теми, а у онима других тема, превладава интелектуалац - научник који своје мишљење или оцену износи првенствено помоћу чињеница. На пример, у есеју „Језичке могућности”, сликовити изрази сугеришу да Винавер из дна душе жели да убеди саговорника да „под језиком не треба разумети принову у речима и поштовање ове или оне синтетичке финоће. Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика.” Целог живота му је био „највећи проблем како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи.” Сматра да „речи нису ништа - мелодија је све. Кад кажете, рецимо: Све, све али занат. Идеја нам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили”.
 
Писац „винаверизама”
У тексту „Београдски говорни језик” у рубрици „Београдско огледало”, пун хвале објашњава „нови жив говорни језик” који се појавио у Београду: „Израђен је читав систем убрзаног и сликовитог изражавања. Исковани су не само изрази и облици, него и звучни обрти на читав низ конструкција.” Наглашава да је „ово све извео сам народ, а не књижевници, који су робовали старом епском изражавању, а плашили се новога живота језика као шатровачкога, мангупскога, фрајерскога или вулгарнога”. А затим им и директно замера: „Писци се боје живих обрта као нечега, неосвештанога исувише локалнога, па и наивнога. Међутим, наиван је епски начин изражавања, а нови ритмови и нове говорне мелодије омогућавају нам да боље и разговетније изразимо дубљи и замршенији живот данашњице.”
Писци, препознавши се у Винаверовим есејима, а и они који су се само солидарисали с њима, јавно су га нападали. Он их је лако и очигледно побеђивао. Тако је с јесени 1952. године Бора Дреновац напао Винаверов чланак о песнику Лази Костићу замерајући му што није доказао величину Лазе Костића него је само додирнуо тезе из свог дугогодишњег рада о њему. „Није задатак новинског чланка да тезе доказује до краја. Ја сам то покушао у моме делу о Лази Костићу. То сам дело писао неколико година. Оно је моје животно дело. Оно је мој прилог једном значајном поглављу наше књижевности. Бора Дреновац сматра да ја нисам компетентан за тако шта, он ме подругљиво назива: лингвистом, математичарем, физичарем и песником. У ствари, ја сам математику и физику студирао на Сорбони, лингвистиком се бавим откако сам писац, а писац сам већ преко четрдесет година.”
Каже се да је Станислав Винавер био највише нападани писац. „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији приговарали су ми да правим винаверизме. Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни.”
Кад му је током расправе у Удружењу књижевника Србије, у пролеће 1953. године, некадашњи надреалиста Марко Ристић замерио што говори о роботима и машинама, Винавер се овако одбранио: „Мислим да и једни и други, у ово доба електронских рачунаљки, великих техничких радова и атомских оруђа, сачињавају већи део стварности. Писци који презиру математику и физику, и не схватају довољно језик којим пишу (не схватају довољно у смислу продубљивања његова) - ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње - то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено.”
Највећи сукоб између Винавера и писаца конзервативног мишљења, пре свих с Михаилом Лалићем, Миланом Богдановићем и с Марком Ристићем, збио се на Изванредном пленуму Савеза књижевника Југославије у новембру 1954. године. У свом „Београдском огледалу” Винавер је обавестио читаоце да је Пленум трајао четири дана, да су реферати били унапред одређени па је „свака импровизација била искључена”, односно да није било „живих акцената” и да је „недостајала вибрација истинске живе речи”. Напад на свој рад описао је овако: „Када сам, на крају дискусије, затражио реч по личном питању (јер сам био очебрснут као зачетник нашег књижевног метежа, као човек који је унео атоме и теорију релативитета у нашу песничку тематику) тако често ми је одузимао реч у сличним приликама, овај ми је пут, не без два прекида, допустио да се и моје мњење саслуша. То мњење је ишло у прилог модернога великога замаха књижевности на Западу.” Раша Попов, књижевник, сећа се да је тада с колегама студентима уживао док су наглас по ходницима Филолошког факултета читали стенограм Винаверовог одговора на Лалићев напад да је у српску поезију увео атоме: „Парафразирам по сећању: О сурови Лалићу! Зашто си напао Демокрита. Лалићу, Лалићу, за мене је највеће част што си ме прогласио за атомског песника. Немам ја толике снаге колику ми ти приписујеш!” Објашњавајући да је стварност „пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње” па је зато језик, тврдио је Винавер пред својим неистомишљеницима, недовољно средство да би се објаснила „и зато прибегавамо апстракцијама”.
 
Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања,
одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно;
сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно.

С. Винавер
 
ОСВАЈАЊЕ СНА



Све крин до крина, бездан тишина.
Вртлог врелина, сумор суштина –
Све се раскраја у сто бескраја,
У сто очаја, сто одношаја
У сто дивљина, у сто давнина.

Сва мора брује безмерјем струје,
Мириси рује несвест милинâ
Потоци хује, бистра планина –
Све гује зује језом олује
Безноћ је данâ – безвласт даљина.

Тим срцем врелим, свенадно смерним,
тим смелим трудом, свим узалудом.
Свим недосудом, свим нерасудом.
Том слашћу худом, превлашћу лудом
Тим бићем зрелим, горко чемерним:

Букните будно, бескраје скројте,
Складите раздвој, облике спојте,
Зглобите време, безброје збројте –
Што неће цветом – сјајем освојте.
 
Ostavi

Ostavi, ostavi makar svisnuo
Sumnje bolećive teške pokornosti
Preni se, preni se - srce stisnuo,
Tragom potonule gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom,
Izvori predrevni večne sanjarije,
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdni bezdani -
Sanjaš li, slušaš li, slatkih sokova
Strahovot lekovit zanos zvezdani.
 

