- Poruka
- 21.085
Kaže se da je svako ko je sam pomalo i usamljenik…
Pesnici i pisci, od Odri Lord do Filipa Larkina, mnogo su se bavili usamljenošću, privučeni izazovom da nas približe
emociji čija je sama priroda takva da želimo ostanemo na distanci sa njom….
Ispostavilo se da neki prikazi usamljenosti pomalo liče na lažne.
Pa tako, zapisi pokazuju da kada je Vordsvort „lutao usamljen kao oblak“, njegova sestra Doroti je druželjubivo šetala
pored njega, čavrljala I brala narcise…
Naravno, savršeno je moguće osećati se usamljeno u društvu drugih.
„Usamljenost“, kako piše Olivija Laing, „ne zahteva nužno fizičku samoću, već odsustvo ili nedostatak veze“.
Njen “Usamljeni grad” je moćan prikaz usamljenosti u kombinaciji sa sopstvenim iskustvom, u kome kaže:
"Usamljenost može čoveka obaviti poput plesni ili krzna. Sraste s čovekom, širi se i sama sebe obnavlja.
Usamljenost je teška svima, jer svi smo – usamljeni – ujedno i nevidljivi, a ako nismo vidljivi, kao da ne
postojimo. To što smo društvene životinje, situaciju samo čini težom; najteže je onima „čija je usamljenost
prouzrokovana gubitkom, progonstvom ili predrasudama“.
„Često sam želela“, piše Olivija, „mogla sam da pronađem način da se potpuno izgubim dok se intenzitet
želje za usamljenošću ne smanji”…
Usamljenost može biti stanje koje je teško kategorisati, ali ga je takođe, po njenim rečima, „teško priznati“.
Čini se da je omiljeni pratilac usamljenosti - sramota.
Jedna od mnogih lepota ljubavne priče Kenta Harufa iz knjige "Naše duše u noći”, jeste način na koji njegova
junakinja, Edi, ruši ovaj naizgled tabu, iznenađujući svog suseda nekonvencionalnom ponudom, ne brakom,
već nekom vrstom ljubavi. tj. pidžama zabavom…
"Usamljena sam“, iskreno kaže Edi.
"Mislim da bi i ti mogao biti.
Pitam se da li bi došao da spavaš noćas sa mnom.
I na razgovor".
Za neke, kao što je Elenor Olifant (Gejl Haniman), usamljenost je proživljena atmosfera, neka vrsta hroničnog
stanja.
Elenor upoznajemo u trenutku kada si je uspela sklepati kakav-takav život. Ima trideset godina.
Živi vrlo povučeno, u sigurnoj luci svoje rigidne usamljenosti i monotonije.
U vezi sa njom - sve je čudno; njeno ponašanje, razmišljanje, način govora i ophođenja, pa čak i ono što prećuti…
sve što odaje potpuni nedostatak osećaja za društveno prihvatljivo ponašanje.
Bitno je samo preživeti vikend, izdržati do novog ponedjeljka, kada opet može potpuno uroniti u posao i sprečiti
da misli slobodno i bez nadzora odvrludaju tamo gdje ne bi smele i ne pokucaju na vrata iza kojih Elenor ne želi
proviriti.
Za druge, to dolazi od tektonske promene - iznenadnog gubitka ili žalosti.
Kako Džulijet Rozenfeld piše u svojim memoarima, Stanje neverice, bolna sila smrti njenog muža učinila je da se
oseća kao da ju je zarobio nevidljivi otmičar:
"Brzo sam naučila da protest neće načiniti nikakvu razliku, pa sam predala ovom saboteru bez ikakvih izgleda na
oslobađanje ili slobodu. Dugo sam verovla da se nikada neću osećati drugačije. Sve vreme sam osećala bolno
odsustvo i usamljenost.”
„Čitamo da znamo da nismo sami“, rekao je slavni K. S. Luis…
Ali, tužna je ironija da neke knjige koje bi mogle da obezbede najbolje društvo, skoro da nisu ugledale svetlost dana.
“Bunar usamljenosti” Redklif Hol je zabranjen...
Nakon prvog objavljivanja, pre više od 30 godina, optužen je za promovisanje "neprirodne prakse među ženama“.
Zbog te presude, mnogi čitaoci su propustili susret sa lepotom proze romana, njenim nežnim prikazom heroine dok
razmišlja o domu svog detinjstva.
Ona sanja „miris vlažnog rogoza koji raste pored vode... ljubazan, blago mlečni miris stoke... miris osušenog lišća
ruže i korena irisa i ljubičice“...
I znala je "šta je to osećati se strašno usamljeno, kao duša koja se budi da bi se našla kako luta, nepoželjna, između
sfera“.
Osećaj usamljenosti, kao neke vrste osećaja između neistraženih sfera, dirljivo je uhvaćen u romanu Sema Selvona
iz 1956, “Usamljeni Londonci”. Ova Vindraš hronika prikazuje suđenja onima koji u Vaterlo stižu iz Zapadne Indije,
dok se bore da se snađu u „nestvarnosti“ Londona.
Selvonov heroj, Mojsije Aloeta, vremenom postaje tužni vodič kroz pustoš grada.
Selvon nas ostavlja sa Mojsijevim lirskim razumevanjem „velike besciljnosti“ grada.
Stojeći na obali Temze, on dočarava viziju sveta u kome smo na kraju svi zajedno sami:
“Kao... na površini stvari ne izgledaju tako loše, ali kada se malo spustiš, preskočiš neku vrstu bede i patetike i
zastrašujućeg – čega?”
Ne zna Mojsije pravu reč, ali ima pravi osećaj u srcu...
