Прочитао сам доста литературе о Лаву Давидовичу, чланке или уопштено о том времену, књигу која би се бавила његовим животом нисам, па и не могу препоручити.
Могу препоручити одличну руску серију
Троцкий (2017)
која описује живот Лава Давидовича, али управо кроз дијалоге са својим убицом којег си поменуо, даје Бронштајнов профил и из режисеровог угла наравно Бронштајново поимање и револуције, и тог времена и живота. Одлична серија.
Е сад, разлика између Кобе и Бронштајна је огромна, заједничко им је што су имали важну улогу у том времену, револуције и хаоса који ће услиједити. Уопште када говоримо о тој идеологији, бољшевизму и руској револуцији, три су личности које су обиљежиле ту историјску епоху. Лењин, Коба и Троцки.
Лењин и Коба су имали своје вријеме, владања и када су они креирали историју и догађаје. И Лав Давидович је креирао историју, вјероватно и више од ове двојице који су захваљујући пропаганди више глорификовани, но њега историја памти као губитника, оклеветан, проказан и проклет, прогоњен и он и дјеца му, на крају и ликвидиран, и његов правац у тој идеологији, троцкизам, бјеше стигматизован, према њему историја бјеше немилосрдна.
Између Лењина и Кобе има пуно сличности. Лењин бјеше смутљивац, сплеткарош, прагматик који ће околности окренути у личну корист, њему идеологија бјеше само средство како би остварио своје амбиције.
И Коби та идеологија бјеше само средство како би остварио своје амбиције, све за Лењина важи и за Кобу, уз то бјеше и бескрупулозан, у њему е остао дух друмског разбојника који је дошао у позицију да пројектује историју, када такав узурпира власт, може само зло и патњу донијети.
Троцки је супротност овој двојици, зато и у сталном сукобу са њима, он вјеше “вјерник“, вјеровао је у ту идеју, и све је томе подредио, интелигентан, говорник који је знао надахнути народне масе, војнике у борби, вјеровали су му, бјеше и немилосрдан. Да се он наметнуо за лидера, не би се промијенило пуно, доктрина црвеног терора је његово чедо. За разлику од ове двојице, Бронштајн је кудикамо интригантнија личност,.
Но важније од поменуте тројице, а и те ипак подваљене идеологије, су они који су иза завјесе позорнице вукли конце, а то су најмоћнији и најбогатији свјетски играчи тог времена, који су преко извјесног Парвуса, правим презименом Гељфанда (и тај је интригантан), убризгали незамисливе паре како би увели Русију у хаос, мотивисани наравно да овладају тим простором и ресурсима.
Нису могли ни наслутити колико ће бити успјешни, Русија је утонула у хаос, уништена економски, демографски, отели су јој и душу, остаде само патња и мржња, идеолошка и етничка која тиња и данас.