Stanislav Vinaver: Kafane​


Kad dođem u varoš, tražim kafanu. Jednom, lutali smo cele noći pod velikim drvećem u Kristijaniji. Nigde nije bilo prenoćišta za nas. Kafane su sve bile zatvorene. Mi smo razumeli, da su Norvežani neki ćutljivi i ravnodušni narod. Svoje noći oni nisu naselili šumom ciganskih orkestara, otrovnim dimom sale utonule u duvan, zveketom čaša, promukli su glasova, bledim licima i očima, očima. Sutra dan taj Rus i Francuskinja, i ja, odosmo u norvešku kafanu. Ona je bila nekako na nemački način, ali nije bilo onoga: produženje ličnosti. Ritam nije išao od stola do stola. Nije ni puzio od grupe do grupe. Sve su celine bili zatvoreni krugovi. Kelneri, kao prvosveštenici, bili su nešto neodređeni i nije se videlo da oni nose saznanje o nečem, od gosta do gosta: da oni spajaju nas sve. Kao u divanima Bodlerovim, koji su grobnice, osećali smo da se pada sve dublje, svaki u svojoj izdvojenosti. Mi smo bili kao šare veza, a nepovezane u vez…
Govorili su mi u tim norveškim kafanama, da Rusija nema kafana. Ja sam se bojao da neću shvatiti ništa u Rusiji, jer ja idem u stvari i preko kafana, gde kolektivni duh nalazi svoju ravnotežu i gubi je, i saopštava svakome: kako se one individue, koje su u njemu, moraju duhovno obuhvatiti nekim neizrecivim jedinstvom. Neka tragedija u milion činova, ali izlazeća, kao pupoljci, koji će se rascvetati u svakome od nas koji oseća — iz jedne jedine vazne.
Međutim prevarili su me. Sem svojih narodnih kujni, sem prostonarodnih bašti „za šetanje”, gde ljudi idu za ljudima i obnavljaju ritam svojim prošlim ritmom, sem poslastičarnica, gde buržoazija jede kolače i gleda se između sebe više no ma gde (jer između njih nema ničega: ni kutova sa cvećem, ni ogledala, ni izvirućih iz zemlje simbola kafana) — Rusija ima svoje ruske čajdžinice. U njima hiljade usana srču čaj sa širokih tanjirića. Ovaj momenat spoja usne sa tanjirićem vruće tečnosti znači, u ritmu hiljadu ruku i pogleda, pristupanje misteriji: prelaska čoveka u stvar i stvari u čoveka. Ja sam tamo razumeo Rusiju, i ljubav za sve živo i mrtvo, s kojim se moramo spojiti, i grubost, posle rastavljanja čoveka od tacne, — a tacna je jedna odbačena stvarnost. Ko je gledao kako taj narod sa hiljadu usta odjednom, pije razliveni čaj u čajdžinicama, i misli bez osećaja — morao je biti ošinut jezom od onoga što je bilo u nečijoj valjda prošlosti, i što nas još čeka, i svet što čeka i ko zna još koga. Zašto tad ta ruska troma misao, kao misao jaguara Lekonta de Lila, ne dolazi do izraza? Zato — što nije praćena osećanjem:—osećanje kao varnica moralo bi mislima da pokaže put. Misao ogromna i gruba, koja postoji, ne zna sama za sebe, jer je niko ne vodi i ne upućuje. Pravo i neposredno osećanje, iz koga niko nije pio
Revolucija je pozatvarala mnoge kafane — ostale su samo najnarodskije.
U njima opet i ponova videla se ruska misao, probuđena i užasnuta od svoje neravnomernosti. Opet su pili čaj kao i pre. Jesam li ja bio u halucinaciji — ili, u Moskvi bar, na železničkoj stanici — gutali su tu tečnost ne u jednom, već u nekoliko iskidanih ritmova? Ne onaj stari, starodrevni: spajanje i odlazak. Ne, nego: traženje. I možda — povratak? Ili želja povratka, ali ne zna se kuda, ni kome, ni čemu povratka? Ah: Da je nešto staro i oprobano — ali ipak ne ono staro-poznato. To duboko, to ukopano u svima osećanje! Staro-neispićano! ja sam se pitao u Francuskoj: jeli kafana samo (kao što su linije na ruci za vračaru) – zbir objašnjenja opšte duše? Jeli ona ne samo zbir no i sredstvo pomoću koga deluju oni, koji prave zbir? Može li se preko kafane dejstvovati? Svi nemiri i sve revolucije zar se nisu rodile u kafani? I može li ko dejstvovati u kafani i kroz kafanu, ali ne onako kako hoće duh vremena i grč trenutka, koji ga nose ili drže — već u nekom svome pravcu dejstvovati? Zar praznici ne ubijaju revoluciju i trepet nemira, koji se kristališe tek u kafani? U Francuskoj ja sam video taj socijalni mir, praznik, koji je navlaš stvorio neku lažnu uznemirenost, da bi nad njom jasnije i teatralnije triumfovao.
Ja sam u Parizu čeznuo za kafanama Luja Filipa i Drugoga Carstva i meseca Marta. Meni je sve izgledalo, navlaš namešteno, ludo, — da bih se smeo iskreno poveriti tome ludilu. Ah, taj Francuski izračunati i predviđeni zanos!
Divno je u kafanama francuskim ali samo da se duh zaboravi, da se ne setimo da nas (kao i sebe) francuski duh vara…
U našim palanačkim kafanicama, koje ja tako dobro znam od pre rata ćgpak: kao praznik samoće, — izlaz nije bio tražen. Nije se znalo ni da ga ima. A bila je i osama i pustinjskost. Danas, čak i naša kafanica u Peći, gde pevaju pevačice iz Zagreba, gde armunikaš ozbiljno namršten izvodi valcer iz „Knjeginjice Čardaša” — daje utisak da smo pred promenama, da smo u duhu, ispred nečeg izlomljeno subonosnoga, nečega što možda kao snopovi zrakova, silno koncentrisano u početku i cvetanju, gubi se u daljine u svome rasplinutome prodiranju, i nestaje.
Hoćemo li završiti naše rastenje, uviranjem u neku Rusiju, (a gde je on?), ili hoće li se prosto izgubiti, promeniti stara duša, steći neka nova? Kako je kobno to prelaženje odjednom, i ko zna iz kojih nedokučnih razloga… Zar niste to osetili i u „Moskvi?”
Kafana je literatura, koja ne laže. U svima drugim slučajevima života čovek unosi u zajednicu jedan pozajmljeni stav, namenjen samo zajednici. Na paradi, ljudi su naelektrisani presretanjem značajnoga događaja, u hramu oni imituju pobožnost i važnost; na skupovima oni se udaraju jedan o drugog kao valovi i hrvu se da bi dali najviši i najmutnije bolni ili najsvečanije svetli ton. I u pušionici opijuma čovek je glumac — svome zadovoljstvu.
U kafani nema te polusvesne i hotimične borbe čovečanskih atoma, koji sastavljaju more. Ljudske svesti sudaraju se i odbijaju same po sebi, u nekom stanju slobode, i najzad se obrazuje pravi, ponikao u slobodi, stvaralački duh kolektiva: stvarni odnos sila proizveden je prirodnim eksperimentom, nenategnutim putem.
Srednji vek i religije hteli su da prevare Boga, i da iznude njegov silazak među ljude, da ubede Boga, da je njegov silazak, kruna molitava celine, koja kleči u bogomoljama i molionicama.
Pronađeno je sve: kamene crkve, obojeni prozori, pokreti tela, ruku, klečanja, krštenje, zvona, orgulje, horovi, čekanja, potvrđivanja aminom i jača potvrđivanja glasovima cele jedne pevnice. Sve je to imalo da stvori iluziju duha celine. No sav ritual ipak je imao borbeni značaj, jer je nagonio čoveka da odbaci jedna osećanja i naelektriše se drugim.
Onoga časa, kada je čovek postao nesposoban da disciplinovano uđe u crkvu, hram je postao jedna kafana, ipak nesavršena, jer su ostatci discipline sprečavali pravi hod osećanja …
Materijalistička nemačka kultura ubijala je čoveka, koji je prodirao u njihove „pivare – sa – Vagnerovom-muzikom”, gde se jelo sa besom i strašću, u dimu neke tromo beskrajne metafizike, koja se ipak starala da uvije, da spase kao milosrdni oblak iz Edde, svu tu magleno čulnu, proždrljivu bolest za glomaznom stvarnošću.
Vagner ih je budio svojim rimovima, svojim muljevima, gorkim od svetlosti, – budio za suptilni najzad život duha, koji mora doći posle takvih smrskavajućih udara. Vagner Je, u pivari, kao hteo, da umori Nemce do kraja, užasom materijalizma, posle koga mora vaskrsnuti duh.
Ja sam tako često osećao u nemačkim kafanama taj zadatak nemačke muzike, filozofije, pesništva: da stvore konačnu, definitivnu grubost, prekomernu nespretnost miliona aždaja iz Nibelhajma, i da se tada duh nemački, oslobođen završenjem svoga robovanja materiji, — vine u lude nedoglede. Iscrpeti polet za stvaralaštvo duhovnih zmajeva, čudovišta nepomičnih (ali ne kao u Indiji, gde se ne kreću od misli i usled ljubavi) nepokretnih usled umnožavajućeg se zlokoba nepotrebnih, suvišnih, izlišnih organa …
Osloboditi duh od mrtvih bogatstava … Tu je bio, tu je rad kafane …
Ja znam da se u kafanama manifestuju ne samo duh vremena, koje nas nosi, no i grč ulice, koja je kafana budućnosti …
Ulica još nije ubila kafanu. Taj će dan doći. Sve će postati jedna gorostasna kafana, sa šetalištima, terasama, muzikama, spomenicima, basenima mirisa, železnicama, stanicama za jelo, kinematografskim platnima usred cveća, venaca i drveća, oglasima i literaturama, koje vise iznad kuća, vazdušnim lađama, plamenim lampama, zelenim vijaduktima, mesečinama, koje se pojavljuju i nestaju — i čovekom, koji sebe više ne traži sam, jer je svugde — svugde…
Stanislav Vinaver: Manifest ekspresionističke škole
 