“Kao da se dečaci smeju, ali se smeju samo zato što se plaše da zaplaču.”
Pesnici i pisci, od Odri Lord do Filipa Larkina, mnogo su se bavili usamljenošću, privučeni izazovom da nas približe
emociji čija je sama priroda takva da želimo ostanemo na distanci sa njom….
Ispostavilo se da neki prikazi usamljenosti pomalo liče na lažne.
Pa tako, zapisi pokazuju da kada je Vordsvort „lutao usamljen kao oblak“, njegova sestra Doroti je druželjubivo šetala
pored njega, čavrljala I brala narcise…
Naravno, savršeno je moguće osećati se usamljeno u društvu drugih.
„Usamljenost“, kako piše Olivija Laing, „ne zahteva nužno fizičku samoću, već odsustvo ili nedostatak veze“.
Njen “Usamljeni grad” je moćan prikaz usamljenosti u kombinaciji sa sopstvenim iskustvom, u kome kaže:
"Usamljenost može čoveka obaviti poput plesni ili krzna. Sraste s čovekom, širi se i sama sebe obnavlja.
Usamljenost je teška svima, jer svi smo – usamljeni – ujedno i nevidljivi, a ako nismo vidljivi, kao da ne
postojimo. To što smo društvene životinje, situaciju samo čini težom; najteže je onima „čija je usamljenost
prouzrokovana gubitkom, progonstvom ili predrasudama“.
„Često sam želela“, piše Olivija, „mogla sam da pronađem način da se potpuno izgubim dok se intenzitet
želje za usamljenošću ne smanji”…
Usamljenost može biti stanje koje je teško kategorisati, ali ga je takođe, po njenim rečima, „teško priznati“.
Čini se da je omiljeni pratilac usamljenosti - sramota.
Jedna od mnogih lepota ljubavne priče Kenta Harufa iz knjige "Naše duše u noći”, jeste način na koji njegova
junakinja, Edi, ruši ovaj naizgled tabu, iznenađujući svog suseda nekonvencionalnom ponudom, ne brakom,
već nekom vrstom ljubavi. tj. pidžama zabavom…
"Usamljena sam“, iskreno kaže Edi.
"Mislim da bi i ti mogao biti.
Pitam se da li bi došao da spavaš noćas sa mnom.
I na razgovor".
Za neke, kao što je Elenor Olifant (Gejl Haniman), usamljenost je proživljena atmosfera, neka vrsta hroničnog
stanja.
Elenor upoznajemo u trenutku kada si je uspela sklepati kakav-takav život. Ima trideset godina.
Živi vrlo povučeno, u sigurnoj luci svoje rigidne usamljenosti i monotonije.
U vezi sa njom - sve je čudno; njeno ponašanje, razmišljanje, način govora i ophođenja, pa čak i ono što prećuti…
sve što odaje potpuni nedostatak osećaja za društveno prihvatljivo ponašanje.
Bitno je samo preživeti vikend, izdržati do novog ponedjeljka, kada opet može potpuno uroniti u posao i sprečiti
da misli slobodno i bez nadzora odvrludaju tamo gdje ne bi smele i ne pokucaju na vrata iza kojih Elenor ne želi
proviriti.
Za druge, to dolazi od tektonske promene - iznenadnog gubitka ili žalosti.
Kako Džulijet Rozenfeld piše u svojim memoarima, Stanje neverice, bolna sila smrti njenog muža učinila je da se
oseća kao da ju je zarobio nevidljivi otmičar:
"Brzo sam naučila da protest neće načiniti nikakvu razliku, pa sam predala ovom saboteru bez ikakvih izgleda na
oslobađanje ili slobodu. Dugo sam verovla da se nikada neću osećati drugačije. Sve vreme sam osećala bolno
odsustvo i usamljenost.”
„Čitamo da znamo da nismo sami“, rekao je slavni K. S. Luis…
Ali, tužna je ironija da neke knjige koje bi mogle da obezbede najbolje društvo, skoro da nisu ugledale svetlost dana.
“Bunar usamljenosti” Redklif Hol je zabranjen...
Nakon prvog objavljivanja, pre više od 30 godina, optužen je za promovisanje "neprirodne prakse među ženama“.
Zbog te presude, mnogi čitaoci su propustili susret sa lepotom proze romana, njenim nežnim prikazom heroine dok
razmišlja o domu svog detinjstva.
Ona sanja „miris vlažnog rogoza koji raste pored vode... ljubazan, blago mlečni miris stoke... miris osušenog lišća
ruže i korena irisa i ljubičice“...
I znala je "šta je to osećati se strašno usamljeno, kao duša koja se budi da bi se našla kako luta, nepoželjna, između
sfera“.
Osećaj usamljenosti, kao neke vrste osećaja između neistraženih sfera, dirljivo je uhvaćen u romanu Sema Selvona
iz 1956, “Usamljeni Londonci”. Ova Vindraš hronika prikazuje suđenja onima koji u Vaterlo stižu iz Zapadne Indije,
dok se bore da se snađu u „nestvarnosti“ Londona.
Selvonov heroj, Mojsije Aloeta, vremenom postaje tužni vodič kroz pustoš grada.
Selvon nas ostavlja sa Mojsijevim lirskim razumevanjem „velike besciljnosti“ grada.
Stojeći na obali Temze, on dočarava viziju sveta u kome smo na kraju svi zajedno sami:
“Kao... na površini stvari ne izgledaju tako loše, ali kada se malo spustiš, preskočiš neku vrstu bede i patetike i
zastrašujućeg – čega?”
Ne zna Mojsije pravu reč, ali ima pravi osećaj u srcu...
“Kao da se dečaci smeju, ali se smeju samo zato što se plaše da zaplaču.”