Stanislav Vinaver: Manifest ekspresionističke škole​


Mi smo svi ekspresioniste. Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja. Nama je cilj: stvaranje, a ne ono stvoreno. Ono što je stvoreno, stvorila je priroda, po svojoj logici, pod imperativom svoje psihologije. Od prirode mi tražimo ne tu logiku, i ne tu, njenu psihologiju. Uzimamo i njih, po kad kad, kao jednu igru našega stvaranja. Od prirode zahtevamo, da nam da elemente, ono što je od nekog i ona nasledila, a možda i otela.
Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove osećanja, u spoj svetova, u dinamičnost duhovnoga bivanja, koje ide preko neke organske konkretnosti.
Mi smo stvaraoci, kao što je i priroda. Mi ulazimo u panteon prouzrokivača, o kojima je držao propoved stočulni pluralizam, od Vavilona i Meksike do Džemsa i Morisa. Mi postajemo bogovi, kao što je to predviđao Verharn i slutio van Lerberg. (A Bog, isključujući samo Spinozino geometrijsko čudovište, učestvuje u stvaranju.) I do nas je tako bilo. Betoven je stvarao svet iznova, svet ogromnih zvučnih vulkana, svet kataklizama modulacija, i drevnoga užasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilo nikog drugog sem njega u toj vaseljeni. I Bah je svoje svetove stvarao u beskrajnim perspektivama — začaranih volja, na bezdanim zazidanim lukovima neumoljivih i saglasnih ritmičnosti.
I svi su, kada su bili najveći, stvarali svet, a ne rekonstruisali svet, gradili vaseljenu, a ne precrtavali ono čemu je, u najboljem slučaju, drugi neimar dao polazne mogućnosti.
Za to mi najviše obožavamo Šekspira, koji je uzeo od prirode i travu, i zmiju, i Cezara i Sunce, i cvrkut tica i zveket oružja, a stvorio svoga Arijela, Prospera, Puka, i dao im da žive na ostrvu koje je on, Šekspir, triumfom svojih ludih jambova dočarao iz beskrajnog okeana troheja, jonika, horeja i bele proze jednosložnih talasa reči.
Mi smo došli do svesti o onome što smo i zbog onih koji su bili pre nas, u Evropi i Americi. Iz njih smo se mi iščaurili, u koliko smo njihova antiteza, po neumoljivom zakonu dialektike, kojim nas je vezao Hegel za prošlost.
Impresionisti (čija smo mi obrnuta mogućnost i izvedena obratna konsekvencija) hteli su da iz prirode iščupaju, klještama svoje lične jednačine, eksere, sa kojima su ukovani predmeti. Impresionisti su hteli, preko sebe, da dadu onu istu prirodu koja je bila oko njih. I oni su verovali da će tako, preko dva apsoluta, – sebe i prirode, – postići poslednji apsolut izraza, i pronaći: šta drži materiju i duhove. Međutim dva apsoluta: naš lični i onaj tuđi oko nas, dovedeni u jedan nasilni, međusobni odnos, nisu umeli da izraze ni duhovnu bitnost okruženog, ni suštinu okružavajućega.
Mi, ekspresioniste, ne pitamo, šta hoće priroda, mi to ostavljamo, u koliko se to tiče izraza, slugama prirode: plašljivim ljubavnicima prirode, koji izučavaju njene ćudi i prema njima se upravljaju.
Mi, ekspresioniste, nikoga ne ispovedamo, da bismo ispovešću saznali njegovu tajnu. Mi tajnu postižemo, ako je ona vrh, na kome smo zaželeli da se sunčamo. Mi ne čitamo anonimna pisma, kojima prirodu kompromituju ili uzdižu, u raznim slučajnostima, svakidašnjice. Mi smo ono isto što i priroda, i mi stvaramo sa onim komađem, koje uspemo da iz Kosmosa privučemo u svoju orbitu, kao ciglje za zgradu, koju mi neprestano podižemo i obaramo. Mi i obaramo sami sebe, jer mi, kao i priroda, nalazimo zadovoljstvo ne u konačnosti jednoga postignuća, već u periodičnosti pobede i poraza.
U ovome kutu naše planete samo mi i postojimo. Još onda, kad smo osetili bol naše rađajuće se gravitacije i volju za zidanjem iz samih sebe, mi nismo zatekli u Jugoslaviji predhodnike-impresioniste, koji bi bludeli bakhantski za neispitanim i varljivim tragovima prirode. Kod nas nije bilo impresionista, koje mi zatičemo svugde još, po ovoj planeti, kao istorijske ostatke fela koje izumiru. Kod nas ovde, u književnosti, gotovo nisu ni živeli. Bojali su se da idu čak i za prirodom, za kojom mi više ne idemo.
Oni su se bojali poći ma za kim – da ne bi zalutali; oni nisu išli ni jednim putem – da ne bi izgubili put….
Mi ne možemo da grešimo u totalitetu naše težnje.
Naše su pogreške samo relativne prema našem apsolutu. U naš plan građenja i razgrađivanja, kao zanosni i gorki podstrek za rad jedne sve organskije i organskije logike, ulazi i pogreška, i nesklad, i neizvodljivost, i kontrast, i kontradikcija.
Naša jedica opasnost, naša kob, leži u mogućnosti dinamičkog savršenstva, koje bi nas uklelo bezumnim eksplozijama svoje kosmičke mistike, i dovelo nas u bezizlaznost začaranoga kruga, na čijoj je periferiji saznanje da su svi haosi stvaranja i sve harmonije stvaranja: samo jedna slučajnost muzike….
 
II

S jednim treba biti na čisto: sa realizmom (odnosno i psihologizmom).

Pravi realizam, u najvećem broju slučajeva, jeste pokušaj, ne da se stvari predstave onakve, kakve su, već tako, da se rodi ubeđenje, da su one zbilja takve.

Sva snaga realizma jeste u ubeđenju, u ubedljivosti. Treba čitaoce, (gledaoce, osećaoce) ubediti da je to stvarnost. Ubedljivost se postiže na dva načina: akcentom i izborom teme. Tema se izbira iz same dubine, sa dna konkretnosti – da bi se dala iluzija: kako je i ono, što se razvija, konkretno. Međutim tu konkretnost služi samo kao polazna tačka. Spoj konkretnosti služi kao points de repere, kao tačke prolaska, kao stanice, kao više materialnih stanja, preko kojih linija mora proći. Linija može ispuniti taj uslov, pa da ipak bude fantastična, jer je broj konkretnosti uvek ograničen. Akcenat se postiže pre svega snagom talenta. Ima talenata fantastičnih, ima Edgara Poa koji opisuju najobičnije stvari: a u nama se rađa uverenje da to nije stvarnost, da je to nešto izvan našega sveta čula. Što tačniji, što precizniji, jedan Edgar Po, jedan Sezan — izgledaju nam sve manje realni, sve dalji od običnog bivanja. Međutim, još Vjačeslav Ivanov i Merežkovski utvrdili su za Dostojevskoga da on nije realista onde, gde izgleda najrealniji.

Kod Dostojevskog je jedan genialni i nesvesni trik to, da on navlaš govori kad kad kancelarijskim i tačnim, po malo ćivtinskim jezikom, da bi se stvorilo uverenje, da je sve što on iznosi: do banalnosti tačno, realno.

Gogolj nam izgleda, po akcentu, najveći realista onde, gde govori o stvarima koje se nisu dogodile i nisu se mogle dogoditi. Tako su svi razgovori gubernijskih dama o haljinama, u „Mrtvim Dušama” potpuno nemogući za ondašnje prilike. To su dokazali ruski profesori, a to može biti jasno i priori.

U mnogim pozorišnim komadima scene se iznose sa izvesnim realizmom koji izgleda ubedljiv masom detalja i dramskim akcentom celine – dok, u stvari, mi gotovo ne možemo znati je li to stvarno realistički ili ne. Običaji tkača pre nekoliko decenija, daju se izvesti (u Hauptmanovom komadu) neobično realistički-psihološki: uzmu se karakteristični detalji: pokret, hod, ritam govora tkača, i načini se celina koja dejstvuje sa ubedljivim realizmom. Međutim mi, ne znajući život tih ljudi pre toliko godina, ne možemo tvrditi da je sve to zbilja tako, i ako dolazimo do ubeđenja (pozorišnom tehnikom), da jeste.

Dakle, realnost se ne postiže time što nas samo opomenu na nešto poznato, realnost je kreativna, realnost se postiže ubeđivanjem:

nas ubede da je to realno. Dakle i realnost je jednaumetnička kategorija. Pomoću umetnosti, nas ubede da je nešto realno, a nešto nije. Realnost nije u stvarima, već je realnost u dejstvu stvari na nas. Ima umetnosti koja nam stvara iluziju realnosti pa ma sve bilo varka, – a ima umetnosti koja nas drži u atmosferi irealnoga i ako je sve, što se iznosi, stvaran odnos između bića.

Realnost nije ni u jednom predmetu, realnost jeste nešto što se, kao neki ukras, kao neka jeza ili ponos, unese u stvari, da bi one na nas delovale. U snu, mi sanjamo najdisparatnije čežnje i vezujemo ih po jednoj logici naročitoga stvaranja (posledice su tu često izvrnute, menjaju mesto sa uzrocima). I u takvom snu, mi često imamo najdublje ubeđenje, da je sve stvarno. Stvarnost je jedno ubeđenje i ništa više, za umetnika.

I koliko god mi ističemo ovu moć davanja atmosfere stvarnosti, toliko udaramo glasom i na obrnutu moć, na negativni pol: unošenje neke Karijerovske, irealne sumaglice u stvari života. Realnost i irealnost podjednako su realne, ili podjednako su nerealne, sve zavisi od umetnika.

Rezime bi bio ovaj: pisci jednog naročitog talenta daju nam viziju realnosti ili viziju irealnosti.

Vizija je uvek jača od same stvarnosti, u koliko stvarnost uopšte postoji za umetnika. Umetnik se koristio detaljima stvarnosti, za svoje svrhe, jer nije ni od koga drugoga mogao dobiti material.

Veliki realisti jesu u stvari veliki vizionari, i mi se varamo, kad mislimo, da nam oni iznose ma kakvu stvarnost. Oni nam iznose, ono, što zažele ili zahteju, na način koji nas ubeđuje da je baš to.

Takođe veliki idealisti jesu u stvari, veliki vizionari čija vizija ima ubedljivost ne-stvarnoga ili navlaš nema ubedljivost stvarnoga, i time nas prenosi u iluziju, u Maju Indijsku i Šopenhauerovu.

Čista iluzija i čista stvarnost jesu na kraju krajeva posledica umetnosti.

Umetnik, iz prave stvarnosti, uzima ono, što mu treba, da bi njegova vizija dobila izvesnu solidnost, koherentnost i izrazitost. Umetnik iz stvarnosti izbacuje sve ono, što mu smeta da stvarnost učini plastičnijom, i reljefnijom, stvarnom,

Mi, ekspresioniste, načisto smo sa ovom lukavošću stvaranja, i mi pribegavamo i njoj. Možemo mi stvarati kakve hoćemo svetove — nije glavno da oni budu realni, glavno je da se stvara izuzija, da su oni realni, – ako mi to želimo. Ili, ako želimo da se stvori osećanje: nedostatka svakoga realnoga tla, mi znamo, da se to postiže ne: izbacivanjem toga tla, već: ubacivanjem elementa neubedljivosti, iluzornosti u našu zgradu, u naše svetove.

Pa ipak, mi ekspresioniste, otišli smo i jedan korak dalje, našli smo još jedan momenat za umetničko iskorišćavanje, a to je momenat oscilacije između dva ekstrema, između bića i ne-bića, između stvarnosti i nestvarnosti.

Mi naše svetove gradimo danas sa još jednim heliumom, koga nije bilo na dosadašnjim zemljama: mi unosimo tu upitnu Jezu stvarnosti i nestvarnosti. Mi ne odričemo uvek egzistenciju, mi ne afirmiramo uvek egzistenciju; za nas je igra oko prisustva ili odsustva egzistencije jedna draž više u stvaranju, jedno uživanje više u stvorenome.

Mi smo nadmašili jezu biblijskoga: omnia vanitas (sve je taština, i sama je taština taština). Posle strahovite realnosti koju su videli proroci, propovednici, patriarsi, posle realnosti koja je umorila generacije i vekove materialnošću svoga toka kroz istoriju, došla je negacija realnosti, sumnja i u samu senku realnosti. Pa ipak, ta sumnja, u svojoj beznadežnoj gorčini ima i bes za novim penjanjem po nedoglednim stepenicama života i bića.

A mi, ekspresioniste, unosimo jednu novu sumnju, strašniju, ako nam je do straha, ili božanstveniju, ako nam je do vedre radosti, a to je: u umetnosti mi ne zavisimo od kategorije realnosti, mi se oslobađamo i od realnosti i od onoga što nju odriče.

Mi smo potpuno slobodni, i zato smo mi, ako nam je do sreće – sretniji, ako nam je do očajanja – očajniji, od onih, koji su bili pre nas u umetnosti.

Apstraktna misao odavno je došla do ovih zaključaka, koji tek sad počinju prodirati u umetnost, pošto je umetnost učinila evoluciju koja je omogućila to prodiranje.
 
III

Dalo bi se matematički dokazati, na osnovu dosada pređenih događaja i evolucija u literaturi, da smo mi morali doći, i biti onakvi kakvi smo. Pa ipak, mi nismo došli samo, na zahtev istorijske nužnosti, kao udubljenje realizma, kao antiteza impresionizma, i kao posledica fakta, da se sve staro u starim oblicima izživelo, i sasvim prirodno ostavilo samo mogućnost iskorišćavanja onih ruda u sebi, koje nisu bile vađene. Mi nismo samo literarna posledica pređenoga puta. Sa našim vremenom mi smo grčevito vezani. Čak i kad želimo da pobegnemo iz njega, mi se borimo za slobodu od prirode, kao i naše vreme. Slučaj je hteo da smo mi i na osnovu logike toka književnih forama ono, što bismo bili i posle sasvim druge jedne formalne prošlosti. Prošlost za nas nije bitna.

Prošlost gubi svoju snagu nad nama, baš za to što nam je bila ostavila još samo mogućnost puta kojim smo pošli. Mi je ne moramo pitati za savet sve dok ne idemo njenim putevima. Prošlost nije našim putem svesno hodila. Ona ga je sačuvala za nas.

Promene su nastale. Po svoj prilici da one odgovaraju nekom poremećaju u težištima Duha Vaseljene. U centru stvaranja, ako on postoji, vrši se raspored snaga. Naš jedini umetnički zadatak jeste, da intuicijom, pretvorenom u izraz, dokučimo jesu li te promene konačne i za sam Duh Vaseljene, za sam Kosmos, ili je njihov značaj samo materijalno i duhovno glomazan, a kosmički beznačajan.

I nisu promene nastale danas, ili juče, promene se javljaju simbolički. kod nas, kao takve, kao znak pitanja.

Mi, u umetnosti, imamo da ispitamo: da li te i takve promene povlače za sobom i promenu u Duhu Vaseljene (pa ma kad ona došla, i ma kad postao Duh Vaseljene, koga možda još nema). Mi rešavamo samo problem, a kad će on doći, kad će se njemu na osnovu naših rešenja pristupiti – mi to, zarobljeni kategorijom vremena, ne znamo.

Mi, i mnoga čovečanstva, rešavamo za prirodu, kroz mnogolike umetnosti, kroz kretanje nečega materialno od nas zavisnog, čitav niz tamnih mesta, mutnih tumačenja teksta, koji možda ne će biti ni napisan. Ali je priroda-prikupljač podataka, ali Duh Vaseljene (čak i pre svog postanka) predviđa mogućnosti i daje nam blagovremeno na rešavanje zadatke, koji su više ili manje sudbonosni za nj, veći i kao sama mogućnost. Još Meterlenk slutio je, da je celokupan napor naše svesti, u svojoj konačnoj nekoj emanaciji (koju ne vidimo) samo jedan eksperimenat, potreban bogovima, radi raspleta nekih njihovih složenosti.

Naša osnovna težnja jeste: oslobođenje od ovog eksperimenta nad nama.

Oslobođenje se postiže potpunom nadmoćniju nad onim što je trebalo da nas načini svojim oruđima. Oslobodićemo se ako još više, još grčevitije uđemo u plan Bogova, ako budemo još jezivije bitno ono, što je od nas htela učiniti priroda. Tada ćemo najzad prerasti svoju bitnost, svoju nametnutu bitnost.

Moramo potpuno da uđemo u duh promena, u zlokobnu dinamiku. Moramo da se spojimo s njom bez ostatka, bez otpora i tada dinamika neće vladati nama, tada ćemo mi sami biti dinamika i moćićemo da idemo u nova shvatanja, u smisao nove suštine. Bez ikakvog napora ulazićemo u suštinu, jer ćemo biti njen eter, njena atmosfera. Mi, koji smo imali biti pobeđeni, postaćemo deo pobede, deo onoga što je pobedilo. Mi ćemo postati pobednički fluid koji struji vaseljenama.

Kako da u sebe primimo taj dinamizam kako da odbacimo sve ono grubo materialno, što bi uvek sa dinamizmom bilo u borbi, i time onemogućavalo naše pobedničko jedinstvo?

Jesu li neke promene nešto, što nas nadmašava? Kako da budemo primljivi? Pitagorinu muziku sfera nisu mogla osetiti bića, usled gromkosti njene. Kako da te zvučne lađe uđu u pristanište naših čula? Da nismo suviše sićušni da bismo se opredelili prema ogromnim potresima?

Apstraktna misao odavno je rešila ovaj problem. Kad ne možemo prići beskrajnosti pomoću beskrajno velikog, mi joj pristupamo pomoću beskrajno malog. Suštastveno nema razlike.

Umetničkoj misli bili su potrebni vekovi, da dođe svojim, umetničkim putevima, do algebarskog i mehaničkog otkrića Lajbnica i Njutona. Debisi, Dika, Meterlenk, van Lerberg, Ravel, koje su bili proglasili za bolesnike, našli su svetove, srodne Kosmosu, u diferencialnoj prašini osećanja.

Priroda na nas deluje konačnim udarima na čula. Ona daje konačne količine. Time ona daje i više, no što naša čula traže. Atom i kosmos jesu iznad i ispod te konačnosti, te određenosti. Kosmizam atoma živi istom slutnjom, kojom i vaseljene. Da bismo shvatili Kosmos, moramo se uzdići do njega, moramo se ovaseljeneti do vaseljenskosti. To je jedan put. Drugi je put – silazak u atome, koji su, takođe kosmosi, što tvrdi hemija, što je jezivo osećao Paskal.

Prema tome je i Meterlenk kosmičar, i tibetanski mističari, i persijski miniaturisti.

Prema tome – utančana, egzaltovana impresija prelazi u: ekspresiju. Dati manje, no što je pružila priroda, znači takođe naći nov izraz, znači biti nova priroda. Kandinski odbacuje, (na drugi način no Hokse, no Japanci, a ipak srodnim bolom i grčem eliminacija), – sve ono, što doprinosi, da dejstvo impresije bude obojeno sekundarnošću, slučajnošću jedinjenja i veze sa nečim drugim. Najčistija impresija postaje: ekspresija .. –

Ekspresioniste kao Hvitman, uzimaju od prirode više, no što ona daje u jednom utisku. Hvitman nabacuje, kao giganti, Pelion utiska na Osu utiska, i daje ekspresiju. Ekspresioniste toga tipa daju novu celinu, koje nema, a možda i ne može biti u ritmu prirode.

Te ekspresioniste nadmašavaju logičnost jednog utiska, datog u konačnom, u završenom. A rafinirane impresioniste tipa Debisi, dele utisak, hemijskom analizom, kvalitativno.

Oni rastavljaju vodu na vodonik i kiseonik – a to je već novo stvaranje. Rastvaranje je takođe stvaranje. A: čim je stvaranje — to je ekspresija). Oni oslobađaju vezu atoma, koji, ujedinjeni, imaju druge osobine, no kad su slobodni. Najzad, nema kraja oslobođenju atoma. Bilo da su umetnički događaji ogromni, bilo beskrajno maleni, bilo da su uvaseljenje jedne impresije, bilo da su razvaseljenje jednog utiska, oni se završavaju opet kosmosom, opet vaseljenom.

Kada bi priroda bila za nas, kada bismo mi sa prirodom opštili neposredno, ona bi našim čulima davala samo zapovesti, a ne nagoveštaje i indikacije. Ali priroda ne daje samo minimum ili maksimum potrebnog nadražaja. Nadražajeva nedovoljnost ili suvišnost stvara za nas mogućnost: da prirodu shvatimo, i da je pobedimo, u umetnosti.

I nama ta pobeda, možda je isto toliko važna, kao da smo pobedili i na neki sudbonosnije materialni ili sugestivnije duhovni način – u borbi za naše duhovno omogućenje.

Naporedo sa velikim događajima na ovoj planeti, i umetnost njena, na jedan, za sad još hermetičan (a u najbližoj budućnosti primitivistički) način, ide na to, da podčini prirodu.

Ovo je donekle slično naporu lukavosti, koji je Kant pripisao Koperniku. U ono vreme težilo se da se priroda prozre, i time savlada, težilo se da se nađe pitanje na koje će priroda biti prinuđena odgovoriti (kao indijsko božanstvo, čije je ime najzad pronađeno).

Danas, opet u vreme oslobađanja, preduzela je umetnost da rešava ono, što je tada rešavala metafizika: problem ne samo slobode, već oslobođenja.

Umetnost ova naša, koja je danas zapalila planetu ognjevima, koji se još možda ne vide, ali koji plamte — teži da ovlada, čak i protiv logike. Protivu snage samih stvari ona ne upotrebljava um, već snagu stvaranja.

Izgubili smo bili snagu stvaranja, jer smo bili i suviše zagledani u stvoreno, koje nije bilo više dovoljno ni samo sebe da sačuva. Bez stalnog stvaranja nije moguća čak ni. prošlosti
 
IV

Od uvek je čovek prizivao Prirodine Sile u pomoć. Od uvek je bila mašta, da čovek pronađe tajnu: kako da svojim čarobnim formulama sputa duhove prirode i natera ih na rad. Ovo, što se vidi kod svih primitivnih naroda, našlo je jeziv svoj odjek u Manfredu i Faustu, koji hoće da zarobe prirodu. Oni ne moraju ništa raditi, za njih rade sile, koje oni čak ne moraju ni shvatati. Manfred ne mora razumeti ni pojmiti duhove, koji ga imaju služiti. Manfred mora samo doći do formule, koja ga čini gospodarom. Vladar Prstena (u 1001 noći) daleko je ispod duha, koji sluša prsten. I Prospero je u mnogom pogledu ispod Arijela, pa ipak je Arijel njegov rob.

Umetnost je stalno težila da bude Prospero i Manfred, i Vladar Prstena. Umetnost je težila da nađe sheme, koje bi posle poslušna priroda morala ispuniti. Umetnost je htela da nađe načine, koji bi bili jedna odgonetka prirode, neka jedrila, neki brod, koji bi priroda morala nositi tim samim što je brod stvoren za plovidbu. Brod ne mora razumeti more, a more mora da ga nosi. Ne mora se biti viši od stihije, da se iskoristi jedna stihija, mora se samo biti plovan uz i niz stihiju. Jedan od ciljeva umetnosti bio je: učiniti da naša osećanja budu plovna duž stihije života. Život sam, morao bi da nosi ono, što je sagrađeno na jedan naročiti način, pronađen intuicijom od genija. Ujednom mome romanu ja opisujem kako su neki ljudi uspeli da iskoriste Duh Vaseljene, radi svojih ciljeva:

Duh Vaseljene jeste rezervoar celokupne svesti duhovnih svetova, – pa ipak bića, koja su mnogo niža od njega, iskorišćuju i ispražnjuju rezervoar. Rezervoar taj ima sabirnu, sabirajuću moć, ali nije ograđen od banditizma od strane nižih svesti.

On nema odbranbenog, organskog oklopa, jer on nije sazdan da se bori sa jačim ili slabijim od sebe, on je cilj i zato nije dobio štit. Najopasnije je ponekad biti najači.

Tako, mi možemo iskoristiti život pa ma i ne ušli u tajnu života. Glavno je: naći tu čarobnu formulu, ili taj ploveći-plovni oblik. U velikome potopu događaja i doživljaja, da bi se ostalo na površini, ne mora se ništa ni razumeti ni znati, dovoljno je imati Nojev Kovčeg.

Ako uzmemo kao najprostiji primer, poeziju, videćemo da se od uvek staralo, da se priroda, tako reći uhvati na delu, namami u naše mreže i zarobi.

Prve mističke popevke orfičara, sa gotovo ni malo svakidašnjega smisla, imale su za dužnost: dati jednu mistično završenu realnost, u koju je prava realnost prosto morala ući, kao u ljusku. Uvek, u poeziji, od tolikih osećanja, koja zatalasavaju čovečju grud, spominjana su, naglašavana su samo neka, i stvarana je celina u koju je priroda ušla i oživljavala je. Niko ne voli onako, ritmom i oscilacijom onog malog broja određenih pojmova, koje spominje Saffo, ili ma koji pesnik Grčke Antologije. Pa ipak, red osećanja i red reči, koji ima da predstavi neke granice tih osećanja, tako su razmešteni, da priroda ulazi u njih, oživljuje ih, i mi imamo realnost, i mi imamo nešto jače no realnost – viziju, to jest kvintesenciju realnosti.

Viktor Igo svom razbarušenošću svog verbalizma hvata sile prirode za kose, i ne pušta ih, i one oživljavaju delo Viktora Iga.

Svaka epoha stvara mreže za hvatanje prirodnih sila, svaka epoha stvara, na pogodnom mestu, umetnički mlin, koji je okrbtan silom prolazećega, gorskoga potoka.

No svaka epoha nađe načina da zarobi prirodu na argatovanje, ali samo dotle, dok su forme jake, dok forme mogu da izdrže otpor i napon zarobljenoga duha, kao u lajđenskoj boci. Čim forme napuknu, snaga prirode napušta ih, i uzalud su te forme uzor od fino sagrađenog rezervoara, sadržaj je iščileo.

I za to druga epoha, ako hoće da se koristi energijom neke prirodine snage, mor da nađe i nove oblike, u koje će prirodu namamiti. Veliki duhovi, snagom, moćju genija, mogu i da stvaraju i bez saradnje prirode, – ali na što to, kad ima načina da se priroda zarobi, i da radi kako mi hoćemo?

Priroda mora da vrši za nas sav grubi posao dovlačenja materijala. Treba namamiti Orirodu.

Svinbern je bio pronašao, da je glavno: dati izvesnu muzičku postepenost reči, koloraturu fluidnosti: smisao će sam doći. Brauning je otkrio da je glavno: galvanizovati pojmove jednim opštim a ipak neznanim i nedefinisanim grčem: smisao mora doći, naknadno.

Zola je mislio, i kad kad uspeo: da se mora na jedan glomazno logičan način, nasilno poređati, (kao da su to postepenosti), materijal raznih krajnosti: život će ući, dati svemu punu paru kretanja i huktanja. Šekspir je uspevao da zaplete stvari tako, da su se posle, svojom vlastitom snagom, morale raspletati i davati viziju života.

Balzak je uvideo da ima principa, koje treba stegnuti u jednu periodu, jednu generaciju, jedan tip, pa će oličenje tih osnovnih principa privući druge principe, koji će sami po sebi pustiti u hod sav mehanizam.

Još nas ne deli mnogo godina od doba, koje je uspevalo da zarobi lepotu u nekoliko strofa: smisao i život javljali su se kao posledica te lepote.

Ibzen je pronalazio karakterističan simbol i udubljavao se u nj, a smisao, život, iluzija, dramatičnost – sve je to dolazilo samo po sebi.

Uzmimo iz naše poezije Dučića, koji je, u svojim dobrim stvarima, pronalazio kombinaciju pojmova, zaokrugljenu nekom opštom čulnošću. Naknadno je dolazio i smisao, i dolazila je vizija, koje pisac nije uneo, sam od sebe.

Kao u onom lovu na slonove: pomoću pitomih slonova lovili su se divlji. Prirodi je davan mamac i ova je, gotovo uvek, bila primamljena i zarobljena … Danas, kada stare forme nisu pod milim bogom ništa, i u stare plaštove iz garderobe poetskih trikova, (ma kako oni bili izvezeni zlatom i dragim kamenjem muzike, sentimentalnosti, čulnosti, romantike), — danas u te plaštove neće se uvući ni jedan kralj i ni jedan elf. Mi moramo ako hoćemo da iskoristimo slepe sile za svoje ciljeve, moramo naći nešto drugo.

Danas mi ulazimo u duh razmeštanja, u duh strujanja, u dinamiku haosa, u revoluciju izraza i izraženoga I kad mi u tu revoluciju uđemo, sve će se razvijati i bez našeg velikog napora. Prirodne sile služiće nas, i oživeće tu našu revoluciju.

Ne čini revoluciju onaj ko samo to zaželi. Mora se znati: kako da se počne sa oslobođavanjem reči, pojmova, predstava – od njihovih stega i okova. Mi, ekspresioniste, počinjemo tu revoluciju, mi ulazimo u haos, u beskrajno oslobođenje svega od svega.

Naporom intuicije, mi idemo od jedne tamnice do druge, i oslobađamo. A kad oslobodimo jedan broj robova, oni će dalje, sami, nastaviti naše delo, i ići drugim tamnicama i drugom roblju da ga oslobode. Prirodne sile opet će nas služiti, ovaj put za to, što smo uspeli da ih probudimo za delo revolucije.

Pa će doći vreme kad se ovakvom revolucijom svih izraza neće moći zadobiti saradnja sila prirode. Iz stvari će nestati onog nagomilanog protesta, i kontradikcije, čiju smo energiju iskoristili da stvorimo naše svetove. Ovi, posle nas, moraće tada sami da rade, (kao i mi u prvom stadiumu, dok još nismo stekli .pomagača – prirodu). A dalje generacije Tražiće, i naći će opet nove načine, da se, u umetnosti, podjarmi priroda radi izvođenja novih čovekovih planova.
 
V

Ekspresionizam je revolucionaran. On traži smisao u dinamici ili mogućnosti dinamike. On polazi od toga da je ravnoteža poremećena. Ogromne sile koje su se držale u ravnoteži počele su se oslobađati. Prirodom se upravljalo, krmanilo, pomoću jednog vrlo nažalost spleta sila. Najveći deo energije bio je upbtrebljen ne za lepotu bivanja, već da jedno sputava drugo. Stoga je moguće da je , Vog mogao biti jedna ne toliko moćna biti Dost, ali koja je bila iznad ravnoteže, i prema tome upravljala njome. Čim su velike sile otpočele da izlaze iz ravnoteže, uloga božanstva postala je teža. Sada se traži mnogo veća snaga i moć za onoga koji kontroliše stvaranje. A i uloga svih stvaralaca postala je teža, u koliko oni žele da budu izvan svoga stvaranja. Pre se lako stvaralo: neutralisale su se sile, a jednim zračkom energije upućivahu se one, take okovane i sputane, pravcima prostorima, vremenima. Da se bude objektivni stvaralac, kao nekad, – danas je gotovo nemoguće.

Dokle god se izlazak iz ravnoteže oseća bolno, dokle se god ne može pobediti u sebi težnja ka ravnoteži, sve će mučnije biti stvaraocu. On nema te moći da reku vrati u korito. Njegova je uloga besplodna i Don Kihotska. Možda će se, jednom, reka sama vratiti u korito. Eto mu bar jedne nade – ali to je sve što sme tražiti. Taj bol za ravnotežom mora se pobediti i mora se ići, kao i pre, kao i uvek, u pravcu stihije. Stihija danas teži da se razobruči: naša će dužnost biti ne da je sputavamo, još manje da budemo od nje nošeni. Naša je dužnost, naša snaga i intuicija, da preduhitrimo stihiju, da oslobodimo Baš-Čelika, pre no što nas je on za to i zamolio (kad već, a pre, a posle, a našom pomoću, a i bez nas, Baš-Čelik mora doći do slobode). Mi idemo ispred oslobodilačkog talasa. Nas ne boli izgubljena ravnoteža, jer mi moramo biti stihijniji od same stihije …

Predmeti, pojmovi, reči, održavani su bili u ravnoteži. Izgovarajući reči i ukrštajući ih, mi smo najčešće spajali između sebe samo ono što je najbezizraznije bilo u njima. Oni su između sebe, igrom svojih privlačenja i odbijanja, stvorili jedan svet ravnoteže, koji je donekle bio pogodan za naše stvaranje, jer smo mogli takav svet pokretati našim pravcem. Njegovi međusobni kosmički odnosi između delova ostajali su gotovo isti, određeni i ukočeni. Jezik je izgubio bio svaku plastičnost, reči i pojmovi nisu označavali gotovo ništa, a volja naša davala je polet i pravac svakoj celini. Međutim mi znamo da komađe danas živi, da je sve puno pokreta Jednog sveopšteg Braunovog treperenja, i da bi naše delovanje na celinu, kao takvu, bilo gotovo besciljno — to bi bila jedna sila više u bezbroju sila, koje su istupile iz ravnoteže i ušle u akciju.

S toga mi, mesto da unosimo u miliardu sličnoga jednu novu sličnost, idemo dalje u oslobođavanju – otvaramo nove odaje, gde su bili zarobljeni novi čarobnici i zmajevi, i oslobodivši ih, bacamo i njih u opšti ples međusobnog delovanja.

Uzmimo za primer muziku. Instrumentalni tonovi, kojima se mi služimo, jesu jedinjenje, jesu kombinacija mnogih zvukova. –Pomoću tih komplikovanih tonova mi bismo mogli i dalje, sve komplikovanije, stvarati. Pa ipak, mi nagonski težimo da promenimo ne samo opšti zvučni udar, već i njegove sastojke. Mi želimo da damo nove tonove, drukčije sastavljene, tonove drugobitnijih nekih instrumenata. Mi hoćemo njihove i simfonije i tonove. Izgleda da se nov svet može sagraditi samo iz novih, ne samo delova, no i delova delića, iz novih atoma.

Starim francuskim aleksandrincem mogao se iskazati i posle-Verlenovski muzički nemir, pa ipak, aleksandrinac je odbačen, jer nova osećanja, ako se i mogu, donekle, pevati u okviru starih formi, to je ipak izlišan i paradoksalan trud.

Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom te vaseljene, mora se izvesti socijalna revolucija u atomima koja će preobraziti i same stare atome.

Moraju se menjati atomi – to je najbolji put da se opet, na jedan lak način, dođe do stvaranja. Inače, sa starim delovima, potreban je najmučniji napor, i opet se, samo u najređim slučajevima, dolazi i ne do novoga već do iluzije novoga. A stari svet je mrtav, i što je strašno, mrtav i za sebe, i za naše stvaranje. Mi bi uzimali i mrtvo, ako bi ono davalo, kao korali, temelj za naša ostrva.

Mnogo što šta nije do danas došlo samo zato do izraza, što je bilo u borbi sa još jačim od sebe, koje ga je neutralisalo.

Ravnoteža je zatvarala gotovo sve vidike. Svaka velika snaga u njoj je bila maskirana, jer sve velike snage imaju ili izazivaju protivnike, i mi nismo videli, usled hrvanja i koštaca, one koji su bili u tom koštacu i u hrvanju.

Naše lice, naše telo, vidljiva priroda oko nas – sve je to tako bezizrazno predstavljeno na slikama XIX veka, jer su na tim slikama svi kontrasti utonuli, sve jedan u zagrljaj drugog.

Ona skulptura, koja daje uvek rezultat, vara nas, jer taj njen rezultat najčešće nije definitivan: on je slučajno neutralisanje dva titanska principa, hiljadu titanskih principa, hiljadu sukoba Jakova i Anđela. Ispod ravnoteže nismo videli užasni tok vaseljenske jeze, i kosmičkoga grča i greha.

Tek kad oslobodimo sile, ukočene u jednome večnome odnosu, razumećemo, najzad, i prirodu (i ako nam to nije bio cilj, jer mi smo i sami, i za sebe, imali energija, koje smo pustili u trk, u ples, u obuhvat svega).

Kada su opisivali prizor neki oko nas, oni su to činili u funkciji iluzorne ravnoteže. Oni su previđali borbu, koje nije bilo u rezultatu. Bili su, svi ti umetnici od juče i prekjuče, i suviše prosti konstatatori: kao sudije na areni gde se boksuje. Oni su samo konstatovali jedan odnos, ne ulazeći u ono šta ga sastavlja. Rezultat može biti i najslučajnija stvar: dodajte jednome sistemu odnosa još jednu silu, ili je izvijte i uputite drugim pravcem, i sve je promenjeno. Međutim shvatajući samu dinamiku, mi shvatamo i ono, što te odnose čini: te odnose, a i samu mogućnost svih odnosa. Mi nismo fetišiste rezultata, koji su najčešće laž.

Menja li se i sama dinamika, po svojoj suštini?

Gete je rekao, da umetnost mora biti čovečanska. Dva su momenta, koji su ga, po svoj prilici, naveli, da dođe do toga uverenja:

Elementi jednog umetničkog dela moraju biti čovečanski. To je za to da bi ljudi, sasvim prirodno i lako, ispunili sve praznine između tih pojmova.

Zatim, sama dinamika, mehanizam prelaza od jednog čovečanskog do drugog čovečanskog, nije data u umetničkom delu.

Dinamika se podrazumeva. I ona je, po sili okolnosti čovečanska-čovekova. Zola izučava mesecima razne svetove: svet bankara, činovnika, popova, bonvivana, političara. Sve, što je on otuda izneo jesu pojmovi, slike i predstave – a ritam, koji ima to sve da veže, mehanizam, koji treba sve to da pokreće, nije iz tog specifičnog sveta, već je dinamizam lično Zolin.

Samoumatematici: datisu i elementi (kao nešto polazno), a dat je i dinamizam (matematički metodi) kao nešto, što oživljuje elemente.

Gete je, možda prećutno, zahtevao tu čovečansku, oživljujuću, psihologiju. Ona je potrebna za umetničko delo, sve dotle, dokle se izrikom, umetničko delo ne snabde i nečim što je zamenjuje. Prećutno je uziman, u nedostatku drugog, čovečanski mehanizam, koji pokreće pojmove, Uzmimo Meterlenka. On opisuje vansvetske svetove. Pa ipak, njegova bića prećutno imaju našu psihologiju, donekle izmenjenu. Šekspir je to finije osećao, zato je veći umetnik:

Ariel njegov radi iz sasvim drugih motiva i drugim ritmom no mi, ljudi. A Lotijeva Japanka jeste Evropljanka koja je svršila savršenu školu japanizacije. Vels, koji takođe nije umetnik u izvesnom smislu, uzima nove događaje ali se ljudi u tim događajima psihološki stvarno ne menjaju. Oni se, rekli bismo, menjaju, ali na jedan primitivno-naivan način.

Nema duboke, osovinske promene, promene koja bi stvari i tok njihov odbacivala ili privlačila drugim tempom i drugom snagom.

Dakle, novi atomi to još nije sve.

Novi atomi moraju, i da imaju novo kretanje. Možda to, po kad kad, dolazi i samo po sebi, izvire jedno iz drugoga.

Apstraktna misao i to je rešila, još u Lajbnicu: Svaki atom predstavlja ne samo supstancijalnost, prostornost i vreme, već je on i nosilac pokreta. Pokret je: njegov sastavni deo. Pokret nije samo izvan atoma. I tako dolazimo u pravi dinamizam, i tako odričemo ravnotežu ne samo kao rezultat, već i kao takvu. Ravnoteža nije čak ni u početku bila kao što misli Biblija.

Samo u tom shvatanju moćiće se umetnost osloboditi toga, da bude isključivo čovečanska. Sve ono, što čovek prećutno daje, moćiće biti donekle, eliminisano, i zamenjeno nečim opštijim ili posebnijim – nečim drugim.

Ovo oslobođenje, donekle je bilo otpočeto, u kinematografu i pozorištu, koje je stvaralo i nov svet, a i u samome svetu nove dejstvujuće principe.

Nije dovoljno stvoriti nov svet.

Nov svet mora da se kreće, da se menja, da živi, da biva i da traje po svojim-svojstvenim dinamičkim besovima. Novi moraju biti: i pokret i pokrenuto. I samo to opravdava, i samo to čini nov svet …

Ima još jedna mogućnost, donekle izvedena kod mistika, a to je:

Uneti novu dinamiku, i nova obrazloženja, nov ritam i nov tok, u staru stvarnost – u koliko je to moguće.

To znači, tumačiti ljude, ovakve kakvi su pred nama, ne onim što su i gde su, već nečim sasvim drugim, nečim bez neposredne veze sa njima. Tumačiti Hrista cvetom i talasom.

Ovim putem pošla je donekle moderna jugoslovenska ekspresionistička književnost, u Krleži, Crnjanskom i Andriću.

Crnjanski to zove sumatrizmom. Mi živimo dakle, da bi tice drugčije pevale i biljke izmenile negde način rastenja – ali ne kod nas. Dakle preokreta ne mora biti kod nas, već na Sumatri.

Andrić vidi u svakidašnjici neke „čini se” mogućnosti, koje od nje stvaraju poeziju i filozofiju, ne preobražujući je. Ti pesnici, uneli su u staru vaseljenu, našu novu dušu, i hoće da nas uvere: da stara vaseljena ima novu dušu, i da se ništa ne mora menjati – jer sve ima, jer sve može imati novu dušu, ako mi samo zahtemo. „Kad oće dva moja oka nevesela” veli Crnjanski. To je Klingsorov vrt pred samim Vaskrsenjem. Oni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomoću iluzije stvara. To je strah umornih (možda trenutno?) ispred dolazeće revolucije duha, umornih, koji hoće da nas uvere da revoluciju ne moramo ni činiti, jer je pronađen modus, način, da je imamo, ne vršeći je, da drvo novog života urodi plodom i ako ga ni jedno novo sunce nije grejalo. A znaju umorni, da je staro sunce umrlo.

Oni misle, kao što se misli na japanskim slikama, da i fantom sunca budi rastenje i oslobađa polazak u vis. A ipak, podsvesno, oni, valjda, znaju, da nema kompromisa… To je poslednji i očajni, i tako često jezivo umetnički pokušaj pomirenja, sa bivšim, sa pokojnim, sa onim čega više nema.

Stanislav Vinaver: Kafane

Progres, 1920.
 
VINAVER: ČUVARI SVETA

Vinaverova misao, neuhvatljiva je. Nikad ne znate, a ni ona sama u svojoj ćudljivosti ne zna, na šta će sve izići. I čini se da je pre iz igre negoli iz osvete za trenutak oslobođenog duha ono njeno ustremljavanje na ovovasionsku stvarnost. Otud ono "Čuvari sveta" zvuči čas kao najgorča ironija, čas kao početni član iz "Vjeruju". Sav je čvor i sve spasenje možda oteti se ili iskrasti, "golupski bela" iz krvavih kandži zemljine misli, pa iznad kobi logike i geometrije uzleteti u bratsku posetu nadvaseljenskom duhu. Onda obrev se opet u začaranom krugu, jer njena je kob što se mora vratiti, samu sebe gotovo sadistički izvrgava mukama nužnosti. A možda na kraju krajeva sve to dolazi iz vrhovne dosade: jer otkud ono nehotično, šale i igre radi, skretanje u nesmisao? Ima tu detinjske malicioznosti da samu sebe iznenada onemogući, a ismeje sve što se za njom uputilo. (Mislimo da otud i potiče nepoverenje prema Vinaverovoj misli, koja se ćudljivo iz krvave zbilje u zlobnu šalu talasa, i nikad začuđeni, ne osetimo prelaz.)

Ovo je čista poezija duha, oslobođenog gravitacionih središta osećanja, te večito pokretljivog u svima pravcima. Njen izraz je bez boje, ukusa i mirisa. Ali bi vrlo nepravedno bilo klasirati je u "hladne" (što je sinonim izmišljenog i lažnog). Naprotiv. Što joj daje, istina ne uvek, onu osnovnu ubedljivost, to je prisustvo životnog pulsa i nužnost da se samo tako razigrana saopšti. Odmah ste načisto da ti neretko virtuozni ritmovi nisu puka majstorija, no da dotiču sa intuitivnog izvora. I ako vam se zavrti u glavi od preteranih đavolija i akrobacija misli, njihov sopstveni zamah, jer su žive, prevešće vas preko najopasnijih vrleti. I stvaranje novih izraza nužnost je za Vinaverovu poeziju; oni upravo i čine svu draž novosti njegovih ritmičkih poleta. Ako gde zazvuče na šegu, kriva je misao, jer se njoj htelo. U tom pogledu Vinaver stoji iznad Laze Kostića, kome je falilo muzičko čustvo. Ako se ne može bez nečega što će bar ličiti na formulu, onda bi se za Vinaverovu poeziju moglo reći: apsolutna razigranost jedne detinjske ćudljive misli.

Momčilo Nastasijević
 
Grad nad morem

Treba ti slom i pristrasni trepeti,
I žetva čežnje i slast odluke,
I prebol krvi, i spas poruke.

Treba ti smrti zanosa gorka,
Beskrilne sumnje prkosa slepa,
Treba ti jeze žuboran zastoj.

Pa kad se ognja svud razbukti žar,
Kada se bure svud razjari val,
Treba ti neki nov Smaragdni grad!

Da jasno, slavno, vedro, kristalno
Pozdraviš boja divnu rešenost,
Crteža zlatnog večnu dozrelost.
 
Likovanje tajno

U žubornim kruženjima
U trajanja vedrom otklonu,
Kad zagoni i nagoni,
Beskrajnih harmonija traže
Prastari sklop

U mislima koje obuhvataju kružja,
U jezama koje se zatežu u čvor,
U najvećem i najmanjem,
U stvarnom i prividnom,
Treperi tvar.

Dok se jedno s drugim vezuje i spreže,
Dok se jedno od drugoga izdvaja i zgraža,
Svaki po svome, svaki izvan svog,
U slasti kalupa, u vlasti raspada:
Zanos je srž.

Sve mi možete oteti,
Sve preobraziti,
Prečeznuti čežnju,
Slutnju preslutiti,
Smisao presmisliti,
Al’ neodstupno i neiskazno,
Dok bude ičega, ikoga i igde:
Nešto će drevno u nama
Da likuje tajno.
 
Prividom

Prividom jave, prizive krive,
U likovanju smernih otkrića,
Čekam: gde mutna bezumlja žive.

Bludne se svesti bolno rastutnje
Za gorki prelom sitnoga bića,
Za pregor umlja, za prebol smutnje.

Mađijom teškom mračnih vrlina
Opet ću piti bezmerne slutnje:
Zvezdanih noći pradrevna vina.
 
Pomeriti

Pomeriti jednu od ovih crta,
Istrgnuti najsitniji luk -
Zar ne bi predeo prekinuo trajanje,
Zar bi što moglo da se zglobi ponova.

Koliko poteza za jedan obuhvat,
Koliko smerova!
Sve to znati, shvatiti, održati

I pamtiti.
 
Trenutak suncokreta

Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.

Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.

Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.

Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.
 
Trepet

Slobodno, divno, iskonski lako,
Zanesen zlatnom slutnjom i čežnjom,
Struji i kruži.

Ne zna kad dirne Veliku Svetlost,
Videla grdnog što ključa sjajem,
Krugove vrele.

Po kad kad sluti blistanje hladno,
Jezera gorkog strarinske igre,
Studenu jezu.

Ne sme u radost što trajno pleni,
Ne sme u bola što svesno mami,
Preslatki prekid.

Trepetom prisnim spaja sva bića
U večnog znanja drhtave pravce
Izvora prvog.
 
Val

Hoće li ceo obuzeti svet
Bregovi što pokretom potmulim
Glomazan valjaju val?

Obzorja su u talasa slutnji,
Ježi se život i prošlost,
Planinama kraja nema.

Sve je njihov drhtavi bruj,
Sve kleca, zaustavlja se,
Groznicom mutnom zaputio se um.
Mucanjem bunovnim sriče se vasiona:
Blizina, daljina, uzrujani lik
Nameće svoj brzi obuhvat,
Svoj krvavi strasni pečat.
 
Vrhovna svirepost bleska

Skladovi idu do bezvučne jave
Jekova zvonkih zagrljeni val
Glasova reskih razgolićen sev.

Zapleti teže ka bunovnom trzaju
Kad otpočinje okvir da se lomi
I nije vlastan ni čovek ni Bog
Već divljih slutnji besomučni ples.

Misli se stiču kao razjarena jata
Što nose zvezdan razbukatali brod
Do onog časa bezdanih gorčina
Kad svetlost nije ni pomoć ni spas
Kad u vrhovnoj svireposti bleska
Utrne umlje i pradrevni broj.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